Što su studenti talentovaniji, to su i naši rezultati bolji. Stoga je naše geslo: Gloria discipuli gloria magistri est (Slava učenika je slava učitelja)

      Na novobeogradskoj ledini, pored Fakulteta dramskih umetnosti u Bulevaru umetnosti, zamišljen je kampus beogradskog Univerziteta umetnosti. “Platili smo troškove građevinskog zemljišta, ali za sada ne vidimo da postoji veliki interes Ministarstva prosvete da nam pomogne u rešavanju tog problema. Problem Univerziteta umetnosti, kao i većine drugih univerziteta je nedostatak kampusa. Da bi se uspostavila moderna univerzitetska nastava koja podrazumeva mogućnost studenata da biraju predmete sa različitih fakulteta, sasvim je prirodno da oni budu locirani jedan pored drugog, da su na istom kampusu.
       Ovako, student koji želi da sluša Teoriju masovnih medija na Fakultetu dramskih umetnosti, ukoliko ima nastavu u centru grada ili na Zvezdari, tako nešto nije u stanju da ostvari. Zato neke predmete praktično držimo po dva puta (Istoriju svetskog pozorišta, npr.) jer ne možemo da organizujemo nastavu tako da se studenti sa različitih lokacija pomeraju. Imamo, dakle, ista predavanja na različitim fakultetima. To je uobičajeno na srpskim univerzitetima. Najveći problem Univerziteta umetnosti je nedostatak odgovarajućih zgrada, posebno kada su u pitanju Fakultet primenjenih umetnosti i Fakultet muzičke umetnosti, čija je nova zgrada stigla do krova - ali se krov čeka već tri godine. Pokrenuli smo akciju i formirali Odbor za izgradnju Fakulteta primenjenih umetnosti i nadamo se da će to biti prvi korak ka budućem zajedničkom kampusu”, kaže rektorka Univerziteta umetnosti, prof. dr Milena Dragićević-Šešić.
      
       Nedostatak prostora je najveći ali ne i jedini problem?
       - Drugi veliki problem je tehnološka oprema za razvoj nastave. Ne mislim samo na hardver, već na različite softvere za obradu slike i obradu zvuka. Moramo da pređemo na legalne tokove i to podrazumeva da su ti softveri legalno kupljeni. Većina tih koje danas koristimo i jesu legalni, ali uz pomoć donatora i sponzora.
       Treći problem je potpuni izostanak državne podrške razvojnim projektima i procesima. Sem malog budžeta za međunarodnu saradnju, nema drugih finansijskih olakšica, nema ni drugih programa za koje bi se moglo konkurisati za umetnički istraživački rad, na primer. Za razliku od drugih domena (poput nauke) gde neka vrsta kompetitivnosti postoji i gde se prema kvalitetu dobijaju i odgovarajuće ocene, jedino je obrazovanju rečeno: “Idite na tržište, pa će tržište da pokaže ko je bolji, a ko gori.”
      
       Univerzitet umetnosti nikad nije zarađivao na uštrb kvaliteta nastave, bar kada je reč o poslovično malom broju studenata koji su imali mogućnost da studiraju na njemu.
       - Broj studenata koji su od 1960. do danas upisivani na studije Univerziteta umetnosti praktično je isti. Mali je broj samofinansirajućih, izuzetno mali u odnosu na druge fakultete. Smatramo da onu vrstu kvalitetne nastave koju hoćemo da pružimo studentima, oni ne mogu da plate po tržišnoj ceni, sa uračunatom filmskom trakom, razvijanjem i svim onim troškovima koji nastaju prilikom realizacije nastavnih projekata. I ova cena koja kod nas važi kao cena za samofinansirajuće, praktično je dotirana. Zato su plate na Univerzitetu umetnosti apsolutno najniže u poređenju sa platama nastavnika univerziteta u Srbiji, jer nijedan dinar od prihoda koji studenti uplaćuju ne ide na plate, nego na unapređivanje kvaliteta nastave. To je bio princip i tako će i ostati.
       Na nastavnim većima se najviše raspravlja o procesu nastave, podizanju kvaliteta nastave, o realizaciji studentskih filmova, pozorišnih predstava, naučnoistraživačkih projekata... Kada kažemo nastava, mislimo na realizaciju projektne nastave u koju su uključeni studenti sa različitih departmana, na redovno polaganje ispita, rokove, vodimo računa da prolaznost studenata bude što je moguće veća, pod uslovom najvišeg mogućeg kvaliteta, tako da je broj studenata koji u roku daju godinu najveći u Srbiji.
      
