Izgleda da je ovo prvi put da su naši poslovni ljudi i političari odigrali veliku igru koja neće biti mnogima po volji, ali može da nam donese praktičnu korist koja nam je dosad često izmicala

      Doduše sasvim lapidarno, ali za bistar um dovoljno rečito, američki državni sekretar Kolin Pauel u pismu srpskom premijeru Zoranu Živkoviću, “svestan izvanredne saradnje” koju je Beograd pružio američko-britanskoj koaliciji u njenoj iračkoj operaciji, zahvaljuje za tu podršku, a NIN-u su zatim i upućeni etablirani privredni krugovi potvrdili da “nam je američka administracija dala signal da možemo da računamo na poslove u obnovi Iraka”.Ne odričući se pomoći koju bi u ovom poslu mogla da im pruži ovako ohrabrena administracija u Beogradu, neke domaće firme su i same presavile tabak, podsetile na svoje zasluge i, naravno, “Amerikanci su učinili što je trebalo da učine”.
       U periodu od 1970. do 1990. godine preduzeća iz Srbije i Crne Gore su, izvodeći razne, uglavnom građevinske i radove na vojnim objektima, stekla takav ugled u Iraku da će za njih tamo uvek biti posla, kategorični su, posle godina provedenih u Bagdadu, u izjavama za NIN naši diplomatski predstavnici. “Jugoimport” SDPR je iz polutajnovite pozicije uobičajene za takve firme pod najjače reflektore javnosti dospeo upravo zbog optužbi da je, u vreme kad je to bilo zabranjeno, izvozio oružje toj zemlji. Ovo preduzeće saopštilo je, nedavno, da nastavlja svoju dugogodišnju tradiciju slanjem 15 tona humanitarne pomoći iračkom narodu i isticanjem rešenosti da se u punoj meri uključi u saniranje postojeće humanitarne situacije i obnovu Iraka.
       Prema saznanjima NIN-a, “Jugoimport” je bar još jednom zadužio Iračane - ova državna firma, preko koje je sa Irakom poslovala većina domaćih građevinskih i firmi iz oblasti namenske industrije, nije iskoristila mogućnost da pred u te svrhe osnovanim komitetom Ujedinjenih nacija, podnese zahteve za nadoknadu štete i izgubljene dobiti prouzrokovanih iračkom okupacijom Kuvajta. Ovo su obeštećenje, koje se finansira sa 10 odsto prihoda od izvoza iračke nafte, koristili mnogi naši građani, a zahtev su samostalno podnele i tri domaće firme.
       “Prema podacima iz 1991. godine, naše firme su u Iraku imale nenaplaćenih nespornih potraživanja u vrednosti od 250 miliona dolara, 100 miliona dolara u opremi i 400 miliona dolara u spornim potraživanjima i nezavršenim radovima”, kaže za NIN sekretar Odbora za građevinarstvo Privredne komore Srbije Nikola Vujinović.
       Podatak da je “Jugoimport” otkupio deo iračkih dugova firmama koje su preko njega poslovale, NIN-u nije potvrdila nijedna od firmi čije je rukovodstvo konsultovano, mada je nekima ta operacija, u kojoj sami nisu učestvovali, navodno poznata.
       Građevinsko preduzeće “Ratko Mitrović” potražuje od Iraka 100 miliona dolara. “Mi nismo imali direktne odnose sa iračkom državom nego smo poslovali preko SDPR-a protiv koga smo pre nekoliko meseci podneli tužbu za neplaćene radove koje smo obavili u Iraku 1986. i 1987. godine”, kaže za NIN finansijski direktor “Ratka Mitrovića” Sonja Drakulić-Brkljač. Potraživanja ove firme u Iraku nisu otkupljivana, a kako bi i mogla da budu kad “taj dug nije sertifikovan”. “Delegacija SDPR-a je februara ove godine imala sastanak sa Iračanima, ali oni nisu hteli ništa da potpišu i tako potvrde dug.”
       Na “Jugoimport” se oslonio i konzorcijum izvođača radova na vojnim objektima “Union inženjering”, “Mostogradnja”,”Planum” i “Autoput”. Njihovo nenaplaćeno potraživanje od 3,3 miliona dolara nastalo je između 1981. i 1991. godine.
       “Nismo pokušavali samostalno da naplatimo taj dug, ceo posao je svojevremeno prijavljen Narodnoj banci Jugoslavije i sve vreme smo se ponašali prema njenim instrukcijama i instrukcijama Privredne komore Srbije”, kaže za NIN Siniša Aleksendrić iz “Union inženjeringa”. Izglede ovih firmi da dođu do svojih para otežava to što Iračani, na primer, “odbijaju da potvrde da je vojna uprava zaplenila našu mehanizaciju”, nosioci posla bile su i dve naše banke, sada u stečaju, “Jugobanka” i “Beobanka”. U stečaj je otišao i jedan od izvođača “Autoput”.
       Pošto su Amerikanci iznervirali Francuze, Nemce, pa delimično i Ruse, predlogom da svoje pravo učešća u obnovi, kad već nisu učešćem u ratu, steknu otpisom dela svojih potraživanja Iraku, ovaj je novinar iznervirao doduše niže službenike Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom Srbije i Crne Gore pitanjem da li bi opštiji dogovor oko otpisa mogao da obuhvati i naša potraživanja od režima u Bagdadu, s obzirom na to da je aranžmane u većini slučajeva sa Iračanima sklapala naša država (ma kako se u tom trenutku zvala), odgovoreno je sa zaprepašćenjem: “Da im otpišemo više od milijardu dolara?!”
       U istom smislu bio je kategoričan i srpski ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović. Na konferenciji za štampu održanoj po povratku iz SAD, Vlahović je procenio da se ukupni dug Iraka firmama sa teritorije bivše SFRJ, zavisno od načina na koji se računaju kamate, kreće od 1,8 do dve milijarde dolara i da bi državnoj zajednici Srbije i Crne Gore trebalo da pripadne oko 38 odsto tog duga. “Mi ćemo razgovarati sa SAD i Evropskom unijom oko mogućnosti naplate i ni u kom slučaju se nećemo odreći tog potraživanja.”
       Imajući u vidu da se radi o potraživanjima dospelim pre deceniju, pa i duže, srpski ministar za ekonomske veze sa inostranstvom Goran Pitić je nekoliko dana kasnije, u razgovoru za NIN, bio mnogo pomirljiviji. “Vlasnik takvog potraživanja mora računati na određeni diskont, pa ni mi sigurno nismo računali da ćemo to potraživanje naplatiti sto posto”, kaže Pitić.
       U svom pismu Živkoviću, Pauel u prvi plan ističe srpske zasluge u podršci nedavnoj ratnoj operaciji, a tek zatim izražava razumevanje za interes Beograda da svoja potraživanja od Iraka naplati. Iz toga se, dakle, može zaključiti da će se srpsko učešće u obnovi više zasnivati na tim zaslugama, dok će naša potraživanja još malo pričekati.
       U Privrednoj komori Srbije prošle nedelje je, uz učešće predstavnika sedamdesetak firmi, banaka i drugih institucija zainteresovanih za učešće u poslovima obnove Iraka, osnovana posebna komisija za angažovanje oko tog posla, a bazirana na već pomenutim američkim obećanjima. Ova komisija učešće u obnovi neće dovoditi u vezu sa potraživanjima naših firmi.
       “Što se tih potraživanja tiče, sada tamo nemamo sa kim da razgovaramo. To su aranžmani koji će se realizovati postepeno, kako se bude moglo”, kaže izvršni direktor za ekonomske odnose sa inostranstvom PKS Milorad Petrović.
       On zna da će Amerikanci preko USAID u obnovu Iraka uložiti između 80 i 100 milijardi dolara i da će glavne poslove dobiti američke, britanske i španske firme. “Svi ostali biće podizvođači, pa i mi. Ali, podizvođačima će otići polovina te sume za koju se sad bori ceo svet. Amerikanci nam ne garantuju da ćemo dobiti posao, ali nam garantuju da nas u tome neće sprečavati”, kaže Petrović.
       Ipak, dodaje on, u Saveznom ministarstvu za inostrane poslove osnovana je Interresorna grupa za političko lobiranje u Americi. Na njenom čelu je Jelica Minić, pomoćnik saveznog ministra u tom ministarstvu.
      
