Najnoviji atentat, U kome je ubijen opozicioni lider Sergej Jušenjkov, podseto je javnost na dugačku listu nerazjašnjenih ubistava koja su izvršena u poslednjih deset godina. Pitanja su adresirana Kremlju i Putinu, prozvanom zbog “eskadrona smrti” aktivnih u zemlji

      Mecima iz pištolja ispaljenim s leđa u Moskvi je prošlog četvrtka ubijen Sergej Jušenjkov ( 52 ) - veteran Dume, raspoznatljiva figura ruske opozicije i već treći izrazito liberalni političar likvidiran rukom neotkrivenog atentatora.
       S jeseni 1998. u Sankt Peterburgu ubijena je Galina Starovojtova. Prošlog leta je likvidiran potpredsednik Liberalne Rusije Vladimir Galavljov i sada, doslovno - samo nekoliko sati pošto je taj pokret preregistrovan u Rusku političku partiju, spremnu da na jesen učestvuje na dumskim izborima - Sergej Jušenjkov, takođe potpredsednik.
       Sačekan je pri povratku iz parlamenta, kod ulaza u soliter u kojem je živeo (kakve li kontradikcije u odnosu na crni karakter izrazito političkog ubistva) - u moskovskoj Ulici slobode! Taj slučajni nesklad - nasilnog lišavanja jednog čoveka života i imena mesta, odabranog za krvavi čin, postao je skoro simboličan za savremenu Rusiju. Jer, ne računajući žrtve ratova i boljševičke revolucije (zajedno s komunističkim “čistkama” tridesetih) - u toj zemlji neshvatljivih razmera i kontrasta, najviše ljudi ubijeno je upravo otkako ona samu sebe smatra i demokratskom i slobodnom.
       Naoko nelogična pojava nije, međutim, neobjašnjiva. Od svakih deset slučajeva ubistva, osam ili devet kriminalnih dela izvršeno je zbog novca, citirane su u Moskvi službene izjave. Talas besmisleno velikog ličnog bogaćenja, podignut besmisleno visoko dopuštenom pljačkom države početkom devedesetih, ostavio je za sobom pustoš u mamutski glomaznoj upravi, policiji i pravosuđu prostrane države. Približno pedeset odsto privredne aktivnosti zemlje obavlja se u tzv. sivoj zoni ekonomije, mimo zakona i uvida administracije.
       Krajem devedesetih, i u novinama se čak pisalo o tome čime je sve milijarder i siva eminencija Kremlja Boris Berezovski potkupio porodicu predsednika i samog Jeljcina!
       Ostvarujući veliki uticaj na vlast, kriminal Rusije lako se obreo na pijedestalu društvenog uvažavanja. Korumpirao je i “privatizovao” državu, čiji nadležni službenici trguju onim što im je na raspolaganju - službenim ovlašćenjima, sabotažom krivičnog gonjenja, pa čak i aktivnom saradnjom u zločinu. Dugačka je lista atentata u minulih deset i više godina čiji zapleti uživaju reputaciju “nerazrešivih”, zbog tesno upletenih interesa ruskog kriminala, vlasti i pravosuđa.
       Život i političko opredeljenje Jušenjkova izrazili su protivurečnosti smutnog prelaznog doba Rusije, s razvojem koji je, kao i razvoj društva - prilično odstupio od početnih intencija nesrećno uklonjenog političara. Rođen u Tverskoj oblasti, Jušenjkov je završio sovjetsku vojnu akademiju u Sibiru, treniran da bude vojni “politkom” - propagandista, zadužen za borbeni duh i moral ljudi u uniformi. Vojnu karijeru je tako i počeo, podučavajući pitomce marksističkoj filozofiji, da bi tek 1990, otisnuvši se u sasvim drugom, dotad neslućenom pravcu, produžio i završio kao “buržoaski” političar, nadahnut idealistički shvaćenim liberalnim idejama evropskog Zapada.
       Takve ideje obično nisu ostvarene do kraja ni na Zapadu, ali Jušenjkov je, s poletom kakav se često uočava kod onih ljudi koji su sve sopstveno iskustvo zamenili samo čitanjem, verovao da se ideje liberalnog Zapada mogu ostvariti u jeljcinskoj i postjeljcinskoj Rusiji.
       U sredini čiji tempo diktiraju tzv.novi Rusi, milijarderi stvoreni “preko noći”, Jušenjkov je odudarao od stvarnosti Rusije, najpre time što nije pokazivao interesovanje za novac. Taj novac koji mnogi drugi - u ministarstvima, u vladi ili u Državnoj dumi - “zgrću lopatom”, udešavanjem unosnih poslova ruskom “biznisu”. No, kada je materijalni motiv zločina odbačen, u javnosti je postavljeno pitanje - a zašto je deputat Jušenjkov onda uopšte i ubijen?
       Postavljao je “suvišna pitanja”, odgovorila je minulih dana neformalna porota ruske javnosti. Dotakao se nečeg “što se ne sme”, rekla je “porota”, asocirajući na bezmalo identične razloge ubistva jednog novinara, pre skoro deset godina.
       Dmitrij Holodov, mladi novinar “Moskovskog komsomolca”, ubijen je oktobra 1994, usmrćen ekslozivom u bakelitnom “neseseru”, u kojem je tobože trebalo da budu dokumenta s dokazima o korupciji u Zapadnoj grupi armija. Holodov je istraživao podmitljivost i pronevere ruskih generala. Zapadna grupa armija bila je stacionirana u Nemačkoj i njene poslednje jedinice vratile su se u Rusiju s jeseni te godine.
       Ubistvo Holodova (23) uznemirilo je štampu i uzbudilo građane. Desetine hiljada ljudi su došle i po izuzetno hladnom vremenu prisustvovale sahrani. Telo mladog Holodova još dečijeg izraza, proneto je u otvorenom sanduku a dugačka povorka građana stupala je uz potpuni muk. Činilo se - najupečatljiviji protest ruske mase zbog pasivnosti vlasti. Govoreći na sahrani, urednik “Komsomolca” Pavel Gusev otvoreno je aludirao na umešanost u zločin Pavela Gračova, tada u doba Jeljcina, ministra odbrane.
       Dmitrijevo novinarsko istraživanje, ono što je on doznao i o čemu je pisao jureći za dokazima da u vrhu vojske postoji korupcija - vodilo je sasvim jasno prema Gračovu i Matveju Burlakovu, tada komandantu Zapadne grupe armija. Međutim, ništa se nije dogodilo osim smrti mladog čoveka.
       Tri i po godine su vlast i pravosuđe bili pod presijom ruske štampe, koja je neumorno ukazivala na snagu državnih faktora kojima je moglo biti u interesu da se ubistvo Holodova ne rasvetljava.A onda je, zahvaljujući Juriju Skuratovu, revnosnom državnom tužiocu, vrlo brzo uklonjenom s dužnosti na inicijativu Kremlja, uhapšen izvesni Popovski, svojevremeno šef obaveštajne službe ruskih padobranskih jedinica - koji je priznao delo. Njegova grupa ubila je Holodova, tobože bez znanja ministra Gračova, priznao je izvršilac - posle malo vremena u zatvoru, na osnovu izmenjene inicijative tužilaštva.
       Ko je Jušenkovljev Popovski, a ko Gračov, direktni ili indirektni inspirator ili čak nalogodavac likvidacije?
       U intervjuu TV kanalu Rusija, predstavnik Ruskog jedinstva Aleksej Vedenkin izrazio je u jednoj prilici spremnost “da lično ubije” Jušenjkova i Sergeja Kovaljova, razljućen navodima dvojice o zločinima ruskih trupa angažovanih u Čečeniji, navedeno je u jednom od ruskih listova. Vedenkin je uhapšen ali nedugo posle toga i oslobođen, u okviru kolektivne amnestije povodom jubileja Drugog svetskog rata.
       Ipak, u navodima povodom atentata, niko ne optužuje Vedenkina. Nije jedini koji nije podnosio propagiranje uvažavanja ljudskih prava, kada je u pitanju rat u Čečeniji.
       “Kesa puna đubreta, uživo na televiziji”, rekao je svojevremeno o Jušenjkovu Gračov - iz istih razloga.
       Međutim, ne imenujući nikog lično, štampa Rusije identifikovala je krugove (“fašista, korumpiranih generala i agenata službi bezbednosti”) i interesnu grupu, kojoj bi moglo odgovarati da deputat zaćuti zauvek. Funkcioner Liberalne Rusije Julij Ribakov, govoreći za javnost, upro je prstom u Federalnu službu bezbednosti. Ubijeni Jušenjkov aktivno je istraživao tobožnju umešanost FSB u “bombardovanje apartmana” u Moskvi - događaj kojim je inicirana obnova intervencije ruske vojske u Čečeniji ( posle sporazuma o primirju 1996), uoči izbora Vladimira Putina za predsednika. Putinov izbor u Kremlj osiguran je predsednikovom “čečenskom politikom”- biračima je odgovarala izjava da se on neće ustručavati da problem reši silom.
