Procenat naših studenata koji završe studije je nešto ispod 50 odsto, što je osetno više u odnosu na 13 odsto, koliko ih u roku završi studije na državnim univerzitetima. Ali, osetno više se sa njima i radi

      Bivše studente Univerziteta “Braća Karić” vezuje poseban osećaj zajedništva, kaže profesor dr Ljubomir Madžar, nešto kao u vojsci. Malo ih je, sastaju se svake godine, a na Fakultetu za menadžment postoji Alumni organizacija diplomiranih studenata, tako da se na Univerzitetu BK u svakom trenutku zna gde je njihov bivši student i kako napreduje u svojoj karijeri:
       “Ta bliskost sa školom na kojoj su stasali je možda i zato što okruženje nije uvek bilo prijateljski nastrojeno prema privatnim univerzitetima i prema studentima koji tu uče. Pojavio se možda i odbrambeni instinkt koji je povećao stepen solidarnosti među njima, kao i sa ustanovom na kojoj su učili.”
      
       Koji su problemi na Univerzitetu BK sa kojima se svakodnevno susrećete?
       - Ima ih nekoliko. Jedan je vezan za materijalne preduslove dobrog predavanja, učenja i dobrog studiranja uopšte. Po mom mišljenju, imamo jako slabu biblioteku, a univerzitetu je neophodna dobra biblioteka. Nemamo dovoljno prostora. U jednom kabinetu nađe se po 4-5 redovnih profesora. Kod nas je redak slučaj da profesor ima svoj kabinet i da ga sam koristi. Donedavno je Fakultet za menadžment u sportu koristio prostor Fakulteta za menadžment u popodnevnim časovima. Posle 5 sati uglavnom. To je bilo krajnje neadekvatno. Sada je to rešeno jer je Fakultet za menadžment u sportu obezbedio prostor na drugom mestu.
       Drugi problem je mali kolektiv, po mom mišljenju, treba nam još više afirmisanih ljudi koji mogu da se nametnu u javnosti. Kvalitet univerziteta određen je kvalitetom nastavnika koji na njemu rade. Nema tih organizacionih i drugih mera koje mogu bitnije da poboljšaju univerzitet sve dok je nastavnički kolektiv manje-više neizmenjen i takav kakav je. Otkad sam ovde, četiri, pet novih profesora pojačalo je naš kolektiv.
       Ekonomski fakultet u Beogradu ima znatno veći broj nastavnika i osetno veći broj saradnika-asistenata nego ceo naš univerzitet. To pokazuje kolika je nedovoljnost potencijala našeg nastavničkog kadra.
       Problem je i naplaćivanje školarine jer je u našoj javnosti stvorena predstava da školarine ne treba da budu predmet komercijalnih transakcija. Drugim rečima, da se usluge u školstvu besplatno obezbeđuju i da je to jedini pravi i primeren stil. Naša javnost nije spremna da prihvati ideju da i ove usluge budu predmet tržišnih transakcija.
      
       I da je znanje roba koja može da se kupi kao i svaka druga?
       - Nije znanje roba baš kao i svaka druga. Postoje i argumenti prema kojima znanje treba drugačije da se tretira i deo znanja besplatno da se prenosi na druge, da se obezbeđuje i nudi. Međutim, činjenica je da mi trgujemo nečim što javnost samo delimično prihvata kao legitiman predmet tržišnih transakcija. Takođe, kad se naplati školarina, javlja se pritisak da nešto treba da se isporuči za te pare koje se uzmu, a to može da se učini na dva načina. Jedan je da se smanje kriterijumi i da se diploma dâ i u onim slučajevima u kojima ne bi trebalo da bude data, teorijski govoreći. Druga je mogućnost da se poveća napor, izvrši pozitivan pritisak na studente, da se sa njima više radi, pa da se oni podignu na nivo koji opravdava dodelu diplome. Svojim studentima na početku godine kažem: vi ste platili za ovo školovanje, ali niste kupili diplomu. Kupili ste usluge koje treba da vas osposobe, nauče i da dobijete diplome na jednom osnovu koji niko neće moći da stavi pod znak pitanja.
      
       Međutim, sada već ima mnogo privatnih visokih škola i mnogo kriterijuma.
       - Niko ne može da dokaže da nema eventualnog snižavanja kriterijuma. Sada, kada se umnožio broj privatnih fakulteta teško je meriti nivo kvaliteta studija na njima. Ne bih mogao da uperim prstom ni na jednog prodavca diploma. Nije mi poznato da dolazi do drastičnog obaranja kriterijuma iako se tu i tamo svašta priča. Ipak, dok se ne dokaže da je neko pribegao zloupotrebama u smislu devalvacije kriterijuma i lakog izdavanja diploma, veruje se da je sve u redu.
      
       Rezultati studenata posle završenih studija su dovoljan pokazatelj kvaliteta škole koju su završili?
       - Baš tako. Mi pratimo kako prolaze studenti koji diplomiraju kod nas. A njihove karijere počinju u prestižnim evropskim i svetskim kompanijama, u državnim ustanovama, u srpskoj vladi i njenim agencijama... Rade u svojoj struci i priznati su stručnjaci. To je naša najbolja odbrana, da našim studentima dajemo ipak nešto što vredi. Kada su ostale privatne škole u pitanju, evaluacija i akreditacija će utvrditi kvalitet, u meri u kojoj je to uopšte moguće. Lično procenjujem, da kada je reč o privatnim fakultetima, neće svi biti ugašeni. Ne verujem. Ako ijedan ostane, biće to naš univerzitet jer je najstariji i najveći. Tako da ne strepim od akreditacije.
      
       Privatnim fakultetima se zamera visoka prolaznost studenata na prijemnim ispitima.
       - Mi nemamo tako rigorozan kriterijum prijema na studije kao državni fakulteti. U vreme onog najžešćeg upisa kad je konkurisalo pet i više hiljada ljudi na Ekonomski fakultet, a primano nešto ispod 50 odsto, kod nas je procenat primljenih u odnosu na one koji su konkurisali bio znatno veći i išao je do 90 odsto. Bilo je malo onih koji su bili spremni da plate, a koje smo mi odbili.
       Iz toga proističu dva problema. Prosečni nivo i kvalitet studentskog materijala koji mi primamo ispod je onog na državnim fakultetima. Problem je i taj što među tim studentima ima i onih koji bi komotno mogli da se probiju i na državnom fakultetu i koji su vrlo kvalitetni. U svakoj generaciji četvrtina je takvih koji ne dolaze kod nas zato što nisu u stanju da se upišu na državni fakultet, nego misle da je to jedan moderniji koncept studiranja.
      
       A preostale tri četvrtine?
       - To su oni koji nisu mogli da se upišu na državni fakultet ili nisu hteli da se izlože stresu prijemnog ispita koji nije nimalo prijatan. Imamo heterogeno studentsko telo i to donekle otežava rad i čovek ne može da prilagodi nivo onoj briljantnoj, izuzetnoj četvrtini koja je u stanju dobro da prati težak zahtevan nivo, već mora da vodi računa o one tri četvrtine. To je kao konvoj. Brzina konvoja opredeljena je brzinom kretanja najsporijeg broda. Ali mi to nadoknađujemo, jer imamo individualni rad sa studentima, mentorski i tutorski sistem.
      
       To je vaša prednost.
       - Tačno. Broj studenata po nastavniku je neuporedivo manji nego na državnim fakultetima i to je potpuno druga tehnologija. Mi znamo naše studente po imenu, po liku. S njima se radi u malim grupama. To nadoknađuje dobrim delom onaj hendikep koji je vezan za nizak opšti nivo studentskog materijala.
      
       Na Beogradskom univerzitetu, recimo, 13 odsto studenata završi studije u predviđenom roku, a samo trećina eventualno diplomira u periodu od sedam-osam godina u proseku. Kakva je praksa u slučaju Univerziteta BK?
       - Kod nas procenat onih koji završe u odnosu na broj upisanih je nešto ispod 50 odsto. To je osetno više nego na državnom univerzitetu. Ali, osetno više se sa njima radi. Sa dobrim studentskim materijalom lakše se i bolje može raditi nego sa studentima koji dođu sa krajnje ograničenim znanjem, koje je trebalo da steknu u srednjoj školi. Ja, na primer, predajem matematiku i vidim da mnogi ne znaju trigonometriju, ne znaju mnoge matematičke stvari koje se uče u srednjoj školi. Posledica je ta što se sa njima mora mnogo više raditi jer im morate nadoknaditi to propušteno znanje.
      
       Da li je Univerzitet BK uključen u rad na novom zakonu o univerzitetu? Kakav je vaš stav povodom reformi, Bolonjske deklaracije?
       - Ne zna se kakav će biti zakon o univerzitetu jer se na njemu još radi. Na Zajednici univerziteta Srbije (čiji su članovi i privatni i državni univerziteti) održavaju se redovne sednice o krupnim pitanjima koja treba da budu rešena ovim novim zakonom. Tu nema nikakve diskriminacije i veoma je dobra saradnja između univerziteta u tim različitim vlasničkim sektorima. Trenutno ne vidim ni razlike u interesu između državnih i privatnih univerziteta. Trudimo se da napravimo sistem koji će moći dobro da funkcioniše.
      
       Jedna od ideja je da se fakulteti ukinu kao pravna lica i da se svi integrišu u univerzitet.
       Od onih sam koji smatraju da je prava ludost likvidirati instituciju fakulteta. U jednoj organizaciji treba da bude što veći broj tačaka u kojima se samostalno donose odluke i sa kojih mogu da kreću različite inicijative. Ne govorim samo o strateškim, krupnim odlukama, govorim o dnevnim, rutinskim. Da li je moguće da rektor za trideset fakulteta istovremeno rešava svakodnevne probleme svakog fakulteta ponaosob? Te centralizovane glomazne organizacije su krajnje destimulativne. Većina rektora se zagrejala za tu ideju jer bi se odjednom u rektorskim rukama našlo mnogo ovlašćenja, mnogo vlasti.
      
       Da li ste na vašem univerzitetu raspravljali o toj mogućnosti?
       - Kada je vlasnik univerziteta čuo za tu ideju, rekao mi je: “To je odlično, šta će nam fakulteti!” Bogoljub Karić je naklonjeniji centralizaciji. Rekao sam mu da bi se bez autonomije dekana i fakulteta ovaj univerzitet umrtvio. Ako bi se sve što oni pokreću i o čemu oni odlučuju ovde našlo na mom stolu, to bi bio kraj ove institucije.
      
       Ako, ipak, fakultetima bude ukinut pravni subjektivitet zakonom o univerzitetu?
       - I mi ćemo to morati da poštujemo. Ali mislim da neće tako biti. Čini mi se da je i moje pismo koje sam poslao nekim dekanima Beogradskog univerziteta doprinelo da se poljulja samouverenost onih koji su hteli da likvidiraju fakultete i da se ohrabre oni koji su protiv toga. Moja je procena da se od te ideje odustalo.
      
       Kakav je vaš odnos sa državnim univerzitetima?
       - Od pre mesec i po dva član smo Zajednice univerziteta Srbije. Pre nas ušli su Megatrend i Univerzitet za internacionalni menadžment. Istog dana trebalo je i nas da prime, ali nismo pripremili potrebnu dokumentaciju. Neke druge saradnje nema sem što nastavnici sa državnih fakulteta kod nas drže neke predmete i to je česta pojava.
      
       Šta vi mislite o toj praksi?
       - To ne bi trebalo sprečavati. Ne znam kakav je tu konflikt interesa. Doduše, možda će tu biti konkurencije u budućnosti, pa profesor koji sa jednog fakulteta predaje na drugom, povećava kredibilitet druge ustanove, jača konkurenciju. Po mom mišljenju, to za sada nije problem zato što je tražnja za ovom vrstom usluga neuporedivo veća od ponude. Na Ekonomskom fakultetu se prijavi pet, šest hiljada kandidata, a oni prime hiljadu. Tu nema konkurencije jer se mi ubacimo s nekim malim brojem u onih neprimljenih četiri, pet hiljada. I ne vidim da tu ima ikakvog ugrožavanja bilo čijeg interesa. Ako bi se, dakle, smanjio taj raskorak između ponude i potražnje, sigurno je da bi se javio i sukob interesa. Za sada njega nema. Međutim, Ekonomski fakultet je doneo odluku po kojoj se njegovim profesorima ne dozvoljava da se angažuju na privatnom univerzitetu. Tu odluku profesori ne poštuju, jer ta odluka nema uporište u zakonu.
      
       Vi ste trenutno zaposleni samo na Univerzitetu BK?
       Na Ekonomskom fakultetu sam na jednom postdiplomskom kursu koji je nedavno okončan što se predavanja tiče, slede još ispiti i magistarski radovi.