Pred upis u školsku 2003/2004. godinu, još nemamo novi zakon o univerzitetu, a ni novac za reformu srpskih visokih škola. Koliko (ne) valjamo, potvrdili su nam i evropski stručnjaci. Da li je Bolonjska deklaracija isto što i kolonizacija ili novi evropski univerzitetski poredak?

      Čitavu zimu bi se mogao grejati jedan fakultet ako bi kao gorivo poslužile nepotrebne stranice iz raznih udžbenika, rekao je novembra prošle godine na jednoj konferenciji o reformi univerziteta pokojni srpski premijer dr Zoran Đinđić i poručio profesorima da odvoje bar deset dana i prelistaju svoje udžbenike koji ponekad liče na “konzerve iz ratne rezerve”.
       I tu smo se, nekako, svi složili. Da su nam programi i nastavne metode zastareli, da imamo jako dobra, ali uglavnom teorijska znanja, duge i teške, mada kvalitetne studije, mali broj diplomiranih studenata (oko 30 posto od broja upisanih), veliki broj ispita i neprimereno veliki broj ispitnih rokova, da ima i korupcije koju je teško dokazati, da je veliki problem i (ne)finansiranje nastave, ali i nepostojanje sistema kontrole kvaliteta, tzv. akreditacije programa i institucija...
       Sve to su nam potvrdili i stručnjaci Evropske univerzitetske asocijacije (EUA) koji su tokom školske 2001/2002. na naš poziv obišli srpske univerzitete, zamerivši nam, pri tom, i na “veoma autonomnim fakultetima”, tj. sistemu: slab univerzitet - jaki fakulteti. Eksperti kažu da takva “tradicionalna” fragmentirana struktura ne nudi perspektivu brzih i uspešnih reformi visokog obrazovanja u Srbiji u skladu sa ciljevima Bolonjskog procesa (vidite okvir). Preporuka je, zato, univerzitet kao jedino pravno lice. To je, poslednjih meseci, bio i predmet polemika na srpskoj akademskoj sceni, i najškolovaniji ljudi Srbije su se podelili. Jer, šta će biti s fakultetskim parama? Hoće li pripasti univerzitetu? Raspravljalo se i o tome koliko koštaju reforme i kako ih sprovesti bez para. I, o već čuvenoj, Bolonjskoj deklaraciji koju su juna 1999. godine potpisali evropski ministri obrazovanja kao novi evropski univerzitetski poredak i proklamovali početak reforme. Hoćemo li joj pristupiti? Kod nas se opet javio strah od kolonizacije. Izgubićemo univerzitetsku tradiciju i identitet - čulo se na profesorskim tribinama. Na svu sreću, i u Evropi se digla prašina oko bolonjskog procesa, tako da nismo jedini, kažu srpski intelektualci.
       Profesor dr Srbijanka Turajlić, pomoćnik ministra prosvete za visoko i više obrazovanje, kaže da “iako smo se svi složili da je visoko obrazovanje prioritet, nema novca u državi”, i dodaje:
       “Dok privreda i ekonomija ozbiljno ne prorade u ovoj državi, taj problem se neće rešiti. Dobra privreda bi trebalo da puni budžet iz kojeg se finansira visoko obrazovanje. To je pitanje objektivnih okolnosti i ne zavisi direktno od akademske javnosti. Ostali problemi koje ima univerzitet se mogu rešavati uz malo pojačan napor i bez novca.”
       Prorektor Univerziteta u Beogradu za naučno-istraživački rad i međunarodnu saradnju profesor dr Bogdan Đuričić smatra da se veliki problemi u kojima se nalaze srpski univerziteti ne mogu rešiti bez značajnih finansijskih ulaganja. “Država daje izvesna sredstva koja su planirana budžetom i ta sredstva ne pokrivaju troškove studija. Za poslednje tri godine država nije dala ni jedan jedini dinar za postdiplomske studije, nijednom univerzitetu u Srbiji. Znači da postdiplomske studije kod nas nisu finansirane a to je legitimni oblik studija i obaveza je države da finansira deo studenata na postdiplomskim studijama”, kaže prorektor Đuričić koji je i zamenik predsednika Republičkog saveta za razvoj visokog obrazovanja (predsednik ovog saveta bio je Zoran Đinđić). Troškovi studija, dodaje dr Đuričić, nisu pokriveni time što država daje. Da fakulteti već ne zarađuju na razne načine, studije ne bi mogle da se odvijaju: “Ne bi bilo za struju, vodu, hemikalije, o platama na sadašnjem nivou da i ne govorimo.”
       Najveći broj fakulteta u Srbiji je planove i programe menjao poslednji put sredinom osamdesetih i početkom devedesetih godina, podseća profesorka Turajlić: “Elektrotehnički fakultet u Beogradu na kojem radim je poslednju promenu nastavnih planova imao 1992. godine. To je vreme pre nego što je nastala veb-tehnologija, vreme početka Interneta. Za deset, petnaest godina mnogo toga se promenilo a u našim programima vreme je stalo.”
       Utisak izveštaja EUA o našim univerzitetima jeste da Srbiji predstoji radikalna reforma visokog obrazovanja, kaže dr Turajlić. “To je i stav dela srpske akademske zajednice.”
       Osnovna ideja reforme srpskog univerzitetskog obrazovanja koja se oslanja na Bolonjsku deklaraciju jeste da se studentu omogući dobijanje dve diplome za pet godina. To znači, kaže profesorka Turajlić, da posle tri ili tri i po godine student diplomira, a da za sledeće godinu i po ili dve godine magistrira.
       To bi, onda, baš bilo skraćivanje studija?
       “Kako gde. Evropi taj sistem nije stran”, kaže prof. dr Turajlić. “Studije tehnike su, na primer, u celoj centralnoj Evropi, trajale pet godina i vrlo liče na naše. Jedino što u Nemačkoj i Austriji student kad završi studije postaje magistar tehnike. Kod nas, student je po završetku petogodišnjih studija diplomirani inženjer i treba mu još najmanje dve godine, ako se sve zgodno poklopi, da uzme titulu magistra. Mi, dakle, imamo već instituciju dve diplome, samo treba da je preuredimo tako da se prva diploma brže stiče. Oni će, pak, morati da svoje studije preurede tako da pošto već imaju gotovog magistra za pet godina, student posle treće godine visokog školovanja sa prvom diplomom ponese i neko upotrebljivo znanje.
       Naš sistem magistrature je, s druge strane, jedinstven u svetu, jer nikome na kugli zemaljskoj ne treba toliko da bi stekao zvanje magistra nauka.”
       Da li će država imati novca da finansira petogodišnje studije koje uključuju magistraturu?
       “Budući da student ima prava da ponavlja dva puta i ostane na budžetu, to znači da država u ovom trenutku finansira sedmogodišnje studije na primer na ETF-u. Tako da sam sigurna da će država imati da finansira petogodišnje studije u okviru kojih se mogu uzeti dve diplome. Ako bismo dodali još jednu godinu na onih sedam, to je vreme za koje može da se iškoluje jedan doktor nauka”, kaže profesorka Turajlić. Ovakav način studija trebalo bi da poboljša prolaznost na našim univerzitetima (svega trećina od upisanih završi studije, ali ne u roku), da podigne obrazovni nivo nacije, koji je tek za nijansu bolji od onog iz Dositejevog vremena.
       Prorektor Đuričić spominje i statistike po kojima u periodu od 12 godina po upisu, 80 odsto studenata završi studije, što je tako gledano - uspeh: “U Italiji je, pre nekoliko godina, drop out bio 65 odsto. To znači da 65 odsto populacije upisanih nikada nisu završili studije. Taj drop out je veliki i u Francuskoj...”
       Kod nas je, čini nam se, taj problem ipak veći jer i dalje je više onih koji u ovoj zemlji nisu kročili u školu nego visokoobrazovanih.
       “Tu dolazimo do paradoksa”, kaže prorektor Đuričić. “U Evropi je uvedeno to skraćivanje studija zato što je u Italiji, Francuskoj, Nemačkoj bio velik drop out. Smišljena je diploma posle tri godine studija. Želja evropskih vlada je da se digne generalni nivo obrazovanja populacije. U Engleskoj se, na primer, 1960. godine upisalo pet odsto osamnaestogodišnjaka na univerzitete. Ove godine bilo ih je 35-40 odsto. Njihov plan je da 50 odsto upiše i završi neki oblik univerzitetskih studija. Cilj jeste da 2020. godine, 50 odsto evropske populacije ima neki oblik fakultetskog obrazovanja. Kad je to tako, vi omasovljujete visoko obrazovanje. Fakultetsko obrazovanje u staromodnoj varijanti je teško. Ima logike u tome: pustiti veliki broj ljudi da studira, što više ih naučiti za tri godine i dati im mogućnost da posle te tri godine odu sa univerziteta, ali sa diplomom koja će im omogućiti da se zaposle bolje nego sa srednjoškolskom diplomom. A mogu i da ostanu na univerzitetu i steknu pravo univerzitetsko obrazovanje. Međutim, paradoks je u tome da se više od 90 odsto studenata opredeljuje za petogodišnje studije. Italijanski eksperiment 1991. godine je propao. I u Češkoj je propao, jer svi hoće da dobiju titulu tzv. mastera koji nije magistar u našem smislu, već odgovara našem diplomiranom studentu.”
       Druga novost koju Evropa uvodi, a trebalo bi i kod nas da zaživi, jeste Evropski sistem prenosa bodova (ECTS, vidite okvir). Ideja je da se objektivno izmeri opterećenje koje jedan student mora da savlada da bi položio ispit, objašnjava Srbijanka Turajlić. “Moja teorija je da naši studenti nisu lenji - kao što mnogi misle. To što studiraju u proseku sedam, osam godina - posledica je opterećenja koje smo im mi nametnuli. Predavanja i vežbe traju u proseku 30 sati nedeljno, a moraju i redovno da uče da bi uopšte mogli da prate ta predavanja. Vrlo brzo odustaju, jer je opterećenje preveliko. Kada bi svaki profesor u tišini svoje radne sobe ili kabineta izračunao koliko sati treba za spremanje njegovog predmeta, mislim da bismo se svi vrlo neugodno iznenadili.”
       Tu je i veliki broj ispita koje student obično ne može da položi u jednoj godini, pa ih prenosi u sledeću. “U prvoj je imao šest ispita, dao je četiri, u sledećoj ima sedam i ona dva - devet. Država očekuje od studenta da položi devet ispita da bi upisao treću godinu? Uvek se kaže kako država čini studentima uslugu što im dozvoljava prenošenje ispita. Da li se akademska zajednica ikad pobunila protiv prenošenja ispita? Nikad. Da li je tražila da se uvede sistem godina za godinu? Nije, jer je znala da student mora da uloži natčovečanske napore da položi sve ispite u godini. To je onda prećutni dogovor akademske zajednice i vlasti u kojem stradaju studenti, kojima se ponudi fikcija puno rokova i prenošenja ispita pa im je kao lakše, a mi znamo da ih to dovodi do ponavljanja.”
       Pri tom, da biste postali inženjer elektrotehnike morate da položite, recimo, 42 ispita, koja vam je neko propisao. Reformom će vam biti ponuđena mogućnost da pored određenog broja obaveznih predmeta, izaberete neke druge i tako sami kreirate svoju profesiju. “Nemoguće je da se vama kao nekome ko će sutra izaći na tržište, ne da mogućnost da nešto od toga sami izaberete. Zašto baš tih 42 ispita, zašto ne nekih 35, a da ostalih sedam vi birate? Zašto vi ne biste skrojili svoju sudbinu?”, pita profesorka Turajlić.
       Zato što, verovatno, postoji sumnja da će studenti izabirati najlakše predmete, da će se kriterijumi smanjiti...
       “Ako student izabere najlakše, onda neće moći da se zaposli. To je punoletan čovek, građanin, koji se ženi, rađa decu, a mi se brinemo o onome šta će on da uči.”
       Naša zemlja ima jedinstven izum viših škola koje ne postoje nigde u svetu. Po novom zakonu će biti rešena njihova sudbina, najavljuje dr Srbijanka Turajlić: “U centralnoj Evropi postoje dve vrste studija: akademske od pet godina i takozvane škole primenjenih studija, od tri ili četiri godine, jako dobre i cenjene. Naše dvogodišnje studije, više škole, nikada nismo imali snagu da ugasimo, a ni da njihovo trajanje produžimo na tri godine.”
