Medicina se ne uči preko Internet prezentacije, niti iz udžbenika. Neko ko pipa puls, mora i da ga oseti pod prstima. Medicina je zanat, a studije medicine su ekstremno skupe

      Profesori Medicinskog fakulteta su predavači, ali i vrhunski zdravstveni radnici. Ne može neko biti vrhunski hirurg a da ogroman deo svog vremena ne provodi u sali. Istraživački rad je još jedan zahtev koji naši ljudi moraju da ispune, kaže prof. dr Vladimir Kostić, dekan Medicinskog fakulteta u Beogradu.
       - Na medicinskim fakultetima postoji vrsta polimorfnih aktivnosti koje neko mora da zadovolji. Često jedne na uštrb drugih. Takođe, medicinski fakulteti su deo jednog konteksta koji je bio hipertrofisan, koji je razvijan bez određenih planova i to decenijama, a od nas se sada očekuje da preduzmemo korake racionalizacije.
      
       Medicinski fakulteti u Srbiji su i dalje u vrhu popularnosti iako su preživeli deceniju siromaštva i izolovanosti. Da li se nešto menja nabolje ili su problemi ostali isti?
       - Prvo, ne postoji jasna projekcija koliko je to lekara potrebno Srbiji u budućnosti, da bismo se mi orijentisali na osnovu toga kao medicinski fakulteti i nosili svoju ličnu upisnu politiku. S druge strane, iza nas je jedan užasan period tehnološke pauperizacije. Naša situacija je utoliko tragičnija da smo u nekim oblastima preskakali čitave tehnološke cikluse, istraživačke i zdravstvene, tako da ne možemo da koristimo onu floskulu koja je zloupotrebljavana do maksimuma, da imamo vrhunske i svetske ljude. Oni ne zaostaju u koeficijentu inteligencije, ali u uslovima, kvalitetu okruženja u kome su radili oni su definitivno hendikepirani. U proteklih 15 godina izašli smo iz svih evropskih, internacionalnih mreža. Tragedija je utoliko veća što su to mreže koje su se formirale u periodu kad smo mi iz njih praktično isključeni ili čak nismo ni uzimani u obzir. Te mreže su uspostavile energičnu saradnju i po pitanju edukativnih procesa (koncept razmene nastavnika, usklađivanje kurikuluma). U Evropi, moje kolege neurolozi godišnje se susreću u proseku 7 puta na različitim mestima da bi prodiskutovali i koordinisali sopstvene aktivnosti. Za nas je ovde još uvek podvig odlazak u inostranstvo. Mi smo u užasnom zakašnjenju, a sada nam se nameće jedna inicijativa da to zakašnjenje nadoknadimo u veoma kratkom vremenskom periodu.
      
       U nekim evropskim zemljama medicinski fakulteti su izuzeti iz tokova reformi.
       - Tačno je da smo i tu izuzetak. Po nekim evropskim dokumentima medicinski fakulteti su stavljeni po strani, jer se radi o dosta specifičnom obliku zanatsko-stručno-naučnog edukovanja koji ne odgovara baš svim sadašnjim trendovima. Moduliranje studija na tzv. 3+2 sistem na medicini nije moguće. Moguće je izvesno skraćivanje na eventualno petogodišnji kurs uz neke druge aktivnosti, shodno evropskim pravilima. Čini mi se da će kontinuiranih šest godina edukacije ostati još dugo obrazac u Evropi za studente medicine. Međutim, sami smo uveli taj sistem bodovanja, kredita. To je polazna osnova od koje bismo mi pokušali kasnije da modifikujemo celokupni kurikulum škole. Takođe, pokušavamo da sa jednim brojem medicinskih fakulteta po Evropi, sa nekima od naših suseda razmenimo traume reforme i pokušamo da izaberemo neki naš put, jer unificiranih pravila i kodeksa zapravo nema. I tako je svuda, svako pokušava da nađe neki svoj put.
      
       Nije samo kod nas rezerva prema reformama, trendovima koji postoje.
       - U Nemačkoj, ali i u drugim univerzitetskim sredinama postoji skepsa prema Bolonjskoj deklaraciji. Niko ne može taj proces sâm da završi. Mi pokušavamo da se nametnemo kao evropski partner. Svaki fakultet, odnosno univerzitet traži svoje partnere i pokušava da sa njima usaglasi i prizna tu vrstu mobilnosti nastavnika, asistenata i pre svega, studenata. To nije pitanje države, kada je reč o stvaranju evropskih univerzitetskih mreža. Tako i mi moramo da nađemo naše partnere s kojima bismo išli u šira uključivanja i umrežavanja.
       Ova škola traje čitav vek i ideja nipošto ne može biti da se sruši sve ono što je funkcionisalo, jer, koliko god to zvučalo demagoški i patetično, najlakše je vređati lekare. Medicinski fakultet je institucija koju svako može da napadne nekažnjeno, kako mu se hoće, a da od slučajeva kojih se stidimo pravi paradigmatičan okvir fakulteta. Ipak, ovaj fakultet je dobar i, iako će se naljutiti moje kolege, reći ću da je najbolji na ovim prostorima. Ovo nije samo beogradski fakultet. Cela Srbija je ovde generisala ono što je valjalo u medicini praktično čitav vek.
      
       To ne znači da nema stvari koje treba da se menjaju?
       - Naravno. Neophodno je da studenti od druge godine izvestan deo vremena provode po domovima zdravlja, ambulantama, odeljenjima, da uče praktične veštine. Svaka katedra bi trebalo da dâ spisak veština i znanja koja su neophodna da ih student ponese sa određenog predmeta. A te veštine su najelementarnije: merenje pritiska, davanje intramuskularne injekcije, izvrtanje donjeg očnog kapka - obične male stvari koje njih čine doktorima. Jedan deo predmeta morao bi da preraste u drugačiji tip ocenjivanja. Sadašnje ocenjivanje je po mnogim procenama subjektivno i neadekvatno. Moguća je vrsta kontinuiranog procenjivanja znanja, gde bi uspeh bio kumulativni indeks postignuća u toku godine. Idemo i ka redukciji broja studenata i tražili smo od države da prizna specifičnost ove škole i tražili smo da grupe, posebno na kliničkim predmetima, ne prelaze više od pet studenata. U tim malim grupama profesor će gotovo mentorski prenositi majstorska znanja i veštine. Dakle, vrstu majstorskog pisma. Medicina se ne uči preko Internet prezentacije, niti iz udžbenika. Neko ko pipa puls, to mora da oseti pod prstima. Pored svih dimenzija profesije na koje smo ponosni, medicina je zanat.
      
       Medicinski fakultet u Beogradu ima više od 3 500 studenata, 848 nastavnika, a ove godine će biti upisano 450 studenata iz budžeta. Samofinansirajuće, ove godine nećete upisivati.
       - Studije medicine su ekstremno skupe. U sadašnjoj finansijskoj situaciji ne možemo da ucenjujemo ljude, ili da se preganjamo sa studentima o veličini školarine, kao o prošlogodišnjih 36 000. Ta cena je za pojedinačna domaćinstva bila visoka, ali za studije medicine preniska. Naš zahtev je da u narednoj godini bude 450 studenata koje će finansirati država. Postoje optužbe da je i taj broj napravljen da bismo opravdali veliki broj profesora, a to nam ni u kom slučaju nije namera.
      
       Na koji način se finansirate, budući da država u tome učestvuje svega nešto više od 50 odsto?
       - To je ogromna aktivnost koju država nije prepoznala, a podrazumeva postdiplomske studije, specijalizacije, subspecijalizacije na kojima imamo više od 2300 studenata. To je čitav jedan novi fakultet. Medicinski fakultet kao vrhunska zdravstvena organizacija radi ozbiljne zdravstvene usluge, dakle, ne rutinske usluge koje su naplaćene od fonda. Imamo i druge izvore. Rečju, radi se o jednom organizmu koji ima šanse da u svakom konceptu tržišne edukacije opstane u bilo kom okviru i obliku vlasništva. Zato što ima šta da ponudi, i to košta.