       Da bi se mogla popularizovati sila, trebalo je imati rat.Od eksploziva podmetnutog u stambenu zgradu stradalo je 300 građana, dovoljan razlog da se rat kakav je čečenski može obnoviti. Jušenjkov se angažovao u prikupljanju dokaza da eksploziv nisu podmetnuli Čečeni, već, u stvari, ruski agenti.
       “Unutar službi bezbednosti ima grupa koje su sve uticajnije i raspolažu sa sve više novca”, izjavio je Ribakov. “Imena nisu važna. Važno je da takve snage postoje - snage koje ne žele liberalnu ideologiju u ruskoj politici. U toku je sistematsko uništenje svih liberalnih političara prvog talasa”, rekao je, pominjući ubistvo Starovojtove i Galavljova.
       Sergej Kovaljov, poznati saborac Saharova u logorima u Sibiru, uputio je otvoreno pismo predsedniku Putinu.
       “Ljudi koji su naložili i organizovali Jušenkovljevu smrt (...) mogli bi biti oni koji podržavaju sadašnji vektor političkog razvoja u Rusiji, tajni ili otvoreni koautori tog kursa - drugim rečima, vaši podržavaoci, gospodine predsedniče”, napisao je Kovaljov.
       Zvuči kao izazov šefu države; međutim, pismo Kovaljova nije jedini tekst te vrste.Samostalni politički analitičar Andrej Pjontkovski piše o “strahu koji čvrsto steže prestonicu”, čineći da ljudi više ništa ne smeju da pitaju, a ima pitanja koja bi neko morao da postavi. Jedno od takvih, piše autor, tiče se podatka humanitarnih organizacija o “1000 ruskih građana, kidnapovanih od strane federalnih snaga” tokom operacija u Čečeniji.
       “Žrtve su ili nestale bez traga, ili su njihova tela, osakaćena torturom, predata rodbini”, navodi Pjontkovski.
       Pozivajući se na izjavu tužioca u Čečeniji, da uopšte nije reč “o više od 1000”, nego da je tokom operacija čišćenja kidnapovano “ne više od nekoliko stotina” ruskih građana, Pjontkovski zaključuje da je to teror zaduženih da suzbijaju teror i podseća Putina da predsednik Rusije “nije ni Majka Tereza ni visoki komesar UN za ljudska prava” već “glavnokomandujući tih istih vojnika koji tokom noći lupaju na vrata ( građana ), koji kidnapuju ljude tokom operacija čišćenja i pljačkaju ih na kontrolnim punktovima”.
       U nastavku članka, ovaj analitičar pita:
       “Dakle, da li glavnokomandujući ne želi, ili ne može da opozove eskadrone smrti koji operišu unutar njegove vlasti? Teško je reći koji je odgovor u većoj meri užasavajući.Ako su profesionalno uvežbani ljudi dobili dozvolu da na teritoriji jednog regiona Rusije nekažnjeno ubijaju, šta vas može navesti da poverujete da će se oni na tome zaustaviti? Kada zver jednom proba krv, nju ništa više ne može zaustaviti!”
       Predsednik Putin izjavio je porodici Jušenjkova saučešće. Policajac koji istražuje slučaj ubistva izjavio je da nema sumnje da je delo izvršeno rukom ubice, profesionalca. Tužilaštvo je obećalo da će sve što je u moći tog organa sigurno biti preduzeto i da će se nastojati da naručilac ubistva i ubica budu pronađeni. I, u međuvremenu, priveden je prvi osumnjičeni - jedan dvadesetogodišnjak još dečijeg izraza na licu, student. Policija je izjavila da bi student mogao imati “motiv” da ubije. Njegov otac je svojevremeno hapšen, posle optužbi u javnosti koje je na njegov račun iznosio Sergej Jušenjkov.
       Mnogi mogu verovati da policija ima razloga da požuri i pokaže neki od “dokaza” svoje tobože ubrzane aktivnosti, ali malo ih je koji bi mogli verovati da će se teza sa “odgovornim” studentom duže održati. Svima je jasno da po ključ ovog i svih prethodnih nerazjašnjenih slučajeva treba poći samo u Kremlj.Obračun sa snagama koje su prozvane može početi samo predsednik Putin. Ukoliko sa stanovišta Rusije to već nije kasno.
      
       PETAR POPOVIĆ