Nekadašnji partizan je u 84. godini umro ispoveđen, ali i optužen najgorim kvalifikacijama Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu iz poslednjeg rata između Srba i Hrvata u bivšoj Jugoslaviji

      Kad su prošli prvi minuti porodičnog i nacionalnog pijeteta, jednu morbidnu činjenicu bilo je nemoguće ne primetiti. General Janko Bobetko je u vili na zagrebačkom Tuškancu bukvalno umro u “pet do dvanaest”. Smrt koju su lekari konstatovali u 11.55 časova označila je kraj dugog života čoveka čija je biografija u svakom političkom vremenu domaćeg podneblja dobijala drugačiji prizvuk. Slavljen kao jedan od “prvih antifašista porobljene Europe”, kontroverzni general je hrvatsku naciju doveo u takvu političku krizu kakva nije zabeležena ni od smrti ministra odbrane Gojka Šuška, ni od pokojnog predsednika države dr Franje Tuđmana.
       Novo državno i političko vođstvo Hrvatske je zajedno sa Jankom Bobetkom mesecima proživljavalo agoniju koja je kulminirala pokušajima generalne probe desničarskog udara na generalovoj sahrani u selu Crnec nedaleko od Siska. Predsednik Hrvatske Stjepan Mesić ne dolazi na pogreb bivšem komandantu Glavnog štaba Hrvatske vojske, a premijer Ivica Račan je porodicu Janka Bobetka navodno kontaktirao tek pošto su ga oni sami pozvali. Istovremeno, šef najjače opozicione partije u zemlji, Hrvatske demokratske zajednice, dr Ivo Sanader, izjavljuje da je Janko Bobetko bio “moralna vertikala” hrvatskog naroda, a liberalni prvak Dražen Budiša ogorčeno podseća na činjenicu da je nekadašnji partizan umro s optužnicom Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu. Janko Bobetko umro je u 84. godini, a više je nego sigurno da je, kao što je podsetio šef hrvatskog parlamenta Zlatko Tomčić, obeležio nekoliko poglavlja hrvatske politike.
       Šira javnost zapamtila ga je po neverovatnom radikalizmu u poslednjim danima života. Tada se zabarikadirao u vilu u elitnom delu Zagreba na Tuškancu gde je živeo, spremio nekoliko pušaka i izjavio da u “Hag živ ne ide”. Kasnije je ova izjava ublažena pa je ispalo kako je ostareli general rekao da ga iz njegove kuće mogu izneti samo mrtvog, ali ostaje činjenica da su mnogi njegovi “ratni drugovi” bili neprijatno iznenađeni pokušajima da sve druge generale Hrvatske vojske proglasi odgovornima za zločine, a jedino sebe u javnosti pokuša da prikaže nevinim. Ljudi u Hrvatskoj zapamtili su ga i po tome što nikako nije hteo u bolnicu, mada je, kako su danima pisale sve ovdašnje novine, imao četrnaest teških dijagnoza, od povišenog pritiska preko arteroskleroze i dijabetesa, do dva srčana udara. Kao što je moglo i da se očekuje, zdravlje čoveka koga je Hag teretio za zločine protiv čovečnosti i kršenje ratnog prava i običaja ratovanja, drastično se pogoršalo posle ovakve formulacije međunarodnog tribunala.
       Janko Bobetko u Hagu je optužen za progon i ubistva srpskih civila u okolini Medačkog džepa u jesen 1993. godine. Po komandnoj odgovornosti, pošto je tada bio glavnokomandujući Hrvatske vojske, optužen je i za zarobljavanje vojnika iz nekadašnje Krajine, ali i za pljačkanje i uništavanje kuća. Formulacije optužnice iz kancelarije Karle del Ponte strašne su i ponižavajuće za čoveka koji u Hrvatskoj slovi za junaka proteklog rata, ali i ličnost koja se ogorčeno borila protiv svih oblika zlostavljanja civilnog stanovništva. Šta se onda dogodilo s generalom Jankom Bobetkom, a šta sa političarima koji su ga okruživali?
