Zabrinjava nesposobnost pojedinih političkih vođa da shvate da politički suparnik, a naročito koalicioni partner nije neprijatelj kojeg treba uništiti

      Cilj i zadatak izvanrednog stanja je isključivo ponovno uspostavljanje ugroženog ustavnog i pravnog poretka. Suspendiranje pojedinih dijelova ustava... legitimno je samo ukoliko ima za cilj uspostavljanje cjeline važenja USTAVA... Smisao pravnog reguliranja izvanrednog stanja jest očuvanje minimuma redovnosti u izvanrednim uvjetima. Taj je uvjet zadovoljen ukoliko se s tim pravnim reguliranjem nadležnom organu omogućuje efikasno otklanjanje uzroka izvanrednog stanja, i ukoliko se efikasno sprečava da taj organ zloupotrijebi izvanredna ovlašćenja.” Tako je o pojmu “izvanredno stanje” (Leksikon temeljnih pojmova politike - abeceda demokracije, Školska knjiga, Zagreb, str. 230-231) krajem osamdesetih godina prošlog veka pisao dr Zoran Đinđić i ne sluteći da će jednoga dana upravo njegova tragična smrt biti razlogom uvođenja vanrednog stanja, ali i onaj nijansirani pokazatelj koliko su građani Srbije spremni i sposobni da ostvare svoje snove o demokratiji.
       Nestanak Zorana Đinđića sa političke - a dozvoliću sebi da istaknem nešto što se često zanemaruje - i sa kulturne scene Srbije, bila je zaprepašćujuću vest, događaj koji Srbiju vraća u neko prošlo i ružno vreme. Bili smo kolege u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, mada nismo bili lično bliski. Prema mnogim njegovim političkim potezima i akcijama sam bio kritički raspoložen, a neke, kao što je podrška “paljanskim ‘Srbima’” sam i žestoko osuđivao. Nije bio nacionalista, još manje je bio sklon klerikalizmu u politici, ali je pragmatično pravio ustupke i nacionalizmu i klerikalizmu. Jedni su mu došli glave, a drugi mu se narugali pred otvorenim kovčegom! Teško sam primao i snažno sam osuđivao taj njegov politički pragmatizam. A iznad svega, žalio sam da ličnost izrazitog talenta za filozofiju “traći vreme u politici”.
       Zašto? Zašto je Zoran Đinđić morao da umre? Možda bi bilo uputno poći od sledeća dva pitanja: šta je Srbija dobijala njegovim radom “za Srbiju” i šta je izgubila njegovom smrću? Kako objasniti paradoks da je za života bio tako osporavan, žestoko osuđivan, na svakom koraku dočekivan sa velikim političkim nepoverenjem, a da su građani, baš građani Srbije, u velikom broju iskreno i ožalili njegov tragičan kraj? U traganju za odgovorima pođimo redom.
       Nezavisno od samozavaravajućih uverenja političkih i kulturnih elita, demokratski potencijal u novijoj istoriji Srbije je veoma slab. Neposredno nakon političkih promena u jesen 2000. godine zabeležio sam: “došlo je do nesumnjivih političkih promena u Srbiji, ali ne postoje jasne indikacije da li je reč o demokratskim promenama”.
       Svoju pažnju sam usredsredio na nekoliko bitnih prepreka razvoju demokratije u Srbiji: nacionalistički karakter većine političkih partija u Srbiji, Führer princip unutrašnje organizacije skoro svih političkih partija, klerikalizaciju javnog života, monarhističke tendencije, nedemokratski karakter odnosa Srbije i Crne Gore i problem Kosova, izabrano neznanje o ratnim zločinima, odnosno nedostatak kritičke svesti. Zaključio sam da demokratskih promena u Srbiji neće biti dok građani Srbije ne pređu dugi put od frustriranih podanika do slobodnih samosvesnih građana.
       U prvoj godini vladavine DOS-a dve su mi se tendencije učinile posebno zabrinjavajućim i pogubnim po razvitak demokratije u Srbiji: obnova populizma i kolosalna nedoraslost političkih aktera odgovornostima javnih funkcija koje obavljaju ili se za njih bore. Zabeležio sam: “Ako je na snažnom valu etnonacionalističkog obojenog populizma Slobodan Milošević vladao onoliko dugo koliko i Hitler Nemačkom, zvuči paradoksalno da ni vlast DOS-a nije imuna na obnovu populističkih tendencija u Srbiji. Te tendencije prate snažni impulsi restauracije i arogantni i primitivni antikomunizam. Protkane su ideologijom ekstremno shvaćenog liberalizma čija je glavna mantra ‘tržište’, mada je nejasno šta ta reč znači u potpuno razorenom ekonomskom životu zemlje... Posebno zabrinjava nesposobnost pojedinih političkih vođa da shvate da politički suparnik, a naročito koalicioni partner nije neprijatelj kojeg treba uništiti i odsustvo svakog smisla za pitanja socijalnog konsenzusa. Napokon vođe DOS-a karakteriše staljinistički manir ‘kadriranja’. Ma koliko da su neke od tih partija antikomunistički orijentisane, ideja o ‘sverešavajućoj ulozi kadra’ nije im strana. Naravno, u ‘balkanskoj krčmi’ politike u Srbiji, ta se ideja pretvara u banalni grabež lukrativnih mesta u državnoj upravi i preduzećima.”
       Šta je dakle u tim katastrofalnim uslovima u koje je Srbija dovedena nacionalsocijalističkom vladavinom Miloševića značio dolazak koalicije partija DOS-a na vlast i Zorana Đinđića na mesto predsednika vlade? Ma koliko to paradoksalno zvučalo, odgovor je jednostavan - doneo je građanima Srbije NADU! Bilo je u njegovom dinamizmu dosta praznog hoda, “prezentacija” programa i “strategija” “svega i svačega” bez rezultata, ali i nesumnjive političke veštine da motiviše ljude da rade. A to je možda za ekonomski i moralno iscrpljene građane bilo i najznačajnije. Građanima je imponovala njegova sposobnost stvaranja međunarodnih veza, negova veština da najkraćim i najbržim putem iskaže ono što želi. Patrijarhalna, tradicionalna Srbija se - ne bez razloga - ponosila državničkom veštinom Nikole Pašića; Đinđićev politički stil bio je bliži stilu Milana Stojadinovića koji je dokazao svoje političke sposobnosti izvlačenjem Kraljevine Jugoslavije iz velike svetske ekonomske krize. Stojadinović je kao nosilac desničarskog koncepta modernizacije - i pod pritiskom spoljnjih činilaca - oteran sa vlasti, Đinđić je jednostavno ubijen a da svoj koncept modernizacije nije uspeo do kraja da osmisli. Duh vremena je doneo tu bitnu razliku u životnim putevima ove dvojice u mnogo čemu sličnih političara.
