NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Smrt je sve popularnija

“Smrt je dosta popularna na okruglim stolovima. Počevši od priča o smrti umetnosti, smrti romana, smrti subjekta, smrti filosofije, pa smo došli do smrti intelektualca”, kaže Milan Brdar

      Iako svetom odzvanja rat i mir, a Srbijom Evropa, srpski intelektualac danas ne podseća ni na zemlju ni na nebo. Otuda stvarnost između redova.
       Ovaj rezime pripada simpozijumu na temu “Uloga intelektualca danas” održanom nedavno u Novom Sadu u organizaciji Društva književnika Vojvodine, časopisa “Zlatna greda” i gradskog “Centra za kulturnu animaciju”. Razgovor je potrošen na duge i načelne tekstove ako se ne računa ćutanje. Naime, ne može se preći preko činjenice da nijednu reč učesnici simpozijuma nisu prozborili o intelektualcu Zoranu Đinđiću. Otćutali su ga kao niko u svetu.
       Sastanak intelektualaca u Novom Sadu je najpre obavijen mogućim tezama kao konformističkim duhom modernog diskursa: “Da li je humanistički intelektualac izgubio ulogu. Odnos prema političkom i javnost. Političke elite i humanistički intelektualac. Intelektualac i demokratija. Intelektualac između nacionalnog i globalnog i evropskih vrednosti. Manjinski intelektualac: između nacionalne zajednice, matične kulture, dominantne kulture, nacionalne države i države građana.” Čim su teze objavljene mogao se nazreti profil srpskog intelektualca danas. Učesnici su bili: Nikola Milošević, Milorad Belančić, Mile Savić, Milan Brdar, Vladimir Cvetković, Milan Uzelac, Vladimir Gvozden, Đorđe Vukadinović, Alpar Lošonc, Jovan Zivlak i Vladimir Vuletić.
       Skup u Novom Sadu ponudio je nekoliko ključeva za otvaranje pitanja o intelektualcu danas.
       Kako se dolazi do definicije “intelektualca” ako se smatra da je on zapravo glumac, pokazao je Milorad Belančić: “Činjenica je da intelektualcu na neki način scenario piše fenomen ideologije.” A temeljno spremanje intelektualca za život, ma šta to značilo, Belančić vidi kao još jedan proizvod znanja: “Intelektualci su naprosto proizvod koji stvaraju obrazovne institucije, duh obrazovnih institucija.” Vladimir Vuletić uočava drugačija svojstva zadatog određivanja: “Biti intelektualac podrazumeva, pre svega, specifično stanje duha.”
       Mile Savić prepoznaje teškoće u produbljivanju pojma “intelektualac” i pokušava da ih locira u oblasti normativistike: “Problem sa intelektualcem nastaje kada dođe do značajne transformacije minimalnog i doslovnog značenja intelektualac koji sa novim vekom postaje angažovani intelektualac. Neosporno je da u uslovima masovnih medija publicitet čini ključna određenja angažovanog intelektualca i izvor moći. To mu daje pravo da sebe predstavi kao svest i savest čovečanstva. Angažovan intelektualac bi trebalo da poseduje i znanje i iskustvo, ako ne oboje ono bar jedno.”
       Milan Brdar je izašao sa tezom “U vezi smrti intelektualca”. Ta teza bi se mogla po svemu smatrati vrhom razgovora. Ali na najupadljivijem mestu elaboracije nije sagledana jedna spram druge: “smrt” za okruglim stolom i nasilna smrt na radnom mestu intelektualca-premijera dr Zorana Đinđića. Sve najtiše o mrtvima, bio je kodeks ovog razgovora. Izazovnim diskursom o smrti Brdar je projektovao instinkt retorike u realnost: “Smrt je dosta popularna na okruglim stolovima. Počevši od priča o smrti umetnosti, smrti romana, smrti subjekta, smrti filosofije, pa smo došli do smrti intelektualca. Svaki od tih entiteta kojima pripisuju ili pripisujemo smrt i dalje živi. Biće da je taj diskurs o smrti jedan od značajnih razloga da ono ili onaj kome se smrt pripisuje i dalje živi, da se ne da. Teza glasi: za smrt intelektualca nisu odgovorni ni masmediji, ni masovna kultura nego je odgovorna građanska emancipacija.” Alternative intelektualcu su temeljna odredišta za samokritički pojam “intelektualca” u izlaganju Đorđa Vukadinovića. Optimista je pred nečim što ima toliko velikih slova u velikim rečima: “Jedan samokritički pojam intelektualca potencira ono samorazumljivo pozivanje na univerzalnost, umnost, istinu i pravdu.”
       Najveća dilema je naći pravo mesto intelektualcu u ovom svetu koji je temeljno promenljiv, ništa nije završeno,a reč mu još stoji na početku.Sve posle toga manje više je izvesno. “Intelektualac” Jovana Zivlaka je favorit u igri sa politikom. “Svet je izukrštan silnicima moći a javnost ne može da postavi i problematizuje jedan politički projekat ako ne postoji intelektualac. U polju velikih manipulacija samo on može da postavi pitanja. Naravno, njegova se uloga promenila i on ne može biti prorok.”
       Dan je najveći mit vremena. Danas je već prošlost u njemu. Stvari sa druge strane aktuelnog datuma Nikola Milošević vidi kao tržište intelektualaca: “Ja lično mislim da će jedan od pouzdanih pokazatelja da smo zaista zakoračili u demokratsko društvo biti onaj dan kada intelektualce ovde počnu tretirati ne kao propovednike po dužnosti kojima treba udarati packe da bi i propoved držali, nego kada ih prepuste, kao što u demokratskim društvima po prirodi stvari biva, njihovoj slobodnoj odluci i njihovom slobodnom opredeljenju. Nažalost, mi smo, bojim se još uvek jako daleko od toga. I danas na javnoj sceni promociju imaju oni koji predstavljaju sekularizovanu varijantu Hristovih apostola. Sa jednom bitnom razlikom: Hristovi apostoli su mnogo rizikovali i da budu raspeti kao što je bio sin Božiji za koga su propovedali. Ovi savremeni sekularizovani apostoli za taj svoj apostolski rad dobijaju pored ostalog i neke dobre novce. Što baca senku na njihovu privrženost toj apostolskoj misiji. S druge strane,onaj ko ne prihvata propovedničku ulogu osuđen je da negde na margini javne scene prebiva.”
       Pošto je simpozijum završen, on sada pripada budućnosti.Čudno je to da su potrebne razlike u definicijama pojma “intelektualac” da bi bile sve iste.
      
