SEČA LIBERALA: Sukob sa grupom liberala, kako smo ih tada zvali, nije se dogodio zato što su oni ugrožavali sistem, već zbog metoda delovanja u sistemu, kao i odnosa prema državnom rukovodstvu i Titu. Nije bilo sukoba oko nacionalne ili međunacionalne politike i odnosa, potpuno je neopravdano isticanje njihovih zasluga u tom pogledu. Na kraju, ustavne amandmane iz ‘71. kojima su se pokušali regulisati odnosi među republikama, nije donosio CK, nego Skupština Srbije i ustavna komisija. Ustav iz ‘74. usvojen je dve godine nakon njihovog odlaska s funkcije. Znači, o njihovom doprinosu u tom pogledu, ne može se govoriti. Jeste, neke njihove teze deluju progresivno, upotrebljavali su i novi rečnik, savremeniji politički izraz...
       Ne postoji analogija između gušenja maspoka u Hrvatskoj i “seče liberala” u Srbiji - bože sačuvaj! Oni su lansirali tu neistinu. Akciju protiv liberala pokrenuli smo mi iz republičkog rukovodstva, a ne jugoslovenski državni vrh.
       Danas, njihove ideje zvuče progresivno, u ono vreme bile su izvan realnog konteksta. Sve što se u politici predlaže, mora biti situirano u realnim društvenim i političkim odnosima. Kao što je pogrešno zaostajanje za realnim društvenim tokovima, jednako je pogubno istrčavanje iz realnosti.
       Svoje uvodno izlaganje na partijskom aktivu, u tadašnjim razgovorima s Titom, završio sam sledećim rečima:
       “Dosta se govori o potrebi da moderna, razvijena Srbija, koja je prestala da bude seljačka, treba da se izrazi na pravi način. I da je veoma važno obezbediti njen dalji razvoj od pritiska recidiva stare balkanske, nerazvijene, seljačke Srbije i snaga koje žive u njoj. Pri tom, vrši se podela na jedne koji imaju evropejske koncepte i druge, koji zastupaju nekakvu zaostalu, nemodernu Srbiju.
       U ovoj zemlji mnogo toga se izmenilo: svrstali smo se u red srednje razvijenih industrijskih zemalja, izvršena je krupna promena u strukturi stanovništva: smanjeno je seosko stanovništvo, razvila se industrija, rastu gradovi. To je karakteristika čitave zemlje, i Srbije. Ne razumeti to, ne uvažavati, znači kretati se na repu događaja. Svaka politika mora se orijentisati na ono što je najprogresivnije, što predstavlja dominirajući faktor budućeg razvoja. Ali, svaka politika, takođe, mora da vodi računa i o onim objektivnim uslovima u kojima se taj proces kreće i razvija.”
       Bila je to osnova moje kritike: da su njihova glasna razmišljanja izvan konkretnih društvenih odnosa i samim tim osuđena na propast. Smatrali su sebe nosiocima modernih ideja i menadžersko-tehnokratskih tendencija. A šta su uradili - ništa! Samo su sastančili. Jedini političar čije je govore štampa objavljivala sa danom zakašnjenja (ni Tito to nije radio), bio je Marko Nikezić. Jer ih je redigovao njegov prijatelj Saša Nenadović. Svesno se išlo na pravljenje kulta Marka Nikezića. On i Latinka Perović bili su stubovi “liberalizma”; Marko je bio idejni tvorac, dok su realizatori (veoma sposobni) bili Latinka i Bora Pavlović.
       Ne bežim od toga da sam bio najveći protivnik “liberalizma”. E, sad, govoriti o tome 30 godina kasnije - gubi se iz vida čitav korpus činjenica. Prvo, to se dešava u vreme blokovske podeljenosti i njihovog pritiska za ostvarivanje uticaja na male zemlje, naravno, i na našu. To je i vreme terorizma, u zemlji je vršljala naoružana ustaška grupa. Zalagati se za Evropu u takvim okolnostima, eksplicitno je značilo napuštanje politike nesvrstavanja i orijentisanje na jedan od blokova. Jugoslavija je tada jedna od najotvorenijih zemalja. Gotovo sa svim zemljama imali smo ukinute vize, na crnoj berzi jugoslovenski pasoš bio je najskuplji...
       Šta znači tadašnja kritika “liberala”: treba se okrenuti ka Evropi? U situaciji kad je Evropa podeljena na blokove? Na našim granicama nalazile su se jedinice NATO-a i Varšavskog pakta. Znači, trebalo je okrenuti se jednom od blokova! A ugled i snagu stekli smo politikom nesvrstavanja!?
       Posebno se insistira na jednoj, potpuno netačnoj tvrdnji: da su tada masovno smenjivani privredni rukovodioci. To je urađeno mnogo ranije, politikom rotacije uklonjeni su kadrovi koji su decenijama bili na određenim funkcijama. Nije tačno da su stručni kadrovi (oni posleratni?), bili zamenjeni nestručnim. Naprotiv. Kada je za predsednika CK Srbije izabran profesor Tihomir Vlaškalić, prilično brzo došlo je do prevazilaženja zaoštrenosti i stabilizacije odnosa u Partiji. On je tolerantna ličnost, odmeren čovek, komunikativan i dobar za saradnju. Dugo je ostao na mestu predsednika CK, i posle mog odlaska na dužnosti u federaciji.
      
       REZULTATI: Ako se u to vreme kritika politike Saveza komunista Srbije odnosi na činjenicu da se nismo zalagali za promenu socijalističkog društvenog sistema, ona je opravdana. Nismo se borili za promenu sistema, nego za promene u sistemu! Koliko smo u tome bili radikalni i dosledni, stvar je procene. Naša osnovna orijentacija bila je demokratizacija unutar Saveza komunista i unutar zemlje. Izreći ću ocenu sa kojom se neki možda neće složiti: bili smo najdosledniji disidenti u međunarodnom radničkom pokretu, u odnosu na KP SSSR-a i zajednicu komunističkih partija istočnoevropskih zemalja. Nije slučajno da su se demonstranti poljske “Solidarnosti” pozivali na jugoslovensku praksu, niti to što je KP SSSR-a, sve do svog kraja u programu imala ocenu o nama kao oportunističkoj partiji revizionista. Savez komunista Jugoslavije doprinosio je slabljenju staljinizma i centralizma i to je činjenica koja se mora imati u vidu. Sa velikim simpatijama je zapadnoevropska levica gledala na naš sistem i bila orijentisana ka našem trećem putu. Miteran je dolazio da mu objašnjavamo samoupravljanje; Institut Socijalističke partije Japana nosio je ime “Edvard Kardelj”...
       Svesno ili ne, danas se liberali svojim tvrdnjama pridružuju onima koji se trude da ponište sve vrednosti stvorene u drugoj Jugoslaviji, proglašavajući ga periodom mraka i bezakonja. Činjenica je da epoha socijalizma ima i minuse, ali mnogo više pluseva. Rast proizvodnje, stanje infrastrukture, stepen obrazovanja, kulture, zdravstva... To se danas prećutkuje, ali kad se kritikuje Miloševićev režim, sva poređenja prave se sa 1990. godinom. Onda se uvažava činjenica da je to bilo doba napretka.
       Prvo, školovanje u SFRJ bilo je besplatno, od osnovnog do visokog. Od 1945. do 1990. u SFRJ je otvoren i osnovan 281 fakultet, otvoreno je viših i visokih škola u 65 mesta. U Kraljevini Jugoslaviji bilo je svega 29 fakulteta i visokih škola, od toga tri teološka. Od 1945. do 1990. u SFRJ na fakultetima, višim i visokim školama diplomiralo je 1,325.865 studenata. Svake godine u proseku je diplomiralo oko 30 hiljada studenata, dok je u Kraljevini Jugoslaviji od 1922. do 1939. ukupno diplomiralo 29 080 studenata. Nepismenost stanovništva iznad deset godina starosti smanjena je sa 44,6 odsto (1931. godine) na 9,5 odsto 1981.
       Od 1947. do 1990. društveni proizvod zemlje porastao je 6,8 puta. Godišnje, samo u Beogradu, građeno je 12 hiljada stanova, dok je u ovom periodu u Jugoslaviji izgrađeno više od 4,5 miliona stanova. Na kraju, životni vek stanovništva sa 45,1 godine 1939. popeo se na 71,5 1990. godine. Uz to treba dodati fantastičan ugled zemlje, koji je prevazilazio našu veličinu i objektivne snage. O tome najbolje govori Titov pogreb: prisustvovali su predstavnici 150 zemalja, šefovi država i monarsi - na sahrani komunističkog lidera! Videćemo da li će se nešto slično ponoviti u našoj istoriji. Ako je Tito svima njima podvalio - alal vera! Ako je uspeo da izvuče pare od Amerike. Evo, izgiboše da dođu do kredita, sav napredak u ove dve godine postignut je zahvaljujući stranim donacijama. A onda kritikuju Tita što se zaduživao i uzimao pomoć!? Snaga svakog pojedinca i institucije jeste u njihovom kredibilitetu i garancijama. Tito je bio sposoban i veliki državnik, bez ikakve sumnje.
      
       USTAV 1974: Odmah po povratku iz Bugarske, 1967. izabran sam za predsednika Republičkog veća Skupštine Srbije, i za predsednika Ustavne komisije Srbije. Voljom Miloša Minića, predsednika Skupštine Srbije, postavljen sam za predsednika republičke ustavne komisije. Samim tim, bio sam i član Ustavne komisije SFRJ. Odmah sam bačen u vrtlog republičkih i međunacionalnih odnosa, i ostao u njemu do penzionisanja.
       Maspok u Hrvatskoj predstavljao je ozbiljnu opasnost po Jugoslaviju. Mnogi iz političkog rukovodstva strahovali su od kontrareakcije u Srbiji i drugim delovima zemlje. U čitavom posleratnom razvoju, s obzirom na iskustva iz Drugog svetskog rata, skoro do opsesije Savez komunista borio se protiv nacionalizma. Možda ne uvek na mudar način; mislim da nismo bili uspešni u sagledavanju korena nacionalizma. Previše smo se oslanjali na represivne mere. Sudbina Jugoslavije potvrdila je da nema većeg zla za jednu državu od nacionalšovinizma. Moja prva, skoro instinktivna reakcija na 8. sednicu i početak euforične vladavine Slobodana Miloševića, bio je strah - u šta idemo i šta će se dogoditi.
       Amandmani su bili samo početna osnova za Ustav 1974. - inkorporirani su u njega. Ustav je, pre svega, donet iz potrebe za decentralizacijom i obezbeđenjem veće ravnopravnosti republika; kao posledica nacionalističkih trvenja na Kosovu i Hrvatskoj - pokušaj liberalnijeg sagledavanja problema. Ustavom iz ‘74. nikakvi atributi državnosti nisu dati Kosovu i Vojvodini. Naprotiv. Ali, u realizaciji Ustava umnogome se odstupalo od ustavnih rešenja i načela. I danas smatram da je Ustav iz ‘74. bio korak napred u obezbeđivanju ravnopravnosti naroda Jugoslavije, da je bio progresivan. Imao je samo jednu veliku slabost: preveliku načelnost, previše opštih mesta. To je davalo mogućnost da se u primeni Ustava daju različita tumačenja.
       Svaki ustav proizvod je kompromisa, i mi smo to postigli. On nije bio samo posledica nacionalističkog trvenja u Hrvatskoj i Kosovu, imali smo i “Cestnu aferu” u Sloveniji, nezadovoljstvo na različitim područjima - svi su se nešto osećali oštećenima, neravnopravnima! Zato smo i imali više ustavnih promena, pokušavajući da u kriznim trenucima damo odgovore, izbalansiramo stvari. Istupao sam u Skupštini s tezom: više od Ustava, jednako je protivustavno kao i manje od njega. Pokrajinci su mi zamerili ugrožavanje autonomije; suprotno Ustavu preuzimali su nadležnosti koje su atributi države. Imali smo paritet u vladi i najvišim organima, u praksi to se prenosilo na ambasadore i razne druge funkcije. To je bilo suprotno Ustavu. Pitanje konsenzusa bilo je predviđeno samo u situacijama kada se radilo o vitalnim interesima pojedinih republika. U praksi ono se zloupotrebljavalo.
