Da li je Bosna i Hercegovina pred bankrotom, da li je na pomolu balkanska verzija argentinske priče, gde su pare od silnih donacija i “kredita pod najpovoljnijim uslovima”?

      Posle jasne poruke mnogih međunarodnih zvaničnika da ova zemlja više ne može da računa na posebnu brigu ili nekakvu veliku pomoć sad se, logično, očekuje ozbiljna i celovita analiza koliko je međunarodna zajednica potrošila novca, u koje projekte i kakvi su krajnji efekti. Jer, posle silne medijske galame, velikih parada u vidu brojnih donatorskih konferencija, pohoda raznih vladinih i nevladinih organizacija najbrdovitijem delu Balkana, ova zemlja prema najnovijim statističkim podacima (društveni proizvod po stanovniku, stopa nezaposlenosti, izvozno-uvozni bilans...) ubedljivo najlošije ekonomski stoji na celom jugoistoku Evrope.
       Podsetimo, ni mastilo na mirovnom sporazumu se nije osušilo kada je u decembru 1995. godine u Londonu na prvoj donatorskoj konferenciji ambiciozno promovisan dokument pod nazivom “Prioritetni program oporavka i obnove Bosne i Hercegovine”. Procenjeno je tada da će taj bosanskohercegovački Maršalov plan koštati nešto više od pet milijardi dolara.
       Na pet donatorskih konferencija taj novac je i obezbeđen, ali cilj nije postignut. Bosanskohercegovačka ekonomija se zaglibila i sve više zaostaje. Prilično daleko od javnosti pojedine grupe domaćih stručnjaka pokušavaju odgonetnuti šta se dogodilo. I studenti, pa i postdiplomci na ovdašnjim ekonomskim fakultetima već uzimaju završne radove na tu temu. Naslovi su, razume se, benigni u stilu “efekti pomoći međunardne zajednice BiH” i slično, a u stvari svi pokušavaju da odgovore na pitanje - gde se grešilo u proteklih sedam godina, gde su pare, da li je sve to bio neuspešan i skup eksperiment?
       Iz međunarodnih krugova koji su i u ekonomiji stvarni gospodari Bosne i Hercegovine, s vremena na vreme čuje se kako bosanskohercegovački akteri političke scene nisu dovoljno reformski opredeljeni i kako su neodgovorni i to bolji poznavaoci prilika doživljavaju kao pripremu terena za prebacivanje krivice na domaće izvođače radova zbog ekonomskog neuspeha. Iz domaćih političkih krugova opet kažu kako celu priču vodi Međunarodni monetarni fond. Među domaćim ekonomskim ekspertima i boljim poznavacima tih prilika jedna ocena je nesporna: količina uloženog novca u velikom je neskladu sa krajnjim efektima.
       Za neupućene valja samo kazati da je pomoć stizala po raznim osnovama - kroz bankarske kanale kao pokloni ili krediti za određene uglavnom infrastrukturne projekte, zatim kao humanitarna pomoć u vidu novca, lekova, hrane, raznog drugog materijala, zatim kao pomoć u razvoju demokratije i institucija, pa onda kao pomoć nevladinom sektoru i slično. Ima onih koji su spremni zakleti se kako je velika priča o oporavku i obnovi jednim ne tako malim delom, u stvari pranje novca nekih međunarodnih krugova.
       Po mišljenju Damira Miljevića, uglednog banjalučkog ekonomiste i predsednika Saveza poslodavaca Republike Srpske i jednog od retkih ljudi koji pristaje na razgovor o ovome, verovatno ne postoji na bilo kom mestu podatak koliko je koštala cela ova sedmogodišnja bosanskohercegovačka priča. Sve se, dabome, na kraju iskazuje u novcu ali pomoć je stizala na razne načine, naglašava on i za razumevanje navodi primer konsultantskih usluga: dođe grupa stručnjaka sa Zapada i drži seminare, predavanja, radionice... i to naplati u svojoj zemlji. Novac se dakle nije ni pomerio iz zemlje donatora ali je uknjižen u ukupan saldo pomoći Bosni i Hercegovini.
       Po njegovom mišljenju, napravljen je promašaj u doktrinarnom pristupu. Na startu je usvojen model po kojem pomoć Bosni i Hercegovini treba uložiti u infrastrukturu i izgradnju institucija primerenih demokratskom društvu tržišne privrede. Računalo se da će se privreda nekako snaći. Kao da je neko prevideo da je u tom startu, odmah posle rata, privreda bila društvena i da se snažnije mora podržati proces tranzicije. To je izostalo i privreda tehnološki zaostala nije izdržala koncept potpuno otvorenih granica i danas proizvodi manje nego 1996. godine. Tako se sada stiglo u situaciju da Bosna i Hercegovina četiri puta više uvozi nego što izvozi. Da nije izvoza trupaca koji se nemilice seku u oba entiteta izvozno - uvozni bilans bi bio još grđi. To nijedna ekonomija na svetu ne može izdržati na duži rok. Stvar delom spasava i stalni boravak velikog broja stranih državljana u mirovnoj misiji koji za ovdašnje prilike dosta troše i tako nešto popravljaju opštu ekonomsku sliku.
       U stvari, od ovdašnjih ekonomista može se čuti upola glasa da su BiH i oba njena entiteta već bankrotirali ali da se stvar drži na mišiće pre svega zbog međunarodne zajednice koja ne želi da prizna kako je napravljen promašaj u konceptu koji je omogućio da novac od donacija samo protrči kroz ovu zemlju, bez osetnijeg poboljšanja ekonomskih prilika u njoj.
      
       BRANISLAV BOŽIĆ