       Kakve rezultate je pokazala evaluacija Evropske univerzitetske asocijacije čiji su eksperti posetili i vaš univerzitet?
       - Obišli su sva četiri fakulteta. Nije velika razlika između naše samoevaluacije koju smo prethodno obavili i mišljenja eksperata. Dobili smo dobre ocene vezane za kvalitet nastave, savremenost programa nastave umetnosti, za individualni rad sa studentima, za rad u malim grupama koji se danas toliko ceni, projektnu nastavu, za visoku prolaznost studenata... Kritike su uglavnom sistemskog tipa i tiču se onih pitanja koja su našim Zakonom o visokom školstvu drugačije rešena nego u svetu. Kritike su usmerene na relativno veliku autonomiju fakulteta u odnosu na univerzitete, a to opet na Univerzitetu umetnosti nije tako drastično, jer ima samo četiri fakulteta, lako se uvezujemo, razumemo, vrlo smo slični. Nema tu tako mnogo raznorodnih disciplina ni raznorodnih interesa, ni bogatih i siromašnih rođaka, svi smo podjednako siromašni. Sarađujemo i imamo puno zajedničkih projekata.
      
       Bilo je i kritičkih primedaba koje su se odnosile na način izbora profesora i asistenata?
       - Tačno, poput primedbe, tj. čuđenja da je dato katedrama da vode svoju kadrovsku politiku. U svetu je to jako centralizovano jer se smatra da centar može pre da bude spreman na radikalno, novo rešenje. Ako treba da se ukine neki predmet za kojim više ne postoji potreba, da se formiraju potpuno novi predmeti, da se dovede neko ko će biti najbolji mogući profesor, dakle - konkurencija postojećim profesorima. Zamereno je nepostojanje izbornih predmeta, mogućnost da student sam kreira sopstveni studijski program u određenom procentu i mi upravo na tome sada radimo. Evaluacija je pomogla da se identifikuju ključne tačke buduće reforme i oko toga se sada uspostavio konsenzus. Mnogo se radi na stvaranju novih programa koji će biti fleksibilniji. To je kod nas inače potpuno postignuto na poslediplomskom nivou, ali treba to uraditi i za osnovne studije.
      
       Dokle ste stigli u reformama programa, sistemu bodovanja?
       - Mi smo vrlo ozbiljno krenuli u rad na uvođenju bodovnog sistema. Odmah smo se učlanili u odgovarajuće evropske mreže umetničkih škola i sada sa njima razmenjujemo iskustva. Primena evropskog kreditnog sistema u umetničkim školama je veoma specifično pitanje. Istorija filma se može bodovati na isti način i u Dablinu, i u Parizu i u Beogradu i student lako može nastaviti studije na drugom fakultetu. No, umetnički proces, individualni rad sa nastavnikom, recimo flaute, to je i unutar iste zemlje i unutar istog fakulteta veoma različito. Različito do te mere da je studentu komplikovano da pređe s jedne na drugu klasu. To nije samo naš problem, to je problem svih umetničkih škola u Evropi. U određenim vrstama disciplina ti transferi su nemogući, poput nastave glume, koja je zasnovana na grupnoj dinamici, i gde će brzina savladavanja određenog programa zavisiti često i od same grupe, njenih međuodnosa, te i dolazak nekog studenta sa drugog fakulteta može da destabilizuje nastavni proces.
      
       Kako će kod nas biti finansijski rešen evropski kreditni sistem? Student koji je platio školarinu u Beogradu odluči da ide na pola godine u Pariz. Kako se to reguliše? Iz kog će to budžeta da se finansira?
       - To i jeste problem. Unutar EU to može lako da funkcioniše, oni su sada svi deo iste državne zajednice. Kao što nekad unutar bivše Jugoslavije nije plaćan student iz Bosne koji studira u Srbiji i obrnuto. To je, međutim, za naše studente veoma daleka budućnost. Student i sad može da ode ukoliko može da se samofinansira. Mi smo primali studente iz Australije, “kreditirali” ih za potrebe njihovih škola, označavali koliko su kod nas kredita - tj. bodova stekli... To pravo podrazumeva da ste dovoljno bogati da sebi platite kartu, boravak u jednom gradu. Mi kao škola nećemo studentu ništa da naplatimo računajući i na buduću razmenu jer nama je dragocen strani student u generaciji, zbog razmene iskustava.
      
