(ili: ako Srbi strasno ubijaju vukove, srpske totemske životinje, znači li to da rade zdušno na svojoj propasti, jer nije li Srbin, bez vučje prirode, tek prazna limenka piva?)

      Na kablovskoj, u “Nacionalnoj geografiji”, Šveđani se setili da im fale - vukovi. Pa ih gaje ko brojlere. Na cuclu rastu mali vučići, na vučjim farmama Švedske. Ne može severni bratac, Hiperborejac bez vuka. Ima švedski standard, ali mu fali totem. A švedski standard, bato moj, znaš li šta je to?
       I Srbi imaju standard pa se, i ove zime, ostrvili, okomili na vukove, na svoje toteme. Gone ih na Zlatiboru, po Raškoj, na Suvoj planini. I, opet, u xipovima, sa snajperima. Opet, “noćna optika”. Zaseda, sačekuša. Dižu Srbi hajke na vukove do u rano proleće, dižu hajke kratkovide. Po sto, po dvesta lovaca na jednog vuka. U hajci, jedni arlauču ko Turci, a drugi kao poturice čekaju u zasedi. Kada, najzad, ulove nekog jadnog vuju, omatorelog i možda već ranjenog, onda se slikaju svi čoporativno s mrtvim totemom. I to vam je pouzdani znak da su Srbi rešili da nestanu sa lica Zemlje. Jer, može li narod bez totema? Šta je Srbin bez vučje prirode? Vuk Branković, Vuk Mandušić, Vuk Karaxić, a što da ne spomenem i Vuka Draškovića, da li bi bili to što jesu da nisu nosili vučje ime? Da se Karaxić nije zvao Vuk da li bi ostao živ pored knjaza Miloša? Da se Drašković nije zvao Vuk da li bi pretekao i na Ibarskoj magistrali i u Budvi? Daj detetu ime Vuk i ne beri brigu! A ako ćeš u hajku na vukove onda, kuku tebi, domaćine! Navalićeš sebi na vrat i Svetog Savu, predvodnika vučjeg čopora, a taj je bio gadan, brale moj!
       Lovci, hajkači, arlauču, a seljaci potpomažu. Kao vukovi im stado proređuju. A koliko ti je, seljo moj, Boža Đelić ovaca zaklao, a da nisi ni primetio? I što i na njega, jado moj, ne uperiš tanxaru? Što za njim ne arlaučeš? Nego daj Boži Božino, a vucima vučje! I ćuti di si, jer ni za di si nisi! Nemoj da računamo, koliko je samo jagnjadi stradalo i za ovaj Đurđevdan! To vukovi Srbije ne potamane za sto godina!
       A drhtao je nekad Srbin od vuka, gledao je u njega kao u boga. I to nije bilo tako davno, pre dve i po hiljade godina. Onomad, kada su se Zemlja i Mars TRI PUTA sudarali. A možda i četiri puta.
       Emanuel Velikovski, ruski naučnik utvrdio je da su se Zemlja i Mars prvi put sudarili 776. godine pre naše ere. Tada se Mars sudario i sa Mesecom. Karambol! Oh, kakav je tad krkljanac nastao na Zemlji, Srbi moji današnji! Zemljotresi, požari, svemirska prašina, mračno nebo danima, mesecima, godinama... I, taman, kada smo malo došli sebi, kad ono, opet, rkete!!! Drugi sudar, 747. godine stare ere. Opet, drž’ mu nane glavu! Ne znaš gde da bežiš, gde da se kriješ? Zagušljivo, a nema ni sunca, ni meseca...Onda prođu godine, misliš prošlo je, kad hoćeš! Kokete! Godine 717. ili 702? Tu i Velikovski nešto zamuckuje. A Zemlja puca po šavovima ko uskršnje jaje.
       I čovek si, Srbin si, nadaš se, računaš neće više od triput, pa sve ako je i od Zevsa i od Peruna. Kad, roksuj, opet ČETVRTI PUT i to 687. godine stare ere. Kao da ovi, gore, nisu normalni!? Eeej, četiri puta da šalju Mars na nas.
