Kako i zašto je bankrotirao vaterpolo klub “Partizan”, nekada evropska veličina. Sadašnje rukovodstvo nikoga ne optužuje, ali i ne kudi svoje jednoipogodišnje stvaralaštvo

      Prilog za biografiju vaterpolo kluba “Partizan” u kratkim crtama izgledao bi ovako: Možda ne najuticajniji, ali sigurno najtrofejniji, u sazvežđu Jugoslovenskog sportskog društva “Partizan”, bio bi vaterpolo klub. Bili su vaterpolisti “Partizana” šest puta klupski šampioni Evrope! Nešto poput “Real Madrida” u fudbalu. Pogotovu se to odnosi na period siromaštva, negde početkom šezdesetih godina prošlog veka. Četiri titule osvajali su Milan Muškatirović, Zoran Janković, Mirko Sandić, Đorđe Perišić...
       Kasnije, sedamdesetih, tada je bilo i nekih sitnih parica (stipendija), još dva puta sa Milošem Markovićem, Ratkom Rudićem, Urošem Marovićem, Sinišom Belamarićem... Zbog svega što su učinili, prethodno pomenuti ostali su zabeleženi u svim svetskim vaterpolo udžbenicima. Danas, kada se vaterpolo u svetu igra za novac, “Partizan” se našao na dnu bazena. Potonuo je!
       O vaterpolo klubu “Partizan” krajem septembra 2001. brigu su preuzeli njegovi bivši igrači i legende jugoslovenskog vaterpola: Aleksandar Šoštar u ulozi direktora, Igor Milanović kao predsednik Upravnog odbora i Đorđe Perišić kao predsednik Skupštine kluba. Prva misao vaterpolo teoretičara bila je lakonska: “Pravi potez u pravo vreme.” Nešto kasnije, sa posebnim zadovoljstvom isticano je da klub ima veliku budućnost, zbog primetno snažnog igračkog potencijala! Preko potreban novac za ostvarenje budućih ambicija nije valjda bio od presudnog značaja!? Ispostavilo se da je baš novac bio taj jezičak na tasu koji je sve ambicije bućnuo, ali u duboku vodu. Šta se zapravo dogodilo? Prvi tim je, minulog vikenda, raspušten, a rukovodstvo kluba nikoga za to nije optužilo, ali ni kudilo svoje jednoipogodišnje stvaralaštvo.
       “Te godine, kada smo preuzeli ,Partizan’, dugovanja kluba iznosila su 5 212 095 dinara, a na kraju prošle godine 1 614 731 što je bio najbolji pokazatelj da smo poboljšali poslovanje. Međutim, nismo mogli više da izmirujemo tekuće obaveze zbog toga što su počeli da stižu dugovi za naplatu iz prethodnog perioda. Takođe, platili smo veliku kaznu zbog dugova Upravi javnih prihoda, gubili smo sporove sa bivšim igračima koji su potraživali novac iz prethodne decenije, a zatekli smo i velike račune za struju i vodu. Izmirivali smo obaveze prema radnicima u Sportskom centru ‘Banjica’, kojih ima 20, što je više nego zaposlenih u klubu. Kap koja je prelila čašu bila je izvršna presuda u sporu sa bivšim igračem Urošem Ganovićem, prema kome se dug od 400 000 dinara sa zateznom kamatom pretvorio u 3,6 miliona dinara. Nije bilo drugo načina da rešimo sve te probleme. Imali smo tri mogućnosti od kojih su dve bile neprihvatljive - da ugasimo klub ili da varamo igrače. Odlučili smo se za treću varijantu, a to je raspuštanje prvog tima radi očuvanja ‘Partizana’”, na brifingu za javnost saopštio je Đorđe Perišić.
       Iskusni Perišić tvrdi da zajedno sa Šoštarom i Milanovićem nije bio do tančina upoznat u šta su se upleli i da su sada spremni da se povuku i prepuste funkcije drugima, ali da takvih, bar prema njihovom saznanju, za sada nema!
       Vraćanjem točka istorije u 1973. saznaje se da je “Partizan”, posle završetka svetskog vaterpolo šampionata u Beogradu, dobio kompletan Sportski centar “Banjica” u svoj posed, što do današnjih dana nije imao nijedan naš klub. Blagoslov za takav potez, pre tri decenije, omogućio je “Partizanu” njegov predsednik i moćan čovek u vlasti - Jovica Mišković. I niko se zbog toga nije usprotivio. Jer, “Partizan” je bio simbol jugoslovenskog vaterpola, a Mišković je tada svima objasnio koliko on čini za ovaj sport! Račun, bar kada je Sportski centar “Banjica” u pitanju, ovih dana je stigao za naplatu...
       Igor Milanović kaže da se rukovodstvo kluba nije bavilo krivicama i da krivce iz prethodnog saziva nisu tražili niti će ih tražiti: “Ono što je tačno, jeste da nam situacija u klubu prilikom našeg dolaska nije prikazana do kraja, pa smo iz dana u dan otkrivali stvari, koje su nas udaljavale od prvobitnog plana, odnosno prilično ga poremetile. Ne osećam ni tračak krivice, mislim sopstvene, jer sam se u potpunosti predao ‘Partizanu’. Sigurno da sam mogao i bolje i više. Možda nisam umeo...”
       Priča koja nema očigledno dosledan kraj, ima svoj početak. U periodu od deset godina (1990-2000) vaterpolo klub “Partizan” je svom imenu dodao i ime “Bambi”. Koncern zdrave hrane “Bambi” iz Požarevca dva puta po pet godina bavio se sponzorstvom popularnog kluba. U tom periodu dobro poznati generalni sekretar kluba bio je njegov bivši igrač Zoran Avramović, sa konspirativnim imenom “Gavra”. Bolji poznavaoci tog sponzorskog trenutka tvrde da je “Partizan” godišnje imao prihode od 200 000 nemačkih maraka za reklamiranje koncerna zdrave hrane. Ima i zlonamernih koji tvrde da je sponzorstvo naglo prekinuto kada je SPS-ovska snaga utihla oktobra 2000. godine. Dve godine posle, sponzorstvo je nastavio “Telekom 064” Srbije, ali se i ova firma popišmanila i odrekla usluge sportskom klijentu.
       Aleksandar Šoštar je jedini u dilemi da li treba nastaviti ovu (ne)moguću misiju: “Ušao sam u sve ovo da bih pomogao našem vaterpolu, da bih stvorio uslove za rad kakve smo mi imali kada smo počinjali. Međutim, polako mi nestaje snaga za istovremeni rad na mestu predsednika Vaterpolo saveza SCG i direktora ‘Partizana’, jer od kada sam stupio na te funkcije, skoro da se isključivo bavim vraćanjem dugova. To je, maltene, postala moja profesionalna dužnost...”
      
       ALEKSANDAR MIHAJLOVIĆ