Zbog čega je arhitekta Ranko Bon, koji je doktorirao i predavao na prestižnom američkom MIT-ju, odlučio da se u pedeset sedmoj godini odrekne karijere

      To samo u Beogradu može, reći će arhitekta, stručnjak građevinske ekonomije, slikar i pisac kada je krajem aprila održana promocija njegovih knjiga Beogradske dopisnice i Istarske dopisnice, ali na engleskom. U Rijeci je nudio trojici izdavača da to objave, ali nije dolazilo u obzir:
       - A zamislite kako bi tek bilo nemoguće da tamo objavite, na primer, Dopisnice iz Kragujevca ili Dopisnice iz Šumadije?!
       Ovu priču o Beogradu kao kosmopolitskom gradu NIN-ov sagovornik ističe s razlogom, jer je rođen u Zagrebu, poreklom je iz Istre, a u Beogradu je živeo od svoje druge do dvadeset četvrte godine života. Ovde je završio arhitekturu, odslužio vojsku i otišao u SAD gde je proveo dve decenije. U međuvremenu je odlazio u Ljubljanu i četiri godine tamo živeo, magistrirao na Harvardu, a doktorirao na Massachusetts Institute of Technologdž (MIT). Na ovom prestižnom univerzitetu za mnoge najboljem od svih, bio je profesor od 1983. do 1990. Onda je otišao u London, predavao na Odseku za upravljanje građevinskim projektima i kada je u pedeset petoj stekao pravo na ranu penziju, odlučio je da se ratosilja svega što je vezano za struku i da se posveti onome što je oduvek hteo - pisanju i slikanju.
       Ranko Bon (57), sin je arhitekte Branka Bona i za svog oca kaže:
       - Došao je u Beograd 1948. i u to vreme bio je velika firma u arhitektonskom svetu. Projektovao je palatu Albanija, pobedio je na konkursu za zgradu Centralnog komiteta, ali taj projekat je propao. Informbiro. Dobio je i konkurs za izgradnju koncertne dvorane u Beogradu koja do danas nije napravljena. Bio je dugo Titov arhitekta i zezali smo se da je neka vrsta Titovog Špera. Pored njega, tačnije pored svojih roditelja, upoznao sam mnoge zanimljive i značajne ljude toga vremena. Kao klinac sam se družio sa Tasom i Olgom Mladenović. U mom životu je posebna figura bio Peko Dapčević, zatim Pavle Savić, a ponekad je u našu kuću navraćao Ivo Andrić koga je mama mnogo volela.
       Kako to samo mladost može da reši, u Ameriku je otišao sa iskrenom, kako kaže provincijalnom željom da ga NASA uposli kao arhitektu:
       - Moj diplomski rad u Beogradu bio je naselje pod vodom, jer, ipak je malo previše bilo da 1969. pravim stanicu u svemiru. Ali, ta mi se želja na neki način ispunila. Na MIT-ju sam četiri godine držao seminare gde smo dizajnirali ljudska staništa u svemiru. Uradili smo redizajn stanice oko Zemlje, zatim dizajn stanice na Mesecu, potom koloniju na Marsu...
       Kada ga je u to vreme intervjuisala jedna zagrebačka koleginica, u tada prestižnom jugoslovenskom časopisu START osvanuo je naslov: “Prvi Srbin u svemiru”.
       Za američke, i uopšte zapadne prilike, teško je zamisliti uspešnog profesora koji tako rano odlazi u penziju. Po pravilu koje posebno važi za muškarce, radi se do poslednjeg trenutka. Naročito ako si tako šarmantan, vitak i pun života. Ranko Bon, međutim, ima svoje objašnjenje za ovaj potez:
       - Jedan od najvažnijih poriva koje čovek nosi je povratak nečemu što se jednostavno zove koreni. Moja generacija izrasla je na velikim snovima, čitav svet bio je pred nama, mnogi od nas su puno postigli u inostranstvu, i onda u jednom trenutku osetili potrebu da se vrate korenima. Sa svojim pravim korenima koji su u Istri, ne delim ništa osim roditelja, tamo sam bio nekoliko puta, a svoje stvarne korene imam u Beogradu. Slično se ponašaju i pripadnici nekih drugih naroda koji su dolazili u Ameriku i pravili karijeru, poput Čeha, na primer.
       U biografiji Ranka Bona ima mnogo podataka koji svedoče o njegovom pomalo renesansnom ali i buntovničkom duhu. Kao vatreni šezdesetosmaš, kritikovao je tadašnji režim ali onako idealistički, sa levih pozicija. Objavljivao je filozofske eseje pod pseudonimom, a Paskala i Montenja smatra svojim uzorima. Celog života je zapisivao pojedine događaje, opisivao prijatelje bez sumnje da budu prepoznati, a onda je skupio te papire i pisma koja je pisao drugima, kao i ona koja je dobijao i napravio ove dve zanimljive knjige koje su ugledale svetlost dana zahvaljujući jednom sličnom čuvaru beogradskih i istarskih uspomena - advokatu Miši Jovanoviću koji stoji iza izdavačke kuće “Vračarski breg”:
       - To što su se Miša i prijatelji odvažili da vam prvo izdanje objave na engleskom, to je meni indikacija za ono što najviše volim u Beogradu. Ljudi su ovde i dalje pomalo ludi i spremni na poduhvate koji su van neke racionalne šeme. Samo u Beogradu imam desetak starih prijatelja koji su ostali normalni svih proteklih godina, što je neverovatno ako znam koliko je meni bilo teško da zadržim nestrastvenu sliku o događajima u raznim krajevima moje bivše zemlje. Nemam nijednog prijatelja sa kojim sam raskinuo odnos zbog politike.
       A ono što čoveka posebno raduje su mladi koji ovde žive zdravo. Oni govore engleski jezik kao svoj i to je sasvim u redu jer na planeti više od pedeset odsto ljudi govori engleski, a da nisu rođeni od majke koja govori engleski. To ovom jeziku daje novi šmek. Beograd ima tu veličinu da sve grabi. Nema one pogubne rečenice: to nije naše. Ne želim da grdim Zagreb, ali tamo je tendencija obrnuta: to sa nama nema veze, to je Balkan. Ili u Sloveniji, isto: to nećemo, to je jug. Ovde je opšti stav grabiti. Ali, ne tuđe teritorije, već tuđe kulture.
      
       RADMILA STANKOVIĆ