Đinđić, Milošević i Vašington post

      Onog dana kada je ubijen Zoran Đinđić pozvali su me iz “Vašington posta” i pitali da li mogu da napišem prilog za njihov nedeljni dodatak. Još u šoku, tužan, besan, i bez ikakvih informacija osim one da je premijer ubijen, odmah sam seo i za pola sata napisao tekst pod naslovom “Kuršumi koje je moj prijatelj očekivao”.
       Tekst sam započeo rečima: “Mafijaški kum je u Hagu, njegova ćelija je mala i njegove aktivnosti su ograničene, ali ipak posao je obavljen: srpski premijer Zoran Đinđić je mrtav. Moj prijatelj, jedan od najbriljantnijih ljudi koje sam ikada upoznao, simbol nove, demokratske Srbije, pogođen je sa dva snajperska metka ispred zgrade u kojoj je radio.”
       Opisao sam i svoj poslednji susret sa Zoranom u njegovom kabinetu kada sam mu rekao: “Kancelarija ti i nije baš nešto, ali odličan ti je ovaj veliki prozor, imaš super pogled”, i kada mi je on odgovorio: “Da, može svaka budala kamenom da me ubije.”
       Ispričao sam i kako smo se Zoran i ja upoznali početkom sedamdesetih godina na seminaru za etiku kada smo kao vežbu dobili zadatak da imitiramo neku vrstu modifikovanog montiranog političkog suđenja. Nešto nalik na zloglasne staljinističke procese. Ja sam imao ulogu tužioca, trebalo je da budem “bad guy”, a Zoran je imao ulogu branioca koji zastupa nepravedno optužene intelektualce. Politička strast i naglašeno osećanje za društvenu pravdu toliko su ga zaneli da se obrušio na mene kao da sam ja zaista neki mrski javni tužilac dospeo ovde pravo sa jednog od moskovskih montiranih procesa.
       Iz tih dana je i anegdota koju mi je Zoran kasnije ispričao i koje se često setim kada na njega pomislim. Agenti Državne bezbednosti dolaze usred noći s nalogom za pretres stana. Vrata otvara njegova majka, odlučna i autoritativna žena.
       Tajna policija kaže: “Imamo nalog za pretres stana.”
       Zoranova majka ih odmeri i kaže: “Može, ali prvo da skinete cipele. Upravo sam počistila stan i ne dam da se ulazi s prljavim cipelama.”
       Policajci skinu cipele, autoritet nestane kao rukom odnesen, i pretres propadne.
       Tekst sam završio rečima: “Ko je ubio mog prijatelja? Pitajte Miloševića. Ubice su njegovi ljudi.”
       Istog popodneva telefonom mi se javlja urednica “Vašington posta” Ketlin Kahil. Jako joj žao zbog tragičnog događaja. Izjavljuje i saučešće, nije znala da sam premijera poznavao lično, da smo bili prijatelji. Tekst joj se dopada, sledećeg dana ide u štampu. To znači, kaže Ketlin, da imamo vrlo malo vremena, treba da radimo veoma brzo. Šta treba da radimo, pitam?
       E, to je ono zbog čega sve ovo pišem, to je ono što želim da ispričam. Od tog momenta, gotovo puna dvadeset i četiri sata Ketlin je na telefonskoj ili Internet vezi sa mnom. Meri se svaka reč, uglavnom s početka i s kraja mog teksta, odnosno svaka reč koja ne upućuje na jasnu činjenicu već na mogući stav. Pre svega, može li se Milošević dovoditi u vezu sa ubistvom? Ketlin je u pravu kada kaže da još ne znamo ne samo identitet ubica već ni njihov broj. Da li je to zaista bio Miloševićev “prst” na obaraču? Da li zaista Milošević stoji iza svega?
       Prvo se nerviram, dokazujem da nije reč o poznatim i utvrđenim činjenicama, već o opravdanoj, utemeljenoj političkoj spekulaciji koja ima vrednost činjenice. Pa, zaboga, to je autorski tekst, napisan je potpuno iz ličnog ugla, ima emocija u njemu; možda sam čak rekao da je to literatura, nešto kao dokumentarna književnost. Uostalom, Miloševićev prst je jako dugačak, proteže se čitavu deceniju unazad, i lako ga mogu zamisliti i na ovom obaraču. Da li je on konkretno na neki način umešan? Pa, zar je to važno, zar on ne stoji tolike godine iza svakog zla, zar ova vremena nisu bila mračna upravo zbog njegove senke .... Eto, ako ništa drugo, bar je potpuno jasno da je tragedija koja se dogodila nesumnjivi deo Miloševićevog nasleđa.
       Tako dolazimo i do rešenja za završni pasus mog teksta. On sada glasi:
       “Ko je ubio mog prijatelja? Ne znam ko je to učinio i ne mogu biti siguran ko je izdao naređenje,ali neprestano mislim na čoveka u maloj ćeliji u Hagu. Siguran sam da je to deo njegovog nasleđa.”
       Sada već počinjem da se divim kako je Ketlin Kahil uspela strpljivo i profesionalno da upropasti moju nepotrebnu “literaturu”. Odvojila je čitav jedan dan i dobar deo noći samo da bi jedan tekst i jednog autora uvela u standarde koje postavljaju njene novine. Dobro, sada se vidi da sam u svojim spekulacijama u velikoj meri bio u pravu, pa bih mogao da počnem da raspredam o slobodnoj i odgovornoj štampi, mogao bih na sopstvenom primeru s “Vašington postom” i da hvalim i da kudim američko shvatanje žurnalizma. Imam takve asocijacije, ali znam da bi se to odmah pretvorilo u lošu literaturu. Uostalom, nema tu šta mnogo da se priča. Poruka je jasna: ovo su novine, ovo je ozbiljna stvar, a ako hoćeš da se poigravaš činjenicama, bez obzira na to da li će se jednog dana to pokazati kao tačno, piši roman ili već nešto slično.
      
       DUŠAN VELIČKOVIĆ