       E, sad neki nestrpljivi pitaće se: kakve to veze ima sa Srbima i vukovima? Ima.
       Čim je Mars oposlio na Zemlji i počeo da se udaljava u nebesku bestragiju, i kad se nebo razjasnilo, a Srbi izašli iz svojih VUKOJEBINA. Tada su im vuci bili dobri, pružili im smeštaj. I zevaju Srbi u nebo, a Mars im se u daljini prikazao kao vučja glava te Srbi reše da slave i Marsa i vukove. Mars će, u međuvremenu, kod Rimljana, avanzovati u boga rata. Ali, osnivači Rima, dunavski Srbi, Etrurci, slaviće i VUČICU kao majku Romula i Rema. A Romul i Rem su vam Ruma i Srem. Kasnije, kada su se plemena koja su osnovala Rim pretopila, kada su ih istisnule nove elite, i kada su naše ćerke postale rimske uličarke tada će te nesrećne devojke zvati VUČICAMA. Koliko da se zna da su iz VUČJEG NARODA. Kao što se danas zna iz kog su naroda - Moldavke. Uostalom, čitajte Crnjanskog; taj je sve to dobro znao.
       Srbi su, dakle, slavili vuka još iz trojanskih vremena. A nije da sa njim nisu imali muka. Naročito zimi, kada su se sa Karpata vučji čopori spuštali na zaleđeni Dunav po hranu.
       Muke smo imali i mi, legionari Četvrte Flavijeve, a mnogi od nas nosili su, oko vrata, kao amajliju, sardonsku vučicu. I nije nam padalo na pamet da ubijamo vukove, naši rimski generali to nisu dozvoljavali... Tako mi boga, tako je bilo.
      
       A, danas, Srbinu nameću nove toteme. Elitni vojnik ne nosi sardonsku vučicu oko vrata nego mu na rame zašili “kobru”. Zašto “kobru” boga mu poljubim! Ako se vuk izanđao kao totem, zašto ga ne zameni naša zmija “šarka”? Otkud kobra u srpskog vojnika? Nije to njegov totem, ljudi moji! Kobru neka slave tamo gde ona živi; u Indiji, u Teksasu. I dođe mi da pišem gospodinu Borisu Tadiću. Mada, psiholog je, morao je da čita Junga, Mirčea Elijadea. Morao da studira toteme i arhetipove. Sem ako ulazak u NATO znači i raskid sa totemima, sa mitskom prošlošću, sa nacionalnim identitetom.
       Jer, šta će ti nacija kad uđeš u NATO? Jer, kad uđeš u NATO onda si, jedno vreme NEKO, a onda i ne osetiš da si postao NIKO! Evo, poljski vojnik, već, brani interese Poljske u Bagdadu, a i da ne zna. Mit, tradicija, nacija, to samo može da opterećuje, da frustrira poljskog vojnika u Iraku. Mnogo si ležerniji u američkoj uniformi, mnogo si više kul kada znaš da si niko. Još kad se navikneš na “koka-kolu” i hamburger, Amerikanac ti dođe, nekako, kao brat. I prosto se raduješ ako se potvrde vesti da će 50 000 američkih vojnika iz Nemačke, uskoro doći u Niš. Šta ako vam siluju ćerku, prebiju sina a zbog toga im se sudi u Južnoj Dakoti? Ne sitničarite; možete, valjda, toliko da se žrtvujete za opštu stvar, za nove toteme.
       Valjda psiholog Tadić zna šta radi u Briselu. A referendumi su skupi. Koliko bi samo koštao referendum na kome bi se Srbi izjašnjavali za ulazak u NATO. Bolje da te pare potrošimo na krečenje niških kasarni. Da NATO uđe i čisto, da se ne brukamo.
       I šta je pa toliko važno što kobra ne živi u Srbiji? U Srbiji je i vukova sve manje. A kome je toliko do njih, put pod noge pa i Švedsku, na vučje farme hiperborejske.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