       Policija je relativno brzo i efikasno došla do saznanja o neposrednim izvršiocima, učesnicima i nalogodavcima atentata na Zorana Đinđića. Predstavnici policije i ministar uveravaju javnost da je zločin zlodelo nekakvog “zemunskog klana”. Za sada ne postoje razlozi za razumnu sumnju u saznanja dobijena policijskom akcijom. U ovako krupnim stvarima za sudbinu jedne države i društva bilo bi, međutim, pogrešno ostati na nivou policijskih saznanja, ma koliko da su precizna. Stoga bi se bilo dobro zapitati nije li Zoran Đinđić tragična žrtva države u kojoj je bio predsednik vlade. Čak i saopštenja o policijskoj istrazi upućuju na potvrdan odgovor: neposredni izvršilac atentata je aktualni zamenik komandanta Jedinice za specijalne operacije (JSO), a neposredni nalogodavac je bivši komandant te Jedinice. Bila je to oružana formacija, ako je tačno ono što je javnosti saopšteno, izdvojena iz nadležnosti Vojske Jugoslavije i Ministarstva unutrašnjih poslova, najelitniji državni odred, kao što se moglo videti iz filma prikazanog na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu. Po dosadašnjim saznanjima bila je to srbijanska verzija latinoameričkih “odreda smrti”. Kome i zašto je taj “odred” i posle pada Miloševića bio potreban i zašto ranije nije bio rasformiran, pitanje je koje tek čeka precizan odgovor. O kakvom je onda “zemunskom klanu” reč?! U pitanju je država i njene institucije, pa tek onda organizovani kriminal. U pitanju je društvo - ne samo srbijansko nego i većina balkanskih i ne samo balkanskih - u kojem organizovani kriminal “ima” državu! S tom jednostavnom istinom i političke elite i građani će se morati suočiti.
       Za razliku od saznanja ko je i kako ubio predsednika vlade, daleko je manje bilo pokušaja da se odgovori na pitanje - ZAŠTO je izvršen atentat i da li je vreme atentata pažljivo birano? O tim pitanjima će se dugo i oštro raspravljati, a pouzdani odgovori će zahtevati ogroman prethodni rad. Za početak se može reći da je, svesno ili nesvesno, u Srbiji stvarana socijalna klima u kojoj je takav zločin moguć. Đinđić je, na primer, bio praktično jedini čovek u političkom životu Srbije koji je imao odvažnosti da Slobodana Miloševića izruči Haškom tribunalu i da, što je veoma važno, razume posledice tog čina. Diluvijalne mržnje su se tim povodom sručile na njegovu glavu. Pogrešno bi bilo mrzitelje svesti samo na Miloševićeve pristalice. Reč je i o onim etnonacionalističkim i populističkim krugovima kojima nije smetalo da Miloševićevog prethodnika na položaju predsednika Srbije, Ivana Stambolića, usred bela dana i u sred Beograda pojede mrak nekontrolisane političke moći, ali su lili krokodilske suze nad Miloševićevim haškim usudom. Reč je naravno i o onima koji su svoj visokolicitirani patriotizam debelo unovčavali, jer posle izručenja Miloševića niko od kandidata za Hag u Srbiji nije više mogao biti siguran. Promena odnosa političkih snaga u novonastaloj federalnoj državnoj zajednici samo je tu nesigurnost pojačala i uputila “zainteresovane” na put zločinstva.
       Drugo “zašto” treba tražiti u Đinđićevom traganju za rešenjem kosovskog pitanja. Realno je pretpostaviti da mu je bila poznata Trockijeva misao iz 1912, da je Kosovo za Srbiju “mlinski kamen na vratu njenog razvitka”. Iz njegovih šturih nagoveštaja ne bi se dalo zaključiti da je Kosovo jednostavno hteo da “preda Albancima”. Pre bi se moglo reći da je hteo da se oslobodi jedne hipoteke na putu ekonomskog i kulturnog razvitka Srbije. Realizacijom ideje o opšteprihvatljivom političkom rešenju za Kosovo Đinđić bi trajno suzio politički manevarski prostor “patriotskim” i klerikalnim činiocima, kao i svim drugim samozvanim “zaštitinicima vaskolikog srpstva”.
       Napokon, Đinđić je objavio “rat” organizovanom kriminalu. Danas se samo može nagađati koliko bi u tom svom poduhvatu bio uspešan. Organizovani kriminal koji je “imao državu” uzvratio mu je drastično - atentatom. Jedan detalj pokazuje do koje je mere organizovani kriminal prodro u sve pore državnih institucija. Osoba iz obezbeđenja Đinđićeve kuće je, navodno, za sitan novac, dala atentatorima koordinate njegovog kretanja!
       Daleko od pomisli da to mogu biti jedini razlozi, razmišljam o tome da postoje i oni koji proizlaze iz osobina Đinđićeve ličnosti. Dovoljno je pomenuti samo jedan: mora se priznati da njegov talenat za politiku nije mnogo zaostajao za njegovima filozofskim talentom. Nikada nisam bio među onima koji su bili pristalice njegove politike, ali je više nego očigledno da je Đinđić bio čovek izuzetnih političkih sposobnosti. Ne zna se da li je brže mislio, razumevao ili delovao, ali je sigurno da je ogorman radni kapacitet i mentalne sposobnosti podredio svojim političkim ciljevima i zamislima. Bio je nesumnjivo superioran ne samo svojim političkim protivnicima i suparnicima, nego i partnerima i sledbenicima. Imao je nesreću da živi u zemlji u kojoj se superiornost i natprosečne sposobnosti ne opraštaju! Njegovi politički protivnici - i ne samo oni - bili su svesni da ga samo puščano zrno može zaustaviti. I poslali su mu ga! Neki od njih već imaju razloga da se kaju: Đinđić im je opasniji politički protivnik i suparnik iz groba nego živ.
       Iz ovih grubih prethodnih naznaka može se ponešto zaključiti šta je Srbija izgubila nestankom Đinđića s javne scene i odakle onaj bitni obrat u dušama mnogih građana Srbije od stigmatizacije Đinđićeve ličnosti do iskrenog žaljenja. Možda nelagode i straha. Pred građanima Srbije je dugi period ekonomske, političke, kulturne, pa i moralne neizvesnosti. Organizovani državni kriminal se “oslobodio” Đinđića, pitanje je da li će se nakon Đinđićeve žrtve Srbija osloboditi organizovanog državnog kriminala. Odlučnost represivnog aparata u vreme vanrednog stanja nije dovoljna garancija da bi pozitivan odgovor na to pitanje bio čvrsto utemeljen. Razumljiva je usredsređenost represivnog aparata na neposredne izvršioce atentata, dilere droge, trgovce ljudima, ubice i ucenjivače, ali je to samo vrh ledenog brega. Čišćenje “Augijevih štala” po Srbiji biće bolan, protivrečan i dugotrajan proces, pod uslovom da postoji politička, ali i obična ljudska volja za tako nečim. Policija može svakodnevno da hapsi ulične dilere novca i droge, da preseca lance šverca ljudima i materijalnim dobrima. To je njen posao i verovatno će ga savesnije obavljati nego do sada. Ali šta je sa “organizovanim” i neorganizovanim kriminalom u državnim ustanovama, policiji, sudovima, tužilaštvima, bolnicama, univerzitetima, školama, privrednim preduzećima, bankama. Kako to da je najuspešnija banka u Srbiji upravo ona u čijem trezoru je policija čuvala svoje zalihe droge?! Šta je sa ogromnim nekontrolisanim tržištem usluga? Šta je sa zločinačkim neradom i nehatom od naučnih institucija do poslednjeg šaltera na koji kuca bespomoćni građanin? Napokon, kada će doći vreme da građanin poštenim radom može da obezbedi egzistenciju svoje porodice na nivou dostojnom čoveka? O tom vremenu maštaju mnogi građani Srbije. To vreme bi došlo pre s Đinđićem nego bez njega.
       Ako u Srbiju dođu takva vremena Đinđićeva žrtva neće biti uzaludna. A ako ne dođu, Đinđić će se pridružiti hiljadama uzaludno stradalih, uništenih, raseljenih građana Srbije bez nade i perspektive. Građanima Srbije ostaje nada koju im je Đinđić ponudio da Srbijom neće vladati autistični i ksenofobični bivši ratni profiteri i kriminalci i da Srbija neće biti zemlja u kojoj niko ne želi da živi. Da bi tu nadu pretvorili u stvarnost, moraju se i sami potruditi.
      
       BOŽIDAR JAKŠIĆ