NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Opačić je bio naš saborac

Da li je bilo najraznovrsnijih kontakata? Naravno da je bilo. Ovo je mala zemlja, i u toj maloj zemlji ko god je malo aktivniji mora poznavati druge malo aktivnije, što ne znači da se s njima mora slagati

      NIN je u prošlom broju objavio fotografiju na kojoj su zagrljeni Miodrag Kostić, predsednik kompanije “MK komerc”, Nenad Čanak i Nenad Opačić, nedavno označen kao glavni narko-diler u Novom Sadu i saradnik zemunskog klana.
       Ta fotografija, koja je u međuvremenu postala omiljen sadržaj u mnogim drugim novinama, neposredan je povod za razgovor sa Nenadom Čankom.
       “U proteklih deset godina, a verovatno i duže, svaki intervju mi je počinjao pitanjem: “Da li ste separatista?” Pošto se to sad izlizalo, pronađena je nova formula kako da se počinju razgovori sa mnom da bi se kroz taj tip nebitnih pitanja zaklonila prava i važna pitanja, a to je pitanje političkog programa koji zastupam i interesa građana Vojvodine koji su na prvom mestu stranke čiji sam član. Ovo što se piše po novinama proteklih dana valjda je najbolji primer kako izgleda javna reč kada se zloupotrebi”, kaže Nenad Čanak.
      
       U kakvim ste vezama bili sa Opačićem?
       - Karakter mog odnosa sa Opačićem svodi se na jednostavnu stvar, a to je da sam kao dugogodišnji opozicioni aktivista od prvih dana višestranačja, bio bolno svestan činjenice koliko nas je malo i koliko je svaki čovek koji je opoziciono orijentisan važan i značajan. Takvih ljudi bilo je, ponavljam, prebrojivo malo i naravno da smo se svi između sebe poznavali. Tako sam poznavao i Zorana Đinđića, kao opozicionog čoveka s kojim se često nisam slagao, ali u čije iskreno opoziciono i demokratsko opredeljenje nikada nisam sumnjao. Kada su posle intervencije NATO-a 1999. godine frustracije i tenzije u društvu dostigle jednu do tada neviđenu meru, predstavljen mi je i Nenad Opačić, kao čovek kome je jedna od referenci bila i to da je istrajan, uporan opozicionar od prvih dana opozicije, od prvih mitinga Vuka Draškovića 1990. pa do toga da je, kada se Đinđić vraćao iz Crne Gore 1999, gde je pobegao pred pretnjom ubistva, bio jedan od organizatora i noseći čovek obezbeđivanja povratka Đinđića na aerodromu u Surčinu.
       U Novom Sadu krenuli smo sa protestima 2. jula 1999. i naravno da su svi opoziciono orijentisani ljudi bili tu, pa i Nenad Opačić sa grupom ljudi koje je imao okupljene oko sebe. Ti ljudi su u početku spontano a potom sve organizovanije održavali mir na mitinzima, zahvaljujući čemu za sve vreme brojnih opozicionih protesta u Novom Sadu 1999. i 2000. godine nije bilo nijednog incidenta, nijednog šamara, a kamoli nekakvih nesporazuma širih razmera.
       Posle 5. oktobra jednostavno smo prestali da se viđamo, jer nije bilo potrebe. Pozivali su me na proslave svog Fudbalskog kluba Veternik i na jednu od tih proslava sam se i odazvao, a odazvao bih se i drugi put ali sam bio bolestan, pa nisam mogao. O poslovima Nenada Opačića nisam ništa znao. Čuo sam mnoge glasine, ali sam čuo i mnoge glasine o drugima pa i o samom sebi, tako da se nisam mnogo uzdao u to. I posle 5. oktobra Nenad Opačić pomogao je Novom Sadu u borbi protiv divlje gradnje, jer bilo je slučajeva kada je prilikom rušenja divlje izgrađenih objekata bilo pretnji nasiljem. Opačić se tada pojavljivao sa svojim momcima i nikada nije bilo problema. Prilikom izložbe “Krv i med” u Novom Sadu, prošlog septembra, koja nije mogla da se održi u drugim gradovima u zemlji zbog nasilja kojekakvih profašističkih grupa, u jednom trenutku se pojavio Opačić tako da nije bilo nasilja na toj izložbi.
       Nenad Opačić ni na koji drugi način nije nikada pomagao stranku čiji sam član, i obrnuto - nikada ništa nije tražio od stranke ili od mene lično da uradim za njega. U svakom slučaju, to je čovek koji je bio i ostao pravih opozicionih opredeljenja i ubeđen u svoje ideale. Za to - kapa dole. Pošto su sudovi otkrili da je počinio krivična dela, on je na izdržavanju kazne. Ali, to je nešto drugo, što se mora odeliti od ovog prvog. Povezivati te dve stvari je nečasno, nemoralno i u skladu sa vladajućim trendom novinarske javnosti kod nas, koja u nekrofilnoj jagmi za skandale ne preza ni od čega. Ali, to će im se, verujem, obiti o glavu.
      
       Ipak, ispostavilo se da je Opačić bio narko-diler i saradnik zemunskog klana, kriminalne grupacije kojoj se pripisuje trgovina drogom, ali i ubistva, otmice, mučenja... Da li se, u svetlu te činjenice, kajete što je takav čovek obezbeđivao opozicione mitinge?
       - Mi smo delovali sa ljudima i u okruženju koje smo imali, a to su ti ljudi i to okruženje. Jednostavno, u tom trenutku u Novom Sadu nije postojala nijedna grupa ljudi spremnih da se stave u poziciju da budu hapšeni, kao što je to bio Nenad Opačić. To su mogli on i njegovi momci, a ko sada govori drugačije ili je nitkov ili je kukavica, a obično je i jedno i drugo.
       Podsetiću na jedan istorijski slučaj, kada je američka vlada, prilikom iskrcavanja na Siciliju tokom Drugog svetskog rata tražila pomoć od šefa mafije u SAD Lakija Lućijana da im pomogne u tome, a zauzvrat su mu obećali da će ga pustiti iz zatvora i tako je i bilo. Iskrcavanje na Siciliju organizovao je Laki Lućijano, zato je pušten iz zatvora i do kraja života je mirno živeo na Siciliji, za uslugu koju je učinio vladi.
       Ne plediram da smo mi neka vlada niti da je Nenad Opačić šef mafije, ali je činjenica da je u tom trenutku kada su, na primer, marta 2000. samo za jedan dan uhapšena 43 člana LSV, u uslovima represije, pritisaka, progona - svako ko je bio spreman da stane sa nama na barikade bio dobrodošao. Naročito ukoliko je bio proveren borac protiv Slobodana Miloševića.
       Imam ogromnu odbojnost prema drogama iz jednostavnog razloga što je moja generacija bila ta koja je platila krvavu cenu polovinom sedamdesetih godina, gde su desetine mojih vršnjaka poumirale od heroina. Za mene lično veliki je problem što se u mom okruženju pojavljuju ljudi koji imaju bilo kakve veze sa drogom. Ali, to je na drugi tabak hartije. Ovde razgovaramo o dve strane koje se ne mogu sklopiti u jednu i ne smeju da se sklapaju u jednu.
      
       Upada u oči da ste i meta napada koji ne dolaze samo od medija ili od opozicije već i od strane vaših koalicionih partnera. Nije li reč o nekoj vrsti “koalicionog podmetanja”?
       - Sasvim sigurno ima i toga, jer u DOS nisu ulazili samo oni koji su mogli da pomognu već i oni koji su dobili ponešto da bi ćutali, da ne bi smetali, pa su pomislili da je to zbog toga što se oni nešto broje i što su oni kao nešto bitni. Verujem da će budući izbori jasno pokazati koliko je, ko bitan. I pre izbora 2000. godine jasno sam rekao da niko ni lud ni pijan ne bi glasao za Vojislava Koštunicu, ali da za zajedničkog kandidata opozicije mora glasati, pa makar on bio i Vojislav Koštunica. Drugo, rekao sam: Zapušite nos i glasajte za DOS. A ne zapušava se nos pred đurđevkom već pred nekim drugim stvarima organskog porekla. Dakle, sasvim je jasno da kada u DOS-u imate ljude poput Dragana Veselinova, koji je poznati oveštali, vlastohlepni falsifikator, koji je u saradnji sa Vojislavom Šešeljem oduzimao mandate LSV i Reformistima Vojvodine, kada imate ljude koji su direktno podržavali Koštunicu, proverenog i dokazanog pučistu, čoveka državnih udara i spletki, zloupotreba državnih institucija u privatne vlastohlepačke svrhe - o čemu mi onda pričamo?!
      
