Prema nagoveštajima iz Vašingtona, Francuska bi - zbog svog protivljenja američkom ratu u Iraku - trebalo da ide u magareću klupu ili da u nekom ćošku kleči na kukuruzu. Ali je pravo kažnjavanje, a to znači ekonomsko, teško ostvarljivo, bar u dogledno vreme

      Neslaganja između Sjedinjenih Država i Francuske oko rata u Iraku imaju i podrugljivu stranu. “Mond” je zabavio i šokirao čitaoce šaljivim prvoaprilskim naslovom: “Snage Amerike, Britanije i Monaka iskrcale se u Francuskoj, Širak pozvao na oružani otpor.”
       Usledila je pretnja Kolina Pauela da će Francuska “snositi posledice” zbog protivljenja američkom napadu na Irak i da će Vašington “sa svih strana preispitati” svoje odnose sa Parizom. Diplomati i novinari su to preveli na razumljiv jezik: Amerikanci će kazniti Francuze zato što im guraju prste u oči i što su nepokorni. Sluti se da bi galski prkos mogao da bude dosta skup.
       Dok se čeka na američku odluku, analitičari se bave pretpostavkama o tome koliko su pretnje realne i kakve bi sve forme moglo da ima kažnjavanje Francuske, imajući u vidu saopštenje Bele kuće da su Francuzi ti koji su “izazvali zategnutost u odnosima”, ali da predsednik Buš “veruje da dve zemlje dele mnoge zajedničke vrednosti i da će se njihov savez nastaviti”.
       Nagoveštene mere kažnjavanja mogu da budu prevashodno političke, dok su ekonomske manje verovatne, bar u dogledno vreme. Zato se pretpostavlja da bi Sjedinjene Države najpre umanjile uticaj Francuske u NATO-u. Buduće važne odluke alijanse ne bi se donosile u Savetu NATO-a, u kome Francuska ima svoje mesto i svoj glas, nego u Komitetu za planiranje odbrane, čiji član Francuska nije. Još više bi se zamrzli međuvladini odnosi, a američka diplomatija bi svuda nastojala, posebno u konsultacijama sa saveznicima i partnerima, da zaobiđe, ignoriše ili izoluje Francusku. Ukratko, Francuska bi trebalo da ide u magareću klupu ili da u nekom ćošku kleči na kukuruzu.
       A da bi se vratila iz nemilosti, trebalo bi da uradi bar dve stvari: da oprosti većinu dugova Iraku, ne bi li tako olakšala obnovu te zemlje, i, drugo, da se založi da NATO igra ključnu ulogu u uspostavljanju stabilnosti u Iraku, ne bi li tako dokazala svoju lojalnost transatlantskoj alijansi. Ostaje neizvesno hoće li Francuskoj, koja je od svih zapadnih zemalja imala najveće poslove sa Irakom, Amerikanci kasnije dopustiti učešće u eksploataciji iračke nafte i ulaganja u iračku privredu.
       Omiljena američka mera u obračunu sa nepokornima - ekonomske sankcije - u slučaju Francuske teško da je primenjiva bez štete i po same Sjedinjene Države. Francuski izvoz u SAD, koji je prošle godine iznosio 28,5 milijardi dolara, mogao bi se, recimo, naći na udaru američkih novih carinskih taksi. Ali kako se trgovina između dve zemlje odvija preko Evropske unije, teško je podići carinu samo na francusku robu, a da to automatski ne izazove mere odmazde sa evropske strane. Ostaje, kao mogućnost, individualni bojkot francuske robe u američkim prodavnicama. Ali će to neminovno voditi bojkotu američke robe na francuskom tržištu.
       Ispostavilo se da u ekonomskim odnosima između dve zemlje postoji mnogo veća međuzavisnost nego što se pretpostavljalo. Amerikanci su glavni strani investitori u Francuskoj, dok se Francuzi sa svojim ulaganjima u američku privredu nalaze na visokom, četvrtom mestu.
       Grupa od jedanaest velikih multinacionalnih kompanija, među kojima su “Majkrosoft”, IBM i “Mekdonalds”, uputila je “Apel za mir” predsedniku Bušu u kome od njega traži da spreči Kongres da donese eventualne zakonske mere protiv francuske robe i francuskog kapitala. “Ne može se napasti Francuz a da se ne rani Amerikanac i obratno”, kaže se u ovom pismu.
       To važi čak i za penzionere. Američki penzioni fond vlasnik je 40 odsto akcija kompanija sa glavnog francuskog berzanskog indeksa. Sankcije protiv Francuske bile bi zapravo i sankcije protiv američkih transnacionalnih kompanija u Francuskoj i pogodile bi primaoce penzija u obe zemlje.
       Neki analitičari našli su veliku međuzavisnost čak i u oblastima koje ni saveznici lako ne otvaraju jedni drugima. Takva je, na primer, špijunaža. Amerikanci i Francuzi se povremeno sukobljavaju oko industrijske špijunaže, ali u obaveštajnim poslovima vezanim za borbu protiv međunarodnog terorizma vrlo tesno sarađuju. Kao bivša kolonijalna sila koja je ostala vezana za zemlje severne Afrike i Bliskog istoka, gde se nalaze mnoga legla islamskih terorista, i kao zemlja u kojoj živi trećina muslimana iz Evropske unije, Francuska zna više o međunarodnom terorizmu nego ijedan drugi američki saveznik u Evropi, tvrde stručnjaci Međunarodnog instituta za strateške studije u Londonu.
       Pošto baš nije tako lako ranjiva, kao što misle američki “jastrebovi”, Francuska je nastavila da prkosi. Zajedno sa Nemačkom, Belgijom i Luksemburgom najavila je - na nedavnom mini-samitu lidera četiri zemlje - rađanje samostalnih i od NATO-a odvojenih evropskih odbrambenih snaga sa posebnim generalštabom. Šanse da se takav plan ostvari, gotovo su nikakve. Amerikanci to, naravno, znaju bolje od drugih, ali su, svejedno, događaj doživeli kao tešku provokaciju.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