Ako naši graditelji dobiju posao u Bagdadu, Basri, Mosulu i ostalim razrušenim iračkim gradovima, naučnici ih upozoravaju da će pored dolara zaraditi i leukemiju

      Američki “herkulesi”, smešteni na nosačima aviona u Persijskom zalivu, samo su čekali na komandu, kada je, početkom marta, NASA javila da bi radijacija na Marsu mogla biti pogubna za američke astronaute koji tamo slete. Američka misija na Mars je stopirana - džemsbondovska vest je obišla svet.
       Misija na Irak nije stopirana. Samo nekoliko dana kasnije, Džordža Buša Mlađeg ni podatak o 90 000 američkih vojnika obolelih od sindroma zalivskog rata nije mogao da spreči da upotrebi uranijumsku municiju na Irak. Opet, ni ekološka katastrofa ih neće sprečiti da obnove ono što su porušili, i ponovo obrnu dolar. A i zašto bi, kada će podizvođači radova biti neki drugi graditelji. Iz istočnoevropskih zemalja, recimo. I mi, naravno. Jer nam je američka administracija “dala signal” da možemo da se nadamo poslovima u Iraku.
       Na Irak je po nekim prvim procenama u poslednjem ratu bačeno između hiljadu i dve hiljade tona osiromašenog uranijuma (Gardijan, 25. april), što je oko tri do šest puta više nego u Zalivskom ratu 1991. godine kada je utrošeno 340 tona ovog teškog metala. Ovih naših desetak tona koje smo “dobili” u bombardovanju 1999, u poređenju sa Irakom, prava su sitnica. Britansko ministarstvo odbrane zabrinulo se za svoje vojnike, i rešilo da proveri koliko su ozračeni. U Parlamentu su se čuli i zahtevi da se utvrdi gde je i u kojoj količini upotrebljen osiromašeni uranijum za tri nedelje u Iraku. Britanci su, pri tom izrazili nadu da će i Amerikanci učiniti isto. Posle boja, kopljem u trnje.
       Ako već bombardovanje nismo mogli da biramo, da li je pametno slati naše radnike u Irak, koji je po procenama naših naučnika, u ovom trenutku, kontaminirano područje?
       Pozvali smo Dragoslava Šumarca, ministra građevinskog da nam kaže dokle smo stigli u pregovorima za posao u Iraku, i da li on misli da će naši radnici biti ugroženi u zemlji koja je pretrpela ekološku katastrofu. Razgovarali smo sa njegovim PR-om Sanjom Carević. Ona nas je zamolila da pozovemo nekom drugom prilikom jer ministar Šumarac zasad ne želi da daje informacije o tome, budući da su pregovori u toku. Valjda, da se nešto ne izjalovi, i da taj posao, ipak, dobijemo.
       “Zašto baš tamo moraju da idu? Zar smo toliko propali da moramo da se prihvatimo tog posla? Ako stvarno ovde ne mogu da nađu posao kako bi preživeli i ako očekuju neku zaradu od poslova u Iraku, te ljude bi valjalo upozoriti da će, pored dolara izvesno zaraditi i leukemiju”, počinje svoju priču profesor dr Vladimir Ajdačić, nuklearni fizičar. On kaže da su se mnogi smejali kada im je spominjana opasnost od osiromašenog uranijuma, “zapravo baš oni koji su tu tanad koristili u ratu, ali niko nije hteo da stane na 200 metara od mete koja bi bila gađana samo jednim tanetom, pa da dokaže svojim prisustvom da je to bezopasno”.
       Sada se, posle 12 godina od prvog zalivskog rata, suočavamo sa velikim brojem obolelih od leukemije i raka, naročito dece. Leukemija pre 1990. godine bila je retkost u Iraku. Postoji podatak i o 500 000 dece koja su stradala kao žrtve Zalivskog rata, bilo u samom ratu, bilo od njegovih drugih posledica: “Koliki će broj te dece biti posle ovog rata? Ne zna se koliko će se osiromašenog uranijuma u vidu aerosola pojaviti u atmosferi. Jer, ono što se udahne je najstrašnije. Nije još opisano šta se događa pri eksploziji bombe od devet tona koja sadrži sedam tona uranijuma. Ne možemo predvideti kolika će količina uranijuma u vidu aerosola hrupnuti prilikom eksplozije u atmosferu. Kao što nismo znali kada se dogodila eksplozija u Černobilju da će radioaktivnost hrupnuti u vazduh tri kilometra, kao da je iz topa pokuljala. Irak je zadesila ekološka katastrofa, ali je moralna bomba nemerljivo gora.”
       Profesor Ajdačić koji je i pred početak ovog rata upozoravao i domaću i svetsku javnost na štetnost osiromašenog uranijuma i jonizujućeg zračenja na život i zdravlje ljudi i na posledice njegove upotrebe u Zalivskom ratu, kao i u ratu na Balkanu, u Bosni, na Kosovu i jugu Srbije, podseća na kako kaže, “prljavu predistoriju” uranijumske municije u Iraku:
       “Amerikanci su napravili novo sredstvo za odvajanje uranijuma 235 iz prirodnog uranijuma. To su ultracentrifuge. Amerikanci su ih preko Nemačke, prodali Iračanima. Ugovor nisam video, ali tako je u literaturi pisano o tome. Iračani su otkupili između 30 i 40 takvih ultracentrifuga, a postrojenja za njih, koja su morala da budu duboko u zemlji radila je jedna naša firma. Od uranijuma 235 prave se uranijumske bombe i te ultracentrifuge služe isključivo za vađenje tog izotopa i nijednog drugog. Iračani su montirali centrifuge u ta postrojenja koja su naši podigli, i od tog trenutka postali opasnost za Ameriku i ceo svet.
       Dakle, Amerikanci su Iračanima prvo uzeli novac pa ih ojadili”, kaže za NIN dr Ajdačić.
       Bagdad, zapravo ceo Irak, nastavlja Ajdačić, ponovo je opitni poligon, za dalji razvoj oružja sa osiromašenim uranijumom. A ovaj izotop je najjeftiniji. Amerikanci ga, kao i sve zemlje koje imaju nuklearne centrale, imaju u ogromnim količinama kao otpadni produkt sa kojim ne znaju šta da rade. Mada, njegova prerada u oružje, zanemarljiva je u odnosu na onu količinu uranijumskog otpada koju imaju.
       “Kako neko može da baci na žive ljude radioaktivni materijal čije je vreme poluraspada 4,4 milijarde godina, a život naše planete je četiri i po milijarde godina. To znači da treba da prođe 4,4 milijarde godina da radioaktivnost koja je tu prisutna spadne na polovinu”, pita profesor Ajdačić, i dodaje:
       “Ako već moraju da idu naši ljudi da obnove i rekonstruišu Irak, neka piju magnezijum, šumeće tablete, koje izbacuju teške metale iz organizma a po svemu sudeći su efikasne i protiv osiromašenog uranijuma. Tog đubreta će tamo biti na pretek.”
       Predsednik Jugoslovenskog društva za zaštitu od radijacije mr Milojko Kovačević misli da je problem uranijuma u našoj, ali i svetskoj javnosti ili prenaglašavan, ili potpuno zanemarivan u zavisnosti od političkih i drugih prilika. Ipak, Kovačević kaže da je velika opasnost bilo šta raditi na kontaminiranom terenu. Neophodno je da se tačno utvrde lokacije koje su gađane uranijumskom municijom, a pre bilo kakvih građevinskih radova treba izvršiti inspekciju i sanaciju terena. Na kontaminiranoj teritoriji ne sme da se diže ili raznosi prašina, a to je nemoguće postići ako tuda prolaze građevinske mašine. S prašinom, diže se kontaminacija, to ljudi udišu i onda nastaje strašan problem. Zato je sigurnije da prvo stručna ekipa sanira teren, očisti ga, spakuje uranijum u kontejnere koji bi bili pod kontrolom kako bi radnici mogli nesmetano da rade. Besmisleno je radnicima obezbeđivati bilo kakvu zaštitnu opremu, jer bi bilo nemoguće da u njoj obavljaju svoje poslove.”
       U Han Pijesku na primer, u Republici Srpskoj, koji je pored Hadžića, najviše gađan ovom radioaktivnom municijom, oštećeni su i rušeni objekti koji su kasnije renovirani i rekonstruisani, ali prethodno nisu očišćeni. Sada se koriste, u njima borave ljudi... “Kada smo bili tamo, samo u slučajnoj šetnji, usput smo nogom šutnuli tri zrna”, kaže Kovačević.
       Energoprojekt je preduzeće koje će ukoliko budemo dobili posao u Iraku, među prvima poslati svoje radnike na Tigar i Eufrat, zato što je to jedno od malobrojnih dobrostojećih srpskih preduzeća, sa kojima bi Amerikanci pravili posao. Pitamo generalnog direktora ovog preduzeća Pavla Vučkovića da li će naši radnici kao podizvođači raditi zapravo najprljavije i najteže poslove u Iraku. Tako je veća i verovatnoća da budu ozračeni i da stradaju od uticaja nekih drugih teških metala, ali i njihovih hemijskih dejstava. Gospodin Vučković kaže za NIN:
       “Ne zovu magarca na svadbu da se veseli nego vodu da nosi. Ne možemo očekivati da budemo nosioci posla u Iraku, a svet finansira taj posao. Amerikanci ga finansiraju sa milijardu dolara, logično je da se najveći deo sredstava vrati tom finansijeru. Mi nismo u poziciji da biramo poslove, naša šansa je upravo na rovitim tržištima, gde drugi baš ne obožavaju da rade, ili postoje rizici od internih građanskih sukoba, do određenih zdravstvenih i drugih problema. Šta god dođe, mi smo mu naredni.”
       Neophodno je čišćenje terena, kažu stručnjaci....
       “A da li je to čišćenje urađeno na Kosovu, na jugu Srbije, u Pančevu? Da li je sanirana zgrada CK koju baš obnavljaju radnici Energoprojekta? Da li je Batajnica sanirana? Da li se stvarno veruje da Rakovica nije gađana osiromašenim uranijumom”, pita zamenik generalnog direktora “Energoprojekta” Anđelko Kovačević.
       Milojko Kovačević iz Instituta u Vinči kaže da u našoj zemlji severnije od Kopaonika nije gađano. “Uranijumsku municiju koristio je samo avion A-10, a on nije mogao da doleti do Beograda. Nije imao toliki dolet, jer zna se gde je bio stacioniran, gde su se nalazile baze. Tako, A-10 nije mogao da gađa ciljeve u Beogradu, ali je zato gađao Kosovo, Crnu Goru i četiri-pet lokacija na jugu Srbije.”
       Direktor Vučković ne želi da bude pogrešno shvaćen:”U nekim normalnim uslovima takvo pitanje bih mogao da shvatim. Ali, mi nemamo izbora. Ni kao građani, ni kao roditelji, ni kao ljudi. Nemamo izbora na kraju, ni ovde gde smo. A kamoli da imamo izbora u poslu. Slažem se da je radioaktivnost u Iraku opasna po zdravlje, ali dajte da vidimo kakve rotkvice jedemo, kakav je kupus iz okoline Obrenovca, pa Sava dolazi u Beograd iz Obrenovca, a ne teče od Beograda prema Obrenovcu i Bariču. Pa, u centru novobeogradskog naselja nalazi se livnica. Tik uz Livnicu FOB nalazi se dečiji vrtić. Znači, ni u mirnodopskim i mnogo boljim ekonomskim uslovima o tome nismo vodili računa. A sada kada je mnogim firmama ‘biti il ne biti’ i kada smo i inače genetski modifikovani, ne možemo o tome misliti kao naučnici iz Vinče.”
       Simeon Nakov, generalni direktor Hidrotehnike d.o.o. kaže da je problem radijacije ozbiljan: “Nećemo slati radnike u Irak, ukoliko zagađenost bude takva da njihovo zdravlje da ne kažem život budu ugroženi. U svakom slučaju, radovi u Iraku ne mogu početi odmah. Treba pripremiti projekte, finansijske ugovore... To će biti moguće najranije za osam ili deset meseci, možda i godinu dana. A tada će se znati, nadam se, i dosta o tome gde je tačno gađano osiromašenim uranijumom, i sve o merama zaštite koje će biti neophodne”.
       A kao podizvođači, kaže gospodin Nakov, “radićemo sve one poslove koje Amerikanci, Englezi i Španci ne mogu da realizuju na područjima gde bezbednost za njih nije osigurana. Razumljivo je što nas uzimaju za podizvođače. Bilo bi im nerentabilno da dovuku sopstvenu mehanizaciju i radnike. Jeftinije im je da za podizvođače uzmu radnike iz nerazvijenih zemalja, oni će doneti menadžment i inženjering, a realizacija, samo izvođenje pripašće zemljama bivšeg istočnog bloka. Ni zbog čega drugog, već zato što jeftina radna snaga koju inače upošljavaju - Pakistanci, Turci, Indusi - ovog puta biće nepodobna”.
      
       ZORA LATINOVIĆ