Zašto mi, u stvari, nemamo mnogo mogućnosti da biramo kad nam se predoči ulazak u NATO?

      Taman da je samo iz puke kurtoazije izrečena, rečenica Kolina Pauela, državnog sekretara SAD (i generala u penziji) - da SCG vidi u NATO-u, prekratila je sve strategijske dileme o smeru daljeg kretanja ovoga prostora. Jer, jedno je kada SCG kaže da hoće u NATO, sasvim je drugo kada to kažu SAD.
       Poseta se, znamo, dogodila pod specifičnim okolnostima, kako domaćim, tako i međunarodnim, što je izazvalo mnoga nagađanja o tome “šta je pravi razlog posete” i “zašto je rekao to što je rekao”. Iako upozorava da nije ekspert za međunarodne odnose, Vladan Živulović, predsednik Atlantskog saveta, kaže da je pomišljao i na to da je Pauelova blagonaklonost prema nama u funkciji američke spoljnje politike koja je tih dana bila preokupirana iračkim prilikama. “Priznajem da je takva nedvosmislenost i za mene bila iznenađujuća. Moguće je da je izazvana pomeranjem na evropskoj sceni - da se suviše ne približimo zemljama ‘stare Evrope’, koja se protivi američko-britanskoj politici prema Iraku”, kaže Živulović.
       Ipak, sve to mnogo ne menja našu situaciju.
       Prethodni korak, koji SCG mora preduzeti ako hoće u NATO, a mora ga preduzeti ako to i ne želi, jeste Partnerstvo za mir. Nasuprot kod nas široko rasprostranjenom uverenju da je ova organizacija samo neka vrsta predškolske ustanove za NATO, to nije obavezno tako i Partnerstvo za mir bi u našem slučaju značilo ulazak u globalni sistem bezbednosti koji mi, u stvari, narušavamo već samim tim što smo “rupa na mapi”, skoro jedina zemlja koja nije deo tog sistema. Članstvo u toj organizaciji, bi, istina, podrazumevalo određene obaveze, ali bi se na drugoj strani, dobilo to da bismo stekli garancije da nam ne preti realna opasnost od suseda, što zemlju oslobađa od mnogih troškova, rešava mnoge probleme i omogućava da pare namenjene držanju vojske budu usmerene na drugu stranu.
       Vladan Živulović ukazuje na okolnost da danas čitava mađarska vojska ima manje vojnika nego sam Novosadski korpus. Ipak, važnije od toga je, smatra, “to što se posle 11. septembra promenio pojam nacionalne bezbednosti”. Od tada, nacionalna bezbednost - a ona se samo zove nacionalna jer stvar baš i jeste u tome da bez globalne bezbednosti nema ni nacionalne - prestaje da bude (samo) odbrana granica od spoljnjeg naoružanog neprijatelja.
       “Pod sistemom bezbednosti se shvata sinteza vojske, policije, carine, telekomunikacionog sistema, elektroenergetskog sistema, bankarskog... Svi se oni uvezuju da bi spregnuti odgovorili izazovima kao što su terorizam i organizovani kriminal”, kaže Živulović.
       Ušteda koja se postigne na smanjivanju čisto vojnih kapaciteta, pokazuje se, može se iskoristiti za zaštitu od napada na nekim drugim mestima, napada na koja su savremene zajednice osetljivije nego što su na klasične vojne nasrtaje spolja.
       Ulazak u evroatlantske integracije u Atlantskom savetu (a Atlantski savet je organizacija za promociju tih integracija) vide kao nešto što je uslovljeno našom vojnom saradnjom. “Nikada u EU neće pustiti zemlju koja nije self-protected, sposobna da sama sebe zaštiti”, kaže Živulović, a pod samozaštitom se ovde, u stvari, manje misli na vojnu zaštitu, a više na žilavost državnih struktura u odnosu na napade, recimo, organizovanog kriminala koji bi pretio da te strukture potčini ili razbije.
       Na težak način Srbija je pokazala da spada u one na koje se u tim stvarima možda može računati, pa, paradoksalno, iako atentati nisu pokazatelj političke stabilnosti, zabeležila je porast međunarodnog rejtinga u odnosu na prethodni period. “U međunarodnim kontaktima često pitanje je ‘da li vaši državni organi potpuno kontrolišu situaciju?’ - svedok sam da na to pitanje nije bilo jasnog odgovora”, kaže Živulović, napominjući da se poslednjim događaima ta stvar promenila.
       To je, dakle, ono što podrazumevaju moguće vojno-bezbednosne i uopšte političke integracije u budućnosti, koje su praktično obavezne ako želimo da ispunimo zadati plan u pridruživanju Evropi. Prepreka na tom putu je, međutim, naše unutrašnje neraspoloženje prema NATO-u, izazvano krajnje razumljivim razlozima, kao i naša hronična vezanost za Rusiju u strategijskim pitanjima i pitanjima naoružanja, što je već mnogo manje razumljivo. NATO je superiorno najnepopularnija međunarodna institucija i taj njihov status u nas nije bio ugrožen ni pre nego što su preduzeli bombarderske akcije u Republici Srpskoj i docnije u samoj SRJ.
       Odatle veliki broj naših ljudi NATO, a posredno i Partnerstvo za mir, vidi kao instrument Amerike da nas politički pokori, a onda da nam još nametne i kupovinu svog oružja i onda nas i ekonomski eksploatiše.
       Ostavićemo po strani priču o NATO-u, pošto - bez obzira šta Kolin Pauel o tome kaže - to društvo je daleko izvan vidokruga SCG. Sa tim se saglašava i Vladan Živulović, ali i Milorad Timotić iz Centra za civilno-vojne odnose, inače penzionisani pukovnik. Naša mera je Partnerstvo za mir. Zanimljivo je da Timotić razbija famu o velikoj skupoći vezanoj za pristupanje toj organizaciji: “Partnerstvo za mir je organizacija koja nudi niz programa za svoje članove i tim članovima prepušta koje će od tih programa da odaberu. Programi su veoma fleksibilni - od saradnje u zaštiti od požara, do učestvovanja u zajedničkim operacijama očuvanja i nametanja mira”, kaže Timotić.
       Prema mišljenju g. Timotića, naša vojska bi morala da ispuni samo neke osnovne uslove da bi bila spremna da se pridruži Partnerstvu za mir. Ti uslovi su dovoljan broj oficira koji znaju engleski i uspostavljanje nekih zajedničkih frekvencija sa ostalim članicama saveza. Ovo poslednje ne bi bio nikakav problem i Timotić veruje da je vojska SCG na višem nivou od vojske nekih država koje su već učlanjene u taj savez. “Setite se da je član Partnerstva za mir Albanija, kojoj je savez pomogao da izgradi vojsku ni iz čega, pošto je vojska praktično rasformirana u jednoj od političkih kriza. Naša vojska se uopšte ne može porediti sa tom situacijom, ona je još uvek dosta dobro uređena”, misli Timotić, dodajući da apsolutno nije tačno ono što se obično misli, a to je da članstvo u tom savezu zahteva preoružavanje i prevođenje postojeće vojne tehnike na NATO-standarde.
       Postoji, istina, jedna “stara boljka”, a to je znanje engleskog. Međunarodni kontakti koji su potpuno prekinuti tokom poslednjih deset godina učinili su da je među oficirima vojske SCG danas mali broj onih koji govore strane jezike. To znači da je jedan od za nas najinteresantnijih programa koji možemo da odaberemo program IMET (International militardž education and training) u okviru kojeg se uči taj strani jezik. Troškove učenja pokriva vlada SAD.
       Znanje engleskog je osnovni preduslov za bilo kakvu interakciju sa vojskama drugih zemalja učlanjenih u savez, zaključno sa mogućnošću zajedničkih operacija (tzv. interoperatibilnost), ali to zahteva i mnogo više od toga pa, kako kaže Timotić, čak ni mnoge zemlje koje su u samom NATO-u, nisu dostigle zahtevani nivo u tom pogledu.
       Ukoliko se iz bilo kog razloga odbaci perspektiva članstva u Partnerstvu za mir, ostaje da se preispitaju alternative. Vojsci SCG je potrebna nova oprema - neki sistemi - poput ratne avijacije - toliko su zastareli ili istrošeni da, takoreći, više i ne postoje. Moguće je, naravno, zadržati tradicionalni oslonac na rusko oružje, kao dobro, a jeftino. Međutim, kada se određuju strateški pravci, cena je samo jedan od faktora koji se uzima u obzir. Sami Rusi nam možda dosta pomažu pošto upravo u ovim danima prilično pompezno objavljuju svoj “odlazak sa Balkana”, sve to zbog uštede od nekih 25 miliona dolara godišnje. Možda je upravo jedan od razloga i taj što su procenili da za njihovu namensku industriju nismo dovoljno perspektivno tržište i da nema razloga da zbog nas komplikuju sebi život i menjaju svoju globalnu orijentaciju prema tržištima azijskih zemalja.
