Prema Haškoj odredbi o kopnenom ratu iz 1907. godine, okupaciona sila ima gotovo jednaka prava na pristup rudnim bogatstvima okupirane zemlje kao i njena regularna vlada. Tako bi Amerikanci iz Bagdada mogli da utiču na odluke OPEK-a

      Ratovi često donose neočekivane obrte. U Iraku se pored ostalog ratovalo za naftu, a OPEK ovih dana smanjuje proizvodnju, kako zbog tržnih viškova ne bi došlo do naglog pada cena tog energenta. Pri tom Irak i dalje ostaje pod sankcijama, to jest bez prava na svoju izvoznu kvotu unutar OPEK-a, koja bi neminovno uvećala višak nafte na već prezasićenom svetskom tržištu.
       Pojava je neočekivana, ali objašnjiva. Američki napad na Irak bio je dugo najavljivan i sve članice OPEK-a - Organizacije zemalja izvoznica nafte - uvećale su proizvodnju, a industrijske sile svoje energetske rezerve, za slučaj da rat u Iraku duže potraje. Rat nije bio munjevit, kao što se najavljivalo, ali nije ni tako dugo trajao da bi svi svoje, najčešće tromesečne, rezerve utrošili.
       Mimo rata u Iraku, bilo je još nekoliko razloga za uvećanu ponudu nafte. U Venecueli, koja je treći po značaju proizvođač unutar OPEK-a, mesecima su trajali štrajkovi koji su paralisali rad petrolejskih kompanija i izvoz nafte. U Nigeriji su etnički sukobi smanjili i proizvodnju i izvoz nafte. Ostali proizvođači su izašli na tržište sa uvećanim ponudama kako bi nadomestili venecuelansku i nigerijsku kvotu. Potražnja na tržištu bila je neuobičajena i zbog duge i hladne zime u Severnoj Americi i Evropi.
       Sad je sve to naglo splasnulo. Rat u Iraku je prestao kad i duga ledena zima i štrajkovi u Venecueli, pa se na tržištu iskazao višak. Umesto planiranih 25,4 miliona barela dnevno, OPEK je nudio 27,4 miliona barela dnevno. U međuvremenu je cena nafte - od 40 dolara po barelu uoči iračkog rata - pala na 24 dolara po barelu. (Politika OPEK-a je da drži cenu od 22 do 28 dolara po barelu). Kako se nova cena već bližila opasnoj donjoj granici, posle koje preti vrtoglava silazna spirala cena, članice OPEK-a su ovih dana, na vanrednom sastanku u Beču, odlučile da smanje ponudu za dva miliona barela dnevno. Tako je pronađeno privremeno rešenje za kontrolu proizvodnje i cenu nafte.
       Skup OPEK-a je, međutim, bio samo početno opipavanje pulsa na budućem tržištu nafte - za koje se zna da prvo mora da signalizira svetske ekonomske trendove - posle američkog rata u Iraku. Četrdeset odsto svetskog izvoza nafte pokriva OPEK, bez učešća Iraka. Kad se jednom uključi Irak - kao drugi u svetu po rezervama, posle Saudijske Arabije - sa svojom kvotom od četiri miliona barela dnevno, za koju se ne zna koliko će biti pod kontrolom Bagdada, a koliko pod kontrolom Amerikanaca, javljaju se neizvesnosti i u vezi sa ukupnom ponudom, odnosno mogućim, viškovima i u vezi sa usaglašavanjem cena i čak, dosadašnjim monopolom OPEK-a na svetskom tržištu nafte.
       Predsednik Buš je pred rat obećao da će njegovi vojnici “zaštititi prirodne resurse Iraka” i to “u korist njihovih vlasnika, dakle, iračkog naroda”. Analitičari iz toga zaključuju da će se sve važne odluke o iračkoj proizvodnji i izvozu nafte donositi u Vašingtonu, bar u narednih nekoliko godina, dok Irakom budu upravljale američke okupacione snage.
       Jedan pedantni nemački analitičar setio se nečega na šta su mnogi zaboravili. Prema Haškoj odredbi o kopnenom ratu iz 1907. godine, glavnom osloncu međunarodnog prava, okupaciona sila ima gotovo jednaka prava na pristup rudnim bogatstvima okupirane zemlje kao i njena regularna vlada. Iz toga bi se dalo zaključiti da će Amerikanci odlučivati i kad će se Irak vratiti u OPEK, da bi potom uticali na proizvodnju i formiranje cena bliskoistočne nafte, i, što izgleda još mnogo važnije, šta će biti sa ugovorima koje je režim Sadama Huseina zaključio sa stranim kompanijama.
       Vrednost tih “ugovora iz fioka” - od kojih je neke sam Sadam obezvredio, jer “strani partneri nisu ispunili svoje obaveze” (a nisu, kao što se zna, zbog sankcija ni mogli) - procenjuje se na 38 milijardi dolara. Glavni partneri su ruske kompanije. One će se, sasvim logično, pozivati na te ugovore, dok bi američka vojna vlada u Bagdadu mogla da tvrdi, recimo, da sve ponude moraju ponovo da idu na tender - jer američke kompanije nisu ranije smele da učestvuju u poslovima u Iraku.
       Ali, kako su kretanja na tržištu nafte samo, po pravilu, prvi indikator opštih privrednih kretanja, neizvesnosti su mnogo veće, osobito u Evropi, nego što bi se sudilo po škrtim izjavama naftaša. Evropska centralna banka se u svom mesečnom izveštaju sakrila iza krajnje uopštene formulacije: “Pošto neuobičajene okolnosti trenutno otežavaju procenu ekonomskog razvoja, Savet ECB će i dalje pažljivo pratiti razvoj događaja.”
       Nemački kancelar Šreder, međutim, otvoreno govori o opštem lošem raspoloženju. “Već sada se može videti da rat u Iraku jača nesigurnost u svetu i da se nepovoljno odražava na neke mogućnosti privrednog rasta - ako ih čak i ne poništava”, tvrdi on.
       Tako su prve promene na tržištu nafte zapravo najavile otvaranje Pandorine kutije sa raznim vrstama šteta, uključujući i kolateralne. Kako uočavaju evropski analitičari, ratom u Iraku je nesumnjivo naneta teška, iako kolateralna, šteta jednoj nematerijalnoj vrednosti koja je za svetsku privredu od neprocenjivog značaja: poljuljano je poverenje u jedan predvidivi svet.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