       Da li je u toj grupi ljudi i Miodrag Isakov, vaš dugogodišnji prijatelj i saborac, koji vas u poslednje vreme sve češće i sve otvorenije napada i optužuje za veze sa organizovanim kriminalom, a ni vaša stranka mu ne ostaje dužna?
       - Neću da govorim o Miletu Isakovu iz jednostavnog razloga što nemam ja tu o šta sablje krvaviti. I kada se on već opredelio da budali sa Koštunicom i da ga podržava, znao sam da mu to nije prvi put. On je bio i na čelu antibirokratske revolucije u Novom Sadu, pa smo ga jedva prevukli u opozicionara. Posle je podržavao Vuka Draškovića, da bi ga ja jedva posle prevukao na stranu DOS-a. Mile je apsolutno čovek koga ja neću da napadam, jer smo suviše hleba pojeli zajedno. Ali, kada se opredelio da podrži Koštunicu na predsedničkim izborima 2002. godine, rekao sam da je to Miletovo političko samoubistvo, a da ja na sahranama ne želim da govorim. Kada vidim čoveka kome je popustila moralnost prema samom sebi, mogu samo da kažem da mi ga je žao. A da mu ja još dosoljavam na njegovu muku i patnju - neću. Dosta će mu biti kada bude morao deci da objašnjava zašto je sve to radio.
      
       Navodno se i Demokratska stranka uvredila zato što ste naveli da ste Opačića upoznali kao člana Đinđićevog obezbeđenja 1999. godine. Ne dolazi li napad na vas i sa te strane?
       - Neću da zalazim u to odakle dolaze napadi, to će sve svakako izaći na videlo. Ali, hoću da kažem nešto drugo. Nisam ja u politiku ušao zato da bih ćutao, nego da bih govorio, nisam ušao u politiku zato da bih lagao nego da ne bih morao da lažem. Nisam ušao u politiku da pravim karijeru, jer sam karijeru imao i pre politike, pa mi nisu dali da se bavim svojim poslom. Moj razlog za ulazak u politiku bio je vrlo jasan i taj razlog je još uvek na snazi. Ne mogu da dozvolim da stvari koje su se događale - ne pre četiri hiljade godina, već pre četiri godine - sada budu u domenu arbitrarnog pogađanja i poliranja istine za dnevno-političke potrebe. Pa to je uvreda za tog mrtvog čoveka, s kojim sam bio prijatelj! To je uvreda za sve nas koji smo bili na tim binama više od deset godina. O čemu mi sada ovde razgovaramo? Da li je bio Nenad Opačić ili nije? Naravno da je bio! I tu nema nikakve dileme. Da li je bilo najraznovrsnijih kontakata? Naravno da je bilo!
       Ovo je mala zemlja, i u toj maloj zemlji ko god je malo aktivniji mora poznavati druge malo aktivnije, što ne znači da se s njima mora slagati. Ima malo takvih ljudi koje ja ne poznajem. Jedan od retkih s kojim se nikada nisam sreo niti sam ga ikada uživo video zove se Slobodan Milošević, za razliku od drugih koji čak ni tu retkost nisu propustili da upoznaju. Hoće li sada ispasti da Zoran Đinđić nikada nije video ni Slobodana Miloševića?! Hoće li sada ispasti da smo svi imali kolektivnu halucinaciju i onda smo se odjednom 5. oktobra probudili i videli kako su ti časni i pošteni ljudi, predvođeni generalima Perišićem i Vukom Obradovićem, najzad uspeli da po kratkom postupku zavedu demokratiju za jedan dan?!
       Ne postoji u politici ni apsolutno čisto ni apsolutno prljavo, ali postoje dela koja su apsolutni zločin i za koja se mora apsolutno i odgovarati. Ima nešto što se zove politička pragma, ali istovremeno mora da postoji i granica preko koje se ne ide. Granica zločina je granica preko koje ne može da se pređe, a tu granicu su prešli oni protiv kojih smo se borili. Mi je nismo prešli i mislim da je to dovoljna uteha.
      
       Stiče se utisak da se sada zapravo radi na stvaranju jedne romansirane biografije pokojnog premijera Zorana Đinđića, koja treba da posluži u dnevno-političke svrhe. Da li se slažete sa takvom ocenom?
       - Mi imamo jedan strašan teret istorije, gde pokušavamo da na smrtima pravimo budućnost. Nije to izmišljeno ni juče ni prekjuče. Od Kosovskog boja naovamo pokušava se ne znam kakvom smrću pravdati ceo dotadašnji život. Lično bih, ipak, preferirao život i da vidimo šta je čovek za života uradio, a ne kako je taj život završio. A Zoran Đinđić uradio je dosta. Bio je jedan energičan čovek, ne uvek preterano demokratski opredeljen, ne uvek stila koji bi bio moj prvi izbor, ali čovek koji mora da ostane zabeležen kao jedan ozbiljan političar koga je Srbija imala. Sada to romansirati i pričati da je on bio jedini u pravu, a niko drugi nije, da su ga svi sledili, to je čista laž i čista farsa. Mi smo se na Predsedništvu DOS-a dogovorili da on bude predsednik vlade, jer je on rekao: “Da li mislite da neko drugi to može?” U tom trenutku svi smo bili svesni da je on jedini koji ima dovoljno svega: i međunarodnih kontakata i domaćeg autoriteta i infrastruktura, da bi mogao da iznese jedan tako težak posao kao što je bio premijerski posao u tom trenutku. Danas se situacija stabilizovala, jer je država čvršća, homogenija, alternativni punktovi moći su sasečeni i sada je lakše biti predsednik vlade, pa bi se te funkcije u ovim okolnostima mogao latiti i neko drugi. Onda, kada smo imali potpuni haos, kolaps i rasulo, to je mogao samo Zoran Đinđić. To su objektivne činjenice.
      
       Da li postoje veze između DOS-a i organizovanog kriminala?
       - Između DOS-a kao grupacije i organizovanog kriminala sigurno ne postoje veze, jer bih ja kao član Predsedništva DOS-a to, sasvim sigurno znao. Da li su postojali pojedinačni kontakti - to ne znam i ne mogu da tvrdim.
      
       Čini se da će Srbija posle ukidanja vanrednog stanja ući u još jedan nemiran politički period u kojem bi mogli da započnu oštri sukobi unutar samog DOS-a...
       - Videćemo. U stvari, hoću da podsetim da je DOS i prilikom formiranja bio političko mrtvorođenče, jer smo u DOS-u imali potpuno različite političke opcije koje nikako nisu mogle da se slože o svim ciljevima koji su definisani prilikom formiranja koalicije. Meni je to delovalo jako neprincipijelno i samim tim sumnjivo. Zoran Đinđić je mislio da to može, ja sam mislio da to ne može. Sve ovo što se događa pokazalo je, nažalost, da je koncept DOS-a kao reformske snage vrlo spor, loš i slab. U nekim idealizovanim okolnostima DOS je trebalo da uradi ono za šta je stvoren i da se posle toga ide na neke izbore koji bi bili koordinata iz koje bi se dalje formulisala budućnost društva. No, politička stvarnost bila je drugačija i da se išlo tim putem, mi bismo danas imali Dušana Spasojevića kao predsednika vlade i državu koja bi direktno, sa svim svojim instrumentima, bila u rukama onoga što se zove zemunski klan. Poput Republike Srpske, recimo.
      
       A da li je gotova borba protiv kriminala u Srbiji?
       - Ta borba je tek počela. Mi i dalje nismo rešili pitanje sudija i nama će sudije i dalje puštati sve ono što je policija zatvorila. Mi ćemo i dalje imati situaciju da naše pravosuđe, zbog nekakvog “legijalizma” koje promovišu Koštunica i slični, bude omča oko vrata. Jer, nedodirljivost sudstva od strane vlasti svela se na to da i dalje budemo taoci Miloševićevih i Šešeljevih kadrova u pravosuđu. Nadam se da će Srbija uspeti iz ovoga da izađe kao što, uzgred budi rečeno, nijedna istočnoevropska zemlja nije iz toga uspela da izađe. Nama je tu šansu dao metak koji je ubio Zorana Đinđića, uz svu tragediju koju je to donelo. Ako tu šansu ne iskoristimo, onda ne samo da je Zoran Đinđić uzalud umro, nego smo i mi straćili godine opozicionog rada. Ovo nije ono za šta sam se borio sve ove godine.
      
       DINKO GRUHONJIĆ
      
Foto-rat

Kao odgovor na pitanje koje je nedelju dana ranije u NIN-u postavljeno slikom “tri opoziciona druga” (Miodrag Kostić, Nenad Opačić i Nenad Čanak) predsednik Skupštine Vojvodine je našem sardniku bacio na sto fotografiju objavljenu u zagrebačkom “Jutarnjem listu”: Nenad Opačić pored Zorana Đinđića. Reakcija je razumljiva ako se uzme u obzir činjenica da je ta NIN-ova slika za nedelju dana dobila neslućen publicitet. Postala je naslovna strana, ilustracija-dokaz da “nema čistih”, opomena mnogima koji su zaboravili s kim su se sve slikali zagrljeni i nasmejani.
       Obistinilo se staro pravilo kako jedna slika “vredi više od hiljadu reči”, posebno u javnostima u kojima niko ne sluša nikoga, a argumenti lete - pre kao noževi koji treba da rane i probodu, nego što služe tome da se stvari isteraju na čistinu.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu