Vladin izlizani kredibilitet ne počiva više na bilo kakvoj demokratskoj, izbornoj legitimaciji (nema Koštunice), niti na reformskom pedigreu (nema Đinđića) već na odocnelom, prinudnom i samoodbrambenom ratu sa mafijom. Dobro, znamo kako nije baš zgodno kad cela, firmirano demokratska vlada funkcioniše kao žandarmerijska stanica i time se hvali

      U zemlji gde je donedavno brže dolazila naručena pica nego policijska ekipa na uviđaj ubistva, za srpsku vladu se moglo reći da je postigla izuzetan balans između nekompetencije i neznanja.
       Ovaj koktel oktogonalnih glava, kockastih košulja (usavršena verzija belih čarapa), zatim političara koji su dobrovoljno delili jedan mozak - pa im je stoga bila mala porcija, onda jato “kseroks” fotokopiranih lidera bez autorskih prava na Đinđića, pa dvojice usamljenih ljudi od integriteta, te grupa “sveštenika” kojima je naprečac saopšteno da boga nema, bez otpora su pristali na Srbiju u kojoj se Demokratska stranka prema srpskoj vladi i DOS-u odnosi kao vojna policija prema običnoj vojsci.
       Vladin izlizani kredibilitet ne počiva više na bilo kakvoj demokratskoj, izbornoj legitimaciji (nema Koštunice), niti na reformskom pedigreu (nema Đinđića) već na odocnelom, prinudnom i samoodbrambenom ratu sa mafijom. Dobro, znamo kako nije baš zgodno kad cela, firmirano demokratska vlada funkcioniše kao žandarmerijska stanica i time se hvali. Ali, biće veoma nezgodno ukoliko se, kad-tad, pokaže da na sastancima Kolegijuma ili na Savetu za nacionalnu bezbednost mnogi olako licitiraju imenima za buduća hapšenja (Koštunica). Zar ima toliko ministara koji su već zaboravili da su postali lideri po zakonima fizike a ne politike. Naime, društvo, kao ni priroda, ne poznaje vakuum; statisti su samo popunili prazan prostor nastao posle atentata na čoveka koji im je svojim postojanjem uvećavao rejting. Zahvaljujući njemu neki značajni ovdašnji lideri jedva su narasli do nule.
       Proizvodnjom optičke većine u parlamentu (politika “Karl Cajs” Jena, posle slobističke Doris Dej politike “Que sera, sera”, pa đinđićevsko “My way” Sinatre), kontrolom medija i buketom srednjovekovnih zakona, DOS svesno vodi Srbiju s one strane bilo kakvog društvenog konsenzusa. O bilo čemu, bilo kada. Ako pravni sistem evropskog tipa nije okvir za reforme, ako legalizam nije putokaz, ako politika dorađuje zakone i ustav zarad dnevne praktičnosti a ne principa, dobijamo sistem perfektno organizovanog nasilja nad građanima koji bezobrazno ne veruju u svemoć i isceliteljske sposobnosti aktuelnih parola. U takvom sistemu građani gube pravo da imaju prava.
       Onda se Generalštab Demokratske stranke pobrinuo za tri stvari. Prvo, da DOS, odmah posle atentata, po svaku cenu bude sprečen da uđe u bilo kakav pakt sa Koštunicom. Time je u srpsku politiku ugrađen najnoviji čip trajnog sukoba i nestabilnosti kao svesni izbor onih koji su o tome odlučivali. Egzekutori: Živković i Čeda. Ako popuste i naprave ono što valja za Srbiju - dogovor sa Koštunicom, dobrovoljno marginalizuju sebe. Ako se upuste u reanimaciju izvornog DOS-a, pod tom ili nekom drugom firmom koalicije sa DSS-om, izdali bi mrtvog vođu. Izgledalo bi da je za svog života predstavljao prepreku normalizaciji srpske političke scene. Doduše, u svemu im je pomogao i sam Koštunica sprinterskim predlogom osnivanja svesrpske vlade čak pre nego što je izrazio saučešće.
       Drugi plan, da Beba, na brifinzima dizajniran kao slepi miš za matursko veče, spreči srpske novine da postave “pet kila” logičnih pitanja o strahoti fakta da je baš ova vlada (sem dva izuzetka) trideset meseci odbijala da prizna postojanje mafije. Srpskim medijima odozgo je namenjena bedna uloga “manufakture saglasnosti”. To je rodilo neslaganje, iz neslaganja se rodio otpor, iz otpora je izrastao sukob. Beba je time spasio srpsko novinarstvo a upropastio srpsku vladu. Ali, njegova politička sudbina - da se usvoji ostavka ili osnaži njegova pozicija medijskog gazde - postaće test za boljševike i menjševike unutar vlade i koalicije.
      
       Treći plan, da se po svaku cenu zadrži atmosfera vanrednog stanja i povećane temperature u Srbiji sve dok se ove jeseni DS ne dogovori - ko je novi poglavica demokratskog plemena. Tek onda se može razgovarati o izborima u Srbiji. Dotle, mediji u strahu obezbeđuju da debata između javnosti i vlasti bude ograničena samo na pitanja o kojima postoji prethodno konstruisana saglasnost. Propalo! Istovremeno, ministri i koalicioni partneri drže se u stanju permanentnog kastinga. Počinju podele na one koji su išli na bazen i viski, na hipodrom, u Surčin po jaja ili su samo stavljali na glavu tradicionalnu crvenu francusku kapu. Nije kačket.
       Pojavljuju se prvi znaci sadizma kao uvod u kanibalizam. Najavljuju se, ne bez uživanja, nove “senzacije” i “pikantnosti” naciji već obamrloj od šokova. Demokratska stranka u međuvremenu rešava da standardizuje sve dosovce. Brišu srednje “O” iz DOS-a i kao DS stavljaju sve u Srbiji pod prinudnu upravu. Uzimaju za saveznike koga moraju (Batić i Mihajlović), odriču se Čanka i Veselinova, zlokobno opkoljavaju Velju Ilića, složno stavljaju Čovića na strogi tretman za prevaspitavanje (“Izvucite nož iz mojih leđa, može vam zatrebati da ga još nekom zabijete u toku dana”, neautentični citat), od Lečića i Koraća prave blues brothers, tandem koji objašnjava da sve što u Srbiji nije zabranjeno - to je prinudno, ne diraju Svilanovića i Mićuna, ali dave falsifikatora Dinkića, ulaze u sukob sa nevladinim organizacijama, pravnicima, novinarima, tvrdoglavo verujući da je moguće voditi Đinđićevu politiku bez njega. Videćemo. Ili laskaju sebi, ili vređaju njega!
      
       ALEKSANDAR TIJANIĆ