      
       NEJEDINSTVO U SRBIJI: Najviše odstupanja od ustavnih rešenja bilo je kada su u pitanju bili odnosi u Republici Srbiji i status njenih pokrajina. Od svog nastanka one su razvijale autonomne nadležnosti i trudile se da ih proširuju. A zapostavljano je pitanje izgradnje jedinstva u Srbiji. Preuzimane su funkcije koje nikako ne mogu da pripadaju autonomnim pokrajinama - u spoljnoj politici i odbrani zemlje. Pokrajinski poslanici u Skupštini Srbije učestvovali su u donošenju zakona, koji su se ticali uže Srbije i kadrovskih rešenja u Srbiji, za razliku od Skupštine Srbije koja nije mogla da učestvuje u kadrovskim rešenjima u pokrajinama. Bilo je razmišljanja da se formira i treća jedinica - uža Srbija, ali je ocenjeno da to ne bi bilo dobro prihvaćeno u narodu. Da bi se shvatilo kao razbijanje Srbije. Najglasniji su bili, i pravili nam najveće probleme: Duško Popović, Steva Doronjski, Bata Vlajković i Žika Berisavljević. Oni sa Kosova bili su manje glasni, nisu imali odgovarajuće kadrove koji su mogli ravnopravno da učestvuju u tim raspravama. Ostale republike pokazivale su potpunu nezainteresovanost za probleme odnosa u Srbiji. Pustili su nas da se borimo s njima, kako znamo i umemo.
       Odlučeno je da se izvrši studiozna analiza odnosa u Republici Srbiji, formirana je stručna grupa sa Najdanom Pašićem na čelu. Taj radni materijal kasnije je nazvan “Plava knjiga”. Mada nije usvojen, čak je bio i osporen, nastavili smo da insistiramo na njemu, i 1978. usvojeni su zaključci o potrebi jedinstva u Srbiji. Preuzeti su osnovni stavovi iz “Plave knjige”. Uzgred, taj materijal proučavao je Edvard Kardelj, predsednik Ustavne komisije, i složio se s njegovim zaključcima.
       Posle demonstracija na Kosovu 1981. kad se prvi put javno istupilo sa zahtevima za odvajanje od Srbije, stvari počinju radikalnije da se menjaju. U decembru iste godine održana je dvodnevna javna sednica CK Srbije, na kojoj se mnogo i emotivno govorilo. Uključujući i moj nastup. Procenili smo da postoji opasnost od talasa nacionalističkog i šovinističkog raspoloženja u Srbiji, i preduzeli sve mere da se to ne dogodi. CK Jugoslavije, Predsedništvo i državni organi, tek tada počinju da se bave problemom odnosa u Republici Srbiji. Godine 1983. Centralni komitet prvi put usvaja dokument o potrebi izgradnje jedinstva u Srbiji. Još detaljnije razrađen je taj dokument i usvojen na sledećem kongresu SKJ, kada je usvojena i platforma o Kosovu.
       Kasnije ću javno, na zborovima, biti napadan od ekipe Slobodana Miloševića kao izdajnik srpskog naroda, zbog donošenja Ustava 1974. i odnosa sa pokrajinama. A tada sam, od pokrajinaca i pojedinaca iz drugih republika, bio napadan da sam srpski nacionalista. Zbog stavova koje sam zastupao u gotovo nemogućoj situaciji, priklešten između pokrajinskih separatista i nacionalista i šovinista. Bila je to veoma nezahvalna pozicija.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
       Nastaviće se
      

Pravni fakultet Znam da je na Pravnom fakultetu bilo problema zbog donošenja Ustava ‘74. Bio sam obavešten da je profesor Mihajlo Đurić čak i krivično gonjen zbog nekih svojih tekstova. Mislim da sam to negde i prokomentarisao: ako neko istupa neprijateljski prema sistemu, bez obzira kojim povodom, da li je u pitanju ustavna rasprava ili neka druga, mora zbog toga da odgovara. S obzirom na današnje stavove Koste Čavoškog, koji je takođe bio udaljen s Pravnog fakulteta, takva odluka bila je potpuno ispravna.