       LAZAR KAURIN
      
Da li je Hrist bio intelektualac

Ne može se odreći činjenica da postoji slika intelektualca danas i da njegova definicija prolazi kroz razna iskušenja. Nesumnjivo je da se iskustvo sa ovog simpozijuma može proveriti i pitanjem:
      
       Da li je Hrist bio intelektualac?
       Akademik Nikola Milošević: Razume se, sve zavisi od toga kako ćemo odrediti pojam intelektualca. Ako pod pojmom intelektualca razumemo jednu normativnu odredbu, dakle kritički odnos prema svetu, odnos iza koga stoji određena mera duhovnosti onda nema nikakve sumnje da je on bio intelektualac. Dakle, bio je neko ko je radikalno kritikovao rizikujući od moćnika onoga doba, i neko ko je osetio posledice svojih poruka.
      
       Šta biva sa Hristovim intelektualizmom posle vaskrsenja?
       - Što se vaskrsenja tiče, to je jedno čitanje mističko. Rasprava o tome da li je bio intelektualac ili ne, spada u istorijski realitet. Razgovor o vaskrsenju Hristovom spada u mistički. Znate, u Hristovoj poruci možemo da razlučimo onu poruku koja je etička od one koja je mistička. Razume se stvar je u tumačenju da li će pretežnija biti jedna ili druga. Ali sa religijskog gledišta svakako je važno upozorenje apostola Pavla: ako Hrist nije vaskrsnuo, “naša vera je mrtva”, kaže on. Time hoće reći: je li Hrist bio sin Božiji zavisi presudno od toga da li je vaskrsnuo. Uostalom, tu su i čudesa koja je činio.To da li je ili nije vaskrsnuo Lazara, to se ne tiče istorije već se tiče mističke ravni. I razume se, te dve stvai treba odvojiti.
      
       Kada biste bili u prilici, koga ili šta biste vi vaskrsli?
       - Ja bih najradije prihvatio ono što kaže ruski filozof Lav Šestov. “Ako je Bog svemoguć onda može i da učini da nikada nije bilo ono što je bilo.”


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu