NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

S one strane materinstva

NASLOV: “Sati”
SCENARIO: Dejvid Her
REŽIJA: Stiven Daldri
PRODUKCIJA: Miramaks, SAD

      Samoubistvo, roditeljska mržnja, homoseksualnost, sida, to su stubovi sveta u filmu “Sati”; stubovi mikrokosmosa četiri glavne ličnosti, koji, paradoksalno, razaraju na njima osnovan život.
       Virdžinija Vulf, čije su psihičke smetnje počele da se javljaju početkom Prvog svetskog rata, u nastupu nepremostive depresije, početkom Drugog, oduzima sebi život utapanjem. Pedesetih godina, dok joj je lektira roman Vulfove iz dvadesetih “Gospođa Dalovej”, jedna žena napušta svoj dom, svoju porodicu: sina i supruga, jer ne može da prihvati da pripada i nekom drugom osim samoj sebi; ne može da pristane na to da joj se ličnost apsorbuje u funkciji majke i supruge. Ne može da voli sina i supruga, jer ih doživljava kao potražioce kojima ništa ne duguje. Priznala je to i stoga ih je napustila, bila je iskrena. Majka i supruga mogla je da bude samo ukoliko bi bila licemerna.
       Odakle kod nje takvo osećanje? Odakle taj poriv kod Vulfove da sebi oduzme život? Kada bismo i otkrili porekla ovih osećanja, to ništa ne bi umanjilo našu začuđenost pred mogućnošću da ljudska egzistencija, na ovaj ili na onaj način uzrokovana, bude u potpunosti prožeta i usmerena takvom vrstom odrečnog raspoloženja. Svakako, radi se o socijalno veoma neugodnom ponašanju. U ovom filmu ono je jasno izloženo našim pogledima.
       Uprkos zapanjujućim propustima - ništa od elegantnosti stila i prefinjene intelektualnosti velike književnice, koja izbija iz svakog njenog teksta, nismo videli; ništa od gracioznosti koja je uočljiva na fotografijama Virdžinije Vulf nema u glumi Nikol Kidman; maska koja je na licu glumice, služi neuporedivo više tome da Kidmanova ne bude prepoznata negoli tome da u njoj prepoznamo lice Vulfove; roman “Gospođa Dalovej” koji je okosnica unutrašnjeg sveta junaka filma, predstavlja samo mehaničko sredstvo spajanja epizoda - a upravo stoga što su u filmu jednom socijalno nelagodnom ali egzistencijalnom pitanju, koje nas neizmerno kopka, dati prostor i vreme, a samim tim i pravo na postojanje, on nam se nameće i ostaje duboko urezan u sećanju. “Sati” su, naime, film koji počinje tek kada se završi. Koliko je bio monoton dok smo ga gledali, toliko postaje interesantan kada smo već prestali da ga gledamo; koliko smo malo mislili na njega dok je trajao, toliko više mislimo o njemu kada nam više nije pred očima.
       Koliko god bile blede scene iz života Virdžinije Vulf iz doba kada je pisala “Gospođu Dalovej”, koliko god nas ravnodušnima ostavljale scene koje prikazuju pisca, homoseksualca obolelog od side, kome se, devedesetih godina prošlog veka, bliži kraj - a to je onaj napušteni sin što je u prvim godinama života bio okružen majčinskom skrivenom mržnjom - toliko je svakako najupečatljiviji segment filma upravo onaj što prikazuje ženu koja nije rođena da bude majka i supruga, ne samo zbog tegobnog pitanja koje nam nameće, već i zbog efekta koji, u ovom filmu glumački neuporediva, postiže Džulijen Mur.
       Ona nije igrala zlu ženu. Igrala je rđavu majku i rđavu suprugu koja se odrekla svog rđavog materinstva i svog rđavog supružništva. Igrala je ženu čija nam je emocija izazivala strah, ali i potrebu da razmišljamo o korenima tog straha. Njeno ponašanje nije društveno prihvatljivo, ali nije li ono uvod u potencijalno drukčiji oblik društvenosti? Nije li upravo to ono što nam u njenom ponašanju izaziva zebnju? Ta pretnja ideologiji porodice?
      
       ZLATKO PAKOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu