To što Živković ima gaće, dres i broj Maradone, ne čini ga Maradonom. On tek treba da dokaže: može li da diriguje srpskom političkom filharmonijom - u kojoj svako svira šta mu padne na pamet - okrećući namerno leđa publici?

      Premijer Živković predstavlja izvinjenje nauke što nije temeljnije obrađen uticaj ljutih papričica na genetske mutacije. Ovaj patološki orator, temeljno obrazovan posredstvom novina, ukrštenica i kvizova, usvojio je nekoliko štamparskih grešaka. Sad su njegove. Pitagorina teorema ima 24 reči, Arhimedov zakon 67, Deset zapovesti 179 - a premijer, kao Kastro, na svaku od ovih tema može da govori samo u tomovima. Vidljiv napor da bude pametan, sprečava ga u toj plemenitoj nameri. Ambicija da bude duhovit, survava se do nivoa smešnog. To što Živković ima gaće, dres i broj Maradone, ne čini ga Maradonom. On tek treba da dokaže: može li da diriguje srpskom političkom filharmonijom - u kojoj svako svira šta mu padne na pamet - okrećući namerno leđa publici? Onako kako je to činio Đinđić.
       Sumnjam! Nemam poverenja u ljude koji do pete decenije ne nađu odgovarajuću frizuru, u konkretnom slučaju ta glava ima manje vlasi nego kivi, već zadržavaju oblik Halkidikija. Samo umesto sa tri, sa pet prstiju. Njemu su neophodni prevodioci za sve žive jezike i pride dva najpoznatija mrtva. Niko tačno ne zna šta je specijalnost logoreičnog demagoga, tipičnog predstavnika političara demokratske škole opšteg žanra, vlasnika prvorazrednog temperamenta i drugorazrednog intelekta. Jedino što znamo jeste razlog strogog odnosa prema medijima. Svojevremeno, novine su ubile njegovog omiljenog Stevana Sremca, tvorca Zone Zamfirove. Tu žrtvu Živković, kao Manulać Zonu, nikada neće prežaliti. Sremac, na lečenju u nekoj banji - sa teškom upalom hemoroida-poslužio se u toaletu, posle velike nužde, novinskom hartijom. Dobio je akutno trovanje olovom i umro. Kao da se, daleko bilo, obrisao “Nacionalom”. Poučan primer za premijera.
       Dakle, loše obrazovanje širi se od Živkovića kao loš dah. Mnogi se prave da to ne vide, drugi komentarišu premijerov dizajn, njegove mrke košulje i agresivne karate - kravate. Pošto ne bi bio po mojem ukusu ni da ga ispeku na roštilju, zadržavam licencu na sledeće pitanje: je li pravedno danas upoređivati Živkovića sa Đinđićem i Nikolom Teslom? Pokojnik je selekcionirao gradonačelnika Niša da bude izvršilac, da bude njegov rukopis, njegov glas, pregovarač, dželat, glasnik, ulični fajter. Vlast je trideset meseci, mimo institucija, klizila iz parlamenta ka DOS-u, onda iz te koalicije ka DS. U poslednjoj fazi, počivala je na samom Đinđiću. Sada, u ruke čoveka koji je, kao i svi ostali iz stranke, izabran po kriterijumu da nikada ne bude premijer, predsednik stranke, ni šef Koalicije, dolazi sve to?! Koji među njima, posle Đinđića, na takvom mestu, nije patuljak?
       Ali, greška je potcenjivati Živkovića. U kafanskoj tuči, kakva je srpska politika danas, u prednosti je zbog godinama taložene “ulične spretnosti”. Jedini je demokrata koji ima iskustva u konkretnom vođenju velikih sistema (Niš). Od svih ljudi u DS, ima najjači instinkt preživljavanja. Kad se u ratu Đinđić sklonio kod Mila, Živković je - mada oslobođen vojske - odmah otišao kod arheneprijatelja DS, generala Pavkovića i Lazarevića, obukao uniformu i time spasio glavu. U partiji svilenih odela, japijevskog muškog bratstva, beogradskog ačenja, predizajniranih frizura, surovo ambicioznih tridesetogodišnjaka, novog saveza Čede i Bebe, startna pozicija Broj jedan, pred nastupajuću dinastičku trku, govori u prilog spretnosti roštiljdžije.
       Njegovi bližnji tvrde da sve pamti, kupuje i upija. Pred ogledalom satima vežba da konkavno istakne oči, kao da je urokljiv ili ima Bazedovljevu bolest. Svoj čuveni cinični osmeh u TV-duelima dizajnirao je po znaku najki patika. Trzanje uglova usana “skinuo” je iz nekog filma. Zapisuje duhovitosti i obrte, brine o finansijskim i porodičnim poslovima, naizmenično se svađa i voli sa Nišlijama. Beskrajno sujetan, što je vid samoodbrane; beskrajno ambiciozan, što je oblik kritike srpske vlade, Živković sledećih šest meseci igra rulet u svoju karijeru. To što sada jeste, predstavlja i prednost i manu. Šta znači biti artificijelni premijer zemlje čije su institucije u rasulu, civilno društvo bez uticaja, mediji neslobodni, narod gladan a pravni sistem lošiji od Dušanovog zakonika? On zna da neće politički preživeti ako nastavi da vodi politiku kao da je Đinđić. Nagon samoodržanja primorava ga da se prvi liši sindroma udovice, da ubrzo zaigra sopstvenu igru, nameran da ostane na vrhu, vodeći računa samo da ne isprovocira ortodoksne čuvare testamenta.
       Danas je svakom premijeru Srbije potrebniji čvrst karakter nego izuzetna inteligencija. Ako ne pokaže karakter, onda su u pravu analitičari koji tvrde da je Nišlija puko oličenje trijumfa osrednjosti. Pošto Živković (još) nije oboleo od sindroma Mesije, on je običan nadničar, običan čovek na neobičnom mestu u strašnim vremenima. No, kao politički protivnik zanimljiviji je od galerije trivijalnih mrmota iz vlasti koje će istorija zaboraviti pre nego što u nju uđu. Možda ljubitelj ćevapa može da se nametne DOS-u, da savlada Čedu, Bebu, Batića i Koraća, ali koji stepen integracije, stabilnosti i konsenzusa građana obezbeđuje Nišlija? Šta Srbima vredi njegov taktički uspeh, ako nije lider sa snagom da se suprotstavi najvećem strahu koji guši njegove građane? Strah da smo društvo bez budućnosti?! Raspršuje li Živković taj strah, da bi ga onda lečio rečima - kao što radi DOS? Da li je u tom slučaju ovo vreme za njega i da li je on za ovo vreme? Kao nacija i država, mi smo pred kolapsom. Može li snalažljivost, vrsta inteligencije nižeg reda, tu išta da pomogne?
      
       ALEKSANDAR TIJANIĆ