       Time smo gurnuti u ruke Zapada, kada je o vojnim nabavkama reč, mada, da ponovimo, rusko oružje načelno ne isključuje pripadnost Partnerstvu za mir. Teoretski, čak ni samom NATO-u.
       Troškovi koje bi naša vojska u ovoj situaciji imala, naravno, ne tiču se samo nabavki, već i obuke i kompletnog prilagođavanja novim sistemima naoružanja. Ono što je dobro u našoj lošoj situaciji, jeste to što smo na “nultoj tački” i što, uzeli oružje bilo sa Zapada ili sa Istoka, naša vojska mora da uči kako da ga koristi. Privikavanje na zapadno oružje ne bi tu bilo mnogo teže od privikavanja na novo oružje iz Rusije.
       Kod nas se, inače, obično misli da “zapadno oružje” u stvari, znači “američko oružje”. Međutim, ne mora da znači. Recimo, jedan od trenutno najrasprostranjenijih i najuniverzalnijih vođenih projektila u vojskama Zapada, raketa “hellfire”, švedske je proizvodnje. A ova raketa je standardno oružje i na samim američkim helikopterima.
       Šveđane pominjemo zbog toga što je sa njihovom vojnom industrijom i bivša JNA imala dosta poslova (PA topovi “bofors”, protivbrodske rakete RBS-15), a megaprojekt - vizija nesuđenog supersoničnog jugoslovenskog lovca s kraja osamdesetih, slika je i prilika švedskog aviona SAAB “gripen” . Švedska vojna iskustva i danas su zanimljiva za nas, sledi iz poslednje izjave Borisa Tadića, ministra odbrane SCG, pa ih i izučavamo, zasad samo iskustva, koja ne koštaju, a što se oružja tiče, uz švedsko oružje ide i švedska cena.
       Potpuno nezavisno od međunarodnih integracija, Vojska SCG je pred temeljnom reorganizacijom, kako sledi iz izjava praktično svih nadležnih funkcionera u poslednjih nekoliko nedelja. Stvar koja uznemirava građanstvo po više osnova jeste najavljeno smanjenje brojnosti vojske. Prvo, naš svet je naviknut da se uz vojsku oseća sigurnije. Drugo, to je i osetljivo socijalno pitanje.
       Prava tema je, međutim, sudbina vojnika i oficira i njihov standard, i to je ono što bez sumnje mnogo više preokupira ovdašnje vlasti od nabavke novih aviona (neverovatno skupih), protivvazdušnih sistema (preko potrebnih) i pitanja hoćemo li tenkove kupovati ili ćemo probati da vaskrsnemo sopstvenu proizvodnju.
       U ovom času, vojska je “kratka” za nekoliko hiljada stanova, netoplata vojnika po ugovoru, kako je obelodanio ministar Tadić, iznosi stotinak evra, a regruti se žale da je u kasarnama “od deset dana devet na meniju pasulj”.
       Zanimljivost je da Partnerstvo za mir u tome može da pomogne. Kako kaže Vladan Živulović, neke vojske, a naročito britanska, imaju veliko iskustvo u resocijalizaciji vojnih lica i njihovom pripremanju za civilni život. U stvari, oni se za to pripremaju tokom čitave vojne karijere, s obzirom na to da relativno mladi odlaze u penziju.
       “U principu, penzionisani vojnici su odlični menadžeri. Navikli su na hijerarhiju i poštuju nadređene i traže disciplinu od onih ispod. Korisni su gde god treba šef, nadzornik, naročito ako imaju iskustva u građevinarstvu kao nadzornici gradilišta”, kaže Živulović. Na šaljivo pitanje koliko će se ova praksa dopasti civilima, Živulović kaže da je stvar, zapravo, već u toku: “Imate primer Kompanije BK. Potpredsednik Kompanije Tihomir Simić je bivši oficir i odlično radi svoj posao.”
       Sva pitanja, počev od onog da li uz pasulj obavezno mora da se uvede i salata, pa do odgovora na pitanje da li će SCG ubuduće imati ratnu mornaricu, moći će da dobiju odgovore kada bude bio izrađen dokument pod nazivom “Strategija nacionalne bezbednosti”.Boris Tadić je to najavio u najkraćem roku, ali tome ipak moraju da prethode neke druge analize i dokumenti koji, u ovom slučaju, treba da stignu iz Ministarstva inostranih poslova.
       Time će se postići da se dobije vojska prilagođena našim mogućnostima koje nisu velike, ali i našim potrebama, koje takođe ne traže mastodontsku armiju kakva je bila JNA i za koju neko reče da je “koncipirana da istovremeno ratuje i protiv NATO-a i protiv Varšavskog pakta i da u tom ratu pobedi”.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