       RUŽA ĆIRKOVIĆ
      

Monofazno ili trofazno Oko Iraka je u toku rat koji mediji manje prate nego što su onaj “pravi”, a odlučujući je na ekonomskom planu: rat standarda. Oni se često razlikuju od jedne do druge obale Atlantika. Na primer? Kad je u pitanju struja, Amerikanci funkcionišu na monofaznoj, a Francuzi koriste trofaznu tehnologiju.        “Energetski sistem u centru Bagdada obnovili su Finci pre petnaestak godina, po standardima veoma bliskim francuskim”, kaže Klod Valij.”Malo je šansi da Amerikanci tu nametnu svoju monofaznu tehnologiju, a da istovremeno koegzistiraju dva različita standarda bilo bi krajnje složeno i skupo.”        Nasuprot tome, veliki deo elektrifikacije seoske zone tek bi trebalo da se obavi. Mono ili trofazno?        Patrik Liber, generalni direktor firme Sicamex, koja isporučuje elektične kablove, uveren je da će se Amerikanci više zanimati za sektore koji odbacuju veći profit kao što su postrojenja za vodosnabdevanje i telefonija, a to su baš sektori u kojima je Francuska obavila pionirske poslove. Na primer u telefoniji, francuski “Alkatel” je jedan od najstarijih snabdevača starog iračkog režima. Još od osamdesetih godina, grupa je tamo radila na telekomunikacionoj mreži.Ta je mreža razorena za vreme prethodnog rata u Golfu i “Alkatel” je posle 1996. godine, u okviru programa “nafta za hranu” dobio posao njene obnove.        Trenutno, francuski i američki interesi se razlikuju i kad je u pitanju izbor standarda za mobilnu telefoniju koja u Iraku ne postoji.        Konflikt je već upotpunjen glasovima iz SAD da bi buduća iračka mobilna mreža pre trebalo da usvoji američki standard CDMA nego standard GSM, koji koristi 800 miliona ljudi u 193 zemlje. “Američka vlada se sprema da da novac svojih poreskih obveznika francuskim, nemačkim i drugim evropskim isporučiocima telekomunikacione opreme za novu iračku mobilnu mrežu. To je neprihvatljivo”, ljutio se nedavno republikanski predstavnik Kalifornije Darel Isa. Standard GSM nekompatibilan je sa standardom CDMA, ali su se baš za taj standard (GSM) već odlučile sve zemlje regiona.        Bila bi šteta kad Iračani ne bi mogli mobilnim telefonom da razgovaraju ni sa Irancima, ni sa Saudijcima, pa ni sa Turcima.               (Le figaro magazine)