       Veoma pojednostavljeno, na ovo pitanje odgovorio je upravo prvi čovek današnje hrvatske države, predsednik Stjepan Mesić. “Uvijek polazim od toga da je čovjek nevin sve dok nije osuđen i tako se mora odnositi i prema generalu Janku Bobetku”, izjavio je predsednik i zaključio da sve što je u biografiji preminulog generala sporno, treba da se ostavi istoriji. Kakva će ta istorija da bude, dobrim delom je odredio i sam Bobetko. Njegova biografija prepuna je kontradikcija. Oca i braću su u Drugom svetskom ratu ubili ustaše, a ostatak porodice četnici. Istovremeno mu na pogreb dolaze penzionisani generali Hrvatske vojske kojima ideologija “Nezavisne Države Hrvatske” nije nimalo strana. Odlazeći u partizane, Janko Bobetko bori se, kako je kasnije govorio, protiv ustaškog genocida nad srpskim narodom, a u poslednjem hrvatsko-srpskom ratu bori se protiv genocida koji je, kaže, od Srba pretio hrvatskom narodu. Srbi su ga, objavljivao je naknadno, progonili i sedamdesetih godina, u vreme “Hrvatskog proljeća”, kada je prevremeno prenzionisan.
       Vojnu akademiju završio je u Beogradu, vojnu karijeru nastavio je sa Franjom Tuđmanom u Zagrebu. Pokojni predsednik Hrvatske je, međutim, smenio generala Bobetka upravo uoči odlučujuće bitke u Kninskoj krajini iz avgusta 1995. godine. Bivši predsednik Tuđman nije bio zadovoljan strategijom generala Janka Bobetka, a nisu mu se sviđali ni svi njegovi ratni i politički potezi na “hrvatskoj bojišnici” koju je sam Bobetko procenio na više od hiljadu kilometara. General nije uspeo da obezbedi tako dugu i isprekidanu granicu, ali je uspeo da izda izuzetno opsežnu knjigu “Sve moje bitke”. Da to nije uradio, kancelarija glavne haške tužiteljke Karle del Ponte sigurno bi se više bavila mladim generalima Mirkom Norcem i Antom Gotovinom, nego starim partizanom iz Moslavine.
       Pred kraj života general Janko Bobetko dao je i nekoliko revoltiranih izjava u javnosti, a najpoznatija je ona kojom se poistovetio sa čitavom državom i nacijom, opominjući upadljivo slično bivšem režimu u susednoj Srbiji, da je bolje jesti travu, nego se uplašiti sankcija. General Janko Bobetko bio je, ukratko, noćna mora aktuelne hrvatske vlasti, a njihovu međusobnu netrpeljivost nimalo nisu ublažile izjave premijera Ivice Račana da se s Bobetkom uvek uvažavao. Porodica i advokati preminulog generala pokazali su šta misle o hrvatskom premijeru i time što su ga ostavili da čeka pred njihovim zaključanim vratima, ali i time što su odbili da poštuju protokol koji, u slučaju smrti visokog vojnog lica, propisuje Ministarstvo odbrane. Istina, današnja ministarka Željka Antunović i predsednik vlade Račan prisustvovali su komemoraciji Janka Bobetka, ali su njihovi izaslanici odbijeni kao glavne ličnosti generalove sahrane u rodnom selu kraj Siska.
       Oko generala Bobetka su se poslednjih dana života, a pogotvo posle njegove smrti, sakupili svi istaknuti političari desne orijentacije u Hrvatskoj. Tvrdi se da je general do tančina razradio detalje svog poslednjeg ispraćaja. Hteo je da bude sahranjen u rodnom mestu, hteo je da obred vodi poznati klerikalni desničar, vojni ordinarijus dr Juraj Jezerinac, hteo da da govore drže generali koji danas slove za političke “persone non grate”, hteo je da mu na grobu peva Miroslav Škoro, pevač novokomponovanih “domoljubnih” pesama. General Janko Bobetko koji je bukvalno u poslednji čas izbegao suđenje pred sudom za ratne zločine u Hagu, imao je još jednu želju koja je, posle njegove smrti, uzbunila političku scenu u Hrvatskoj i van nje. Bivši partizan hteo je da krst na njegovoj sahrani nosi mladi general Hrvatske vojske Mirko Norac koga je sud u Rijeci, zbog ratnih zločina osudio na dvanaest godina zatvora.
       Ono što Bobetko sasvim sigurno nije želeo, ali to nije zvanično objavljeno, bilo je da mu na grob dolaze aktuelni premijer Ivica Račan i predsednik Republike Stjepan Mesić, koje je, priklonivši se desnoj orijentaciji u hrvatskoj politici i vojsci, smatrao “nacionalnim izdajnicima”. Ironično je da je baš Bobetko ličnost za koju se premijer Račan neuobičajeno oštro borio da izbegne optužnicu Međunarodnog suda za ratne zločine. Kad se to na kraju dogodilo i kad su i haški medicinski eksperti zaključili da ostareli stanovnik vile na Tuškancu zaista nije sposoban za suđenje u Hagu, desnica je opet bila nezadovoljna. Mirko Norac nije, naime, dobio dozvolu sudije riječkog županijskog suda Ike Šarić da prisustvuje sahrani Janka Bobetka, pa je domaća desnica ostala bez posmrtnog spektakla u kome mladi Norac nosi krst za starog Bobetka.
       Smrt generala Janka Bobetka je zbog svih ovih činjenica jedan od potencijalno opasnih događaja u javnom životu Hrvatske. Kao što se na grobu pokojnog predsednika Franje Tuđmana periodično okupljaju generali koje je aktuelni predsednik Stjepan Mesić dekretom penzionisao zbog pokušaja vojnog puča, tako se isti ljudi sada okupljaju na ispraćaju generala Janka Bobetka. Ironično je i da mladi Mirko Norac ostaje u riječkom zatvoru zbog komandne odgovornosti koja se, po redu veličina, pripisuje upravo ostarelom partizanu koji mu, testamentom, navodno, iskazuje počast i poziva ga na svoju sahranu. Bobetko je, inače, bio jedan od najviše pozicionisanih vojnih lica koja su optužena u Hagu, sa čitavog područja bivše Jugoslavije. Kad je konačno otišao u bivšu vojnu bolnicu na istočnoj zagrebačkoj periferiji Dubrava, bilo je to posle nečuvenih podataka da svaki dan njegovog kućnog lečenja državu košta minimalno četiri hiljade kuna ili hiljadu maraka i to samo za najnužnije potrebe, tipa “aspirina” i zavoja. U bolničkom apartmanu, koji su pre njega prošli pokojni ministar odbrane Gojko Šušak i pokojni predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, Janka Bobetka negovala je ista časna sestra, Barica Kvakar ili Beatriće, iz reda Svetog Vinka.
       Generala je sa suprugom Magdalenom venčao pokojni zagrebački nadbiskup dr Franjo Kuharić, čijem posredovanju može da se zahvali i crkveno venčanje predsednika Franje Tuđmana sa suprugom Ankicom. Dok su sinovi bivšeg predsednika Republike kršteni u zrelim godinama života, Bobetko je svoja tri sina krstio odmah po rođenju i to, kako je sada moderno isticati, tajno. Poput Tuđmana, i Bobetko se crkveno venčao u poznim godinama i to u okviru crkvene regule “ukrepljenja u korijenu” koje se uglavnom primenjivalo na bivše tvrdokorne ateiste koji su u kratkom roku želeli da postanu deklarisani vernici.
       Janko Bobetko umro je ispoveđen, ali i optužen teškim kvalifikacijama Haškog tribunala. Suđenja nije bilo i može samo da se nagađa kakve bi posledice ono imalo za Hrvatsku. Činjenica je, međutim, da smrt Janka Bobetka dolazi u vreme nezvanično najavljene predizborne kampanje u Hrvatskoj u kojoj opozicija, koja sebe voli da naziva strankama “desnog centra”, vidi svoju veliku šansu. Bilo bi naivno misliti da će pijetet prema bivšem glavnomandujućem Hrvatske vojske biti dovoljan da se ta prilika propusti. Šta o tome misle ljudi koji danas vladaju Hrvatskom, vidljivo je već iz činjenice da niko iz vlade premijera Ivice Račana u Zagrebu zvanično nije prisustvovao sahrani starog generala.
       Sve upućuje na zaključak da je nacija ponovo izložena starim podelama, mada su njeni vojni i politički tribuni tokom života nekoliko puta menjali strane i mesta.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