       Mi imamo akademske tzv. 5+2, što je previše, i imamo više škole od svega dve godine - što je premalo.
       “Ideja je da ovim zakonom promovišemo te trogodišnje škole primenjenih studija. Trenutni njihov radni naslov je akademije primenjenih studija. Ne tvrdim da sve više škole mogu da prerastu u te primenjene studije, ali neke bi mogle da se prilagode. Tako ćemo početi da ‘proizvodimo’ ljude koji će odmah moći da se uključe u proizvodnju”, kaže dr Turajlić.
       Prorektor Đuričić, pak, kaže da Zajednica univerziteta Srbije nije mogla da prihvati uspostavljanje tog sistema tzv. akademskih studija prema primenjenim studijama, po kojem bi u primenjene studije prerasle današnje više škole, produžene za godinu dana. “Ljudi koji izlaze sa tehničkih fakulteta i te kako umeju da primene svoje znanje, inače ne bi mogli da prave mostove i zgrade. Ljudi sa medicinskog fakulteta takođe primenjuju svoje znanje, to je par ekselans fakultet primenjenih studija. Čemu bi onda služila akademija primenjenih studija u koju bi prerasle više škole? Zašto bi, na kraju, viša škola postajala fakultet a fakultet viša škola?”
       Zbog nesuglasica koje su nastale među univerzitetskim profesorima, ministar prosvete Gašo Knežević je, marta ove godine, odlučio da uspori donošenje novog zakona jer “bez obzira na lični stav, neće da insistira na rešenjima koja su nesaglasna sa univerzitetskom voljom”.
       Profesor dr Ružica Nikolić, prorektor za međunarodnu saradnju Kragujevačkog univerziteta i predsednik Komisije za akreditaciju visokog obrazovanja Republike Srbije, kaže da se novom zakonu o univerzitetu i novinama suprotstavljaju uglavnom stari profesori, koji smatraju da će time biti ugroženi. “To je potpuno netačno. Dalje, tzv. bogati fakulteti misle da će neko da im uzme novac koji zarađuju. I to je netačno. Predviđeno je da se državni novac preko univerziteta deli fakultetima - kao što je to i dosad bio slučaj. Ako bismo plate dobijali od onoga što nam država daje, svi bismo imali iste plate. Ipak, na Pravnom i Ekonomskom, plate profesora su veće jer oni imaju veći broj samofinansirajućih studenata od drugih. Taj novac koji oni zarađuju, ostaće njima. Naravno, određeni procenat išao bi državi. Da li će to biti pet ili deset odsto, regulisaće zakon. Jer takozvani trade mark mora da se plati, Fakultet kao sastavni deo univerziteta nastupa bilo gde i nalepnica mora da se plati. Jedno je Pravni fakultet, a nešto sasvim drugo Pravni fakultet BU”, kaže profesorka Nikolić.
       “Učinilo nam se da smo stigli do momenta kada treba da se piše zakon”, kaže prof. dr Turajlić. “Ministarstvo se potrudilo da na razne načine, najviše štampanjem raznih brošura informiše javnost šta se dešava u Evropi, šta su to ECTS bodovi, šta je akreditacija, kako bismo imali dovoljno elemenata da možemo da počnemo da pišemo zakon.
       Tražili smo od Republičkog saveta da napravi radnu grupu koja bi se pozabavila koncepcijom reforme, pa onda i zakonom. Ideja je bila da ono što radna grupa uradi, izloži Savetu, pa kad to Savet prihvati, da se ide u diskusiju. Radna grupa je počela da radi, i taj početni materijal je lansiran u javnosti kao finalni. Onda je krenulo drvlje i kamenje po tom materijalu. Radna grupa ima zadatak od strane Republičkog saveta da pripremi tekst zakona. Onda će zakon ići na diskusiju. Na tome se intenzivno radi, bila je ambicija da to bude do juna. Ali, ne gubim nadu da može da bude i u septembru.”