       Kakav je vaš odnos sa privatnim akademijama umetnosti i da li će sistem kreditiranja poboljšati saradnju među vama?
       - Mi u ovom trenutku imamo postdiplomce i studente na specijalističkim studijama koji dolaze sa privatnih škola. Privatni univerziteti takođe ulaze u taj sistem kreditiranja, bodova jer je njima stalo da dođu do svetske legitimacije, bore se za svoje mesto na tržištu, ugled za koji mnogi na državnim fakultetima misle da ne moraju da se bore jer ga već imaju. Mislim da mi, Univerzitet umetnosti, treba da se borimo za snažnije, veće i bolje mesto i u regionu i u svetu. Nije dovoljno biti najbolji u zemlji. Saradnje sa privatnim akademijama nema, ako izuzmemo manifestacije na kojima učestvuju svi studenti umetnosti sa državnih i privatnih univerziteta u Srbiji. Postoji Sterijino pozorje mladih gde učestvuju studenti sa svih akademija, Festival studentskog filma itd.
       Naši profesori predaju na mnogima od tih privatnih škola. Mi mislimo da to nije dobro ni za nas, ni za naše studente, da njihov profesor troši energiju na više mesta. To je protivno svim principima - jer su i privatne i druge državne škole nama potencijalna konkurencija, ali će postati prava tek kada izgrade sopstveni profesorski kadar i razviju svoje programe.
       Svi se borimo za veći kvalitet time što ćemo ostvariti bolju selekciju profesorskog kadra, bolju selekciju studenata. Kvalitet našeg rada u velikoj meri zavisi i od talenta novoprimljenih studenata. Što je prijemni ispit bolji, što su studenti talentovaniji, to su i naši rezultati bolji. Stoga je naše geslo: Gloria discipuli gloria magistri est (Slava učenika je slava učitelja). S druge strane, sama činjenica vlasništva, da li je osnivač država, privatna korporacija, grupa građana, sa stanovišta kompetitivnosti manje je bitna. Zato jeste neophodno da se uspostavi nezavisna agencija za akreditaciju koja će pod podjednakim kriterijumima akreditovati sve nas, samo i isključivo u odnosu na postignuti kvalitet.
      
       Jedna od ideja reforme je da se postojeći sistem petogodišnje diplome plus dve godine magistrature svede na tzv. 3+2 ili 4+1 sistem.
       - Četvorogodišnja i petogodišnja diploma kakvu mi imamo faktički je diploma s kojom neko može da se zaposli i radi i u svetu i kod nas. Trogodišnja diploma, čak i kad je s najprestižnije svetske škole, više nije dovoljna, pa se traži magistarski nivo. To pokazuje i činjenica da većina studenata u svetu posle nje nastavlja školovanje.
       Da li ćemo mi formalno dati neku diplomu posle tri godine koja će objektivno biti nekonkurentna, to je više političko, a manje stručno pitanje (političarima je svuda u svetu važno da statistike pokažu visoki procenat diplomiranih). Stoga u praksi danas pozorišta traže od stručnjaka za marketing da imaju MA (Master of Arts) a to nije magistratura u našem smislu te reči, već praktično dalji nastavak profesionalnog obrazovanja.
      
       To je ono što kod nas dobije student koji završi osnovne fakultetske studije?
       - Tačno, njihovo obrazovanje je ravno onom koje dobije naš diplomac - jer praktično isto vreme provedu na studijama, a ozbiljnost našeg diplomskog rada ravna je nivou te profesionalne magistarske teze koja se radi samo nekoliko meseci (budući da se i nastava i teza na MA kursu realizuju u jednoj godini). Stoga kod nas reforma može da se ostvari prelaskom na 3+2 ili 4+1 godinu studija, ali kvalitet u suštini ostaje isti. Što se mene tiče, student može za svaku godinu studija da dobije odgovarajuću diplomu. Dosad je zaista bio paradoksalan slučaj da čovek koji dođe do diplomskog, a nije diplomirao, u svojoj radnoj organizaciji bude tretiran kao zaposlen sa srednjom stručnom spremom. Sama činjenica da nije diplomirao ne može da ga stavlja u isti rang sa onim ko nikad nije ni studirao. A sadašnjim zakonom on je praktično izjednačen.