Nije najveći problem u tome što su nam suspendovane povlastice za slobodan izvoz šećera u Evropsku uniju, već što smo se pokazali dovoljno bezobraznima da pokušamo da izigramo one koji su hteli da nam pomognu

      Kao grom iz vedra neba doživela je 30. aprila slabo obaveštena srpska vlada odluku Evropske unije da nam privremeno ukine povlastice za slobodan izvoz šećera u zemlje Evropske unije. Suspenzija će, stoji u odluci Evropske komisije broj 764/2003 koju je potpisao njen član Frederik Bolkenštajn, trajati tri meseca. Šta će se dalje događati s artiklom koji je do tog 30. aprila bio najbolji srpski izvozni proizvod, zavisiće isključivo od nas, tj. od onih čija je slaba obaveštenost i prouzrokovala Bolkenštajnov potpis.
       Gubitak povlastica, konkretno, znači da u iduća tri meseca nećemo moći da prodajemo šećer zemljama Evropske unije pošto ga, jednostavno, niko neće hteti. Postao je preskup. Dosad smo, naime, na osnovu odluke od 18. septembra 2000. godine, bili oslobođeni plaćanja carinskih dažbina te je srpski šećer u Evropskoj uniji bio tretiran, praktično, kao domaći. Cena mu je bila jednaka onome proizvedenom, recimo, u Francuskoj ili Nemačkoj, 600 i kusur evra po toni.
       Ovakav doček srpskom šećeru, inače, Evropljani nisu priredili zato što je naš slađi od njihovog, već da bi na taj način pripomogli Srbiji i ostalim zemljama zapadnog Balkana da razviju svoje industrije i ožive proizvodnju. Tako nam je, uostalom, i zvanično bilo objašnjeno.
       Tek, u novoj situaciji, kada su Evropljani privremeno izgubili živce i želju da nas na ovaj način pomažu, srpski šećer biće opterećen uobičajenim carinskim dažbinama od 419 evra po toni što će, kako već rekosmo, isisati svu slast iz srpskog šećera.
       U prvoj reakciji srpski političari su u horu sa “srpskim kraljem šećera” Miodragom Kostićem kriknuli kako je suspenzija neopravdana i ničim izazvana, plod zavere lobija evropskih proizvođača šećera uplašenih, kako rekoše, pretnjom moćnih konkurenata sa brdovitog zapadnog Balkana. Ministar trgovine Slobodan Milosavljević, 1. maja: “Jaki trgovački i proizvođački lobi šećera u EU shvatio je da proizvođači šećera u SCG uzimaju značajniji deo tržišta. Po mom mišljenju je, pre svega, uticaj šećernog lobija doveo do toga da se privremeno suspenduje dozvola za uvoz šećera iz Srbije.” Pomenuti Kostić, vlasnik tri šećerane u Vojvodini i kompanije MK komerc iz Novog Sada: “Suspenzija je rezultat sukoba ekonomskog i političkog lobija u Briselu. S jedne strane, politički lobi želi da pomogne razrušenim zemljama Balkana, a sa druge strane ekonomski lobi se uplašio od najjače zemlje zapadnog Balkana, kada je u pitanju industrija šećera.”
       Međutim, koliko smo ozbiljna pretnja evropskim proizvođačima, objasnio je 1. marta ministar za poljoprivredu Dragan Veselinov: “Izvoz iz Srbije nije finansijska pretnja moćnicima u EU, jer tamo proizvodnja šećera zadovoljava potrebe sa oko 14 miliona tona, dok Srbija ne izveze više od nekih 120 do 130 hiljada tona godišnje.” (Od 1. januara 2001. do 2. maja 2003. godine izvezeno je iz Srbije ukupno 347 i po hiljada tona, podatak je koji je u razgovoru za NIN izneo direktor Uprave carina Vladan Begović. U istom periodu uvezeno je u Srbiju gotovo 200 hiljada tona šećera, u najvećoj meri onog proizvedenog od šećerne repe.)
       No, već i letimičan pogled na odluku broj 764/2003 pokazuje da vlastodršci baš i nemaju mnogo osnova da se žale na sudbinu kletu i nervozne Evropljane podložne raznim uticajima, ali ni da se pretvaraju kako nisu znali šta nam se sprema. Znali su i te kako, barem od 8. aprila prošle, 2002. godine. Tada je, piše u odluci, od nadležnih organa vlasti u Srbiji i Crnoj Gori pismom zatraženo da objasne situaciju i da u potpunosti sarađuju sa Unijom i zemljama članicama. A situacija je, stoji u tački jedan odluke o ukidanju povlastica, sledeća: “Od početka 2001. godine registrovan je značajan i rapidan porast preferencijalnog uvoza šećera u Uniju iz SCG. Takođe, u 2001. godini značajno je povećan izvoz šećera iz Unije u ovu zemlju. Ovakav razvoj trgovine u oba smera učinio se visoko artificijelnim, što je navelo Komisiju da se sastane u martu 2002. godine i odluči da preduzme akciju kako bi se situacija razjasnila.”
       “Osnovano se posumnjalo”, piše dalje, da je šećer uvezen iz SCG zaista tamo i proizveden, na šta su uvoznici iz Unije i upozoreni 26. juna prošle godine.
       Kada je već o upozorenjima reč, ako srpskoj vladi već i ovo nije bilo dovoljno, vredi podsetiti na kraj februara ove godine kada je, tada potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus rekao da je slobodan izvoz šećera doveden u pitanje zbog toga što postoje “ozbiljne indicije” da je jedna vojvođanska šećerana (nije hteo da kaže koja) prekršila dogovor o izvozu šećera u EU. Podsetio je na svoja upozorenja i ove nedelje, posle posete Briselu. Uz to, i predsednik Poslovne zajednice “Jugošećer” Ratomir Vasiljević za NIN kaže kako se “sve znalo još pre dva-tri meseca”. “I sam sam pre mesec dana upozorio nadležne u Vladi Srbije šta će se dogoditi, ali niko nije odreagovao. Takođe, i neko iz vlade - ne znam ko - išao je u Brisel ovim povodom, a kakva je pouka izvučena iz tih razgovora, vidimo po posledici”, navodi Vasiljević. Konačno, i Rori O’Saliven, šef kancelarije Svetske banke u SCG, pisao je 31. marta u svojoj redovnoj kolumni u Blicu o “skandalu šećerne prevare” koji je ga je još tada “mučio već mesecima”.
       Uprkos svemu, stav srpske vlade rečito je 1. marta ove godine opisao ministar Veselinov, kada je ovakve informacije nazvao glasinama, iako je sasvim sigurno morao da zna da je nekoliko meseci ranije, u novembru 2002, Agencija EU za borbu protiv prevare i korupcije (OLAF) u Srbiji proveravala i šećerane i trgovce šećerom. Naročitu pažnju posvetili su tada, upravo, kralju srpskog šećera, koji je OLAF-u dao sve sem onoga što je od njega traženo, a to su izveštaji o finansijskim transakcijama kao i uvid u liste kupaca.
       Inače, na listi uvoznika šećera u SCG Kostićev MK komerc je na prvom mestu sa skoro 60 hiljada tona uvezenih od 1. januara 2001. do 2. maja 2003. godine (druga je “Međunarodna distribucija” sa upola manjom količinom), dok na listi izvoznika zauzima treće mesto sa 47.485,5 tona. Prva na ovom spisku je “Crvenka A.D”, vlasništvo “Helenik šugera”, sa 58 107,410 tona izvezenog šećera. OLAF ju je proverio i oslobodio sumnje.
       Dnevnik “Blic” je, dodajmo i to, naveo da je MK komerc “gotovo sav šećer (sem uvoza grčkog šećera) kupovao preko društava ‘Union trejd’ sa sedištem u Tortoli (Britanska Devičanska Ostrva) i ‘Maksvel atlantik’. Kupovan je i šećer iz zemalja EU.” Miodrag Kostić najavio je da će tužiti “Blic”.
       U svakom slučaju, prevara koja formalno još nije dokazana, sastojala bi se u tome da su “pojedinci” iz SCG kupovali šećer na slobodnom tržištu Evropske unije, gde se plasiraju viškovi šećera po dva-tri puta nižoj ceni od zaštitne, između 200 i 300 evra po toni. Uvozili su ga u SCG, prepakivali i plasirali nazad na tržište EU po ceni od oko 600 evra po toni, koju smo postizali na osnovu sada privremeno izgubljenih povlastica. Drukčije rečeno, u Evropskoj uniji “osnovano je posumnjano” da joj je neki mudrac iz Srbije uvaljivao njen sopstveni šećer po duplo većoj ceni.
       Usput, ovaj mudrac, ili više njih, dopunski prihod ostvarivali su i tako što su šećer švercovali u Srbiju, ili ga fiktivno uvozili u Crnu Goru - gde naspram srpskih 20, carina iznosi samo jedan posto - a on je zapravo ostajao u Srbiji.
       Drugi mogući scenario (ne)dokazane slatke prevare kaže da je u EU iz Srbije izvožen prepakovani šećer proizveden iz šećerne trske. No, ako je toga i bilo, bilo je srazmerno manje, budući da je u Srbiju za poslednje dve i po godine uvezeno tek oko 18 000 tona ovog šećera.
       Iako su već i osnovane sumnje u postojanje ovakvih scenarija prevare Frederiku Bolkenštajnu bile dovoljne da 30. aprila potpiše odluku o suspenziji, Vlada Srbije je baš u ovome potražila manevarski prostor za odbranu od optužbi, posle ne baš smislene, prve reakcije o lobistima koji nam rade o glavi. Ne trudeći se da objasni svoju odgovornost makar za nečinjenje po preporukama (sugestijama), naredbama iz EU, srpska vlada priznala je, tek, svojevrsno moralno nepočinstvo - iz Srbije nisu izvoženi samo viškovi već gro u Srbiji proizvedenog šećera (dakle, u skladu s dilom koji je sad suspendovan), a za domaću potrošnju uvožen je šećer kupljen u EU po višestruko nižoj ceni. Cifre kažu sledeće: u poslednje dve godine proizvedeno je 485 hiljada tona šećera, a godišnja potrošnja u Srbiji je oko 210 hiljada tona. Izvezeno je za dve i po godine, ponovimo, 347 hiljada tona.
       Sukob sa EU, tako, vlasti u Beogradu objasnile su, uporedo, ovim preterivanjem u izvozu, ali i tačkom 9 iz odluke Evropske komisije broj 764/2003, čijih je prethodnih osam tačaka (od kojih smo neke citirali), jednostavno, prećutano. Iščitavanjem samo ovog dela, koji kaže da ne postoji precizan sistem kontrole porekla šećera koji se izvozi, problem je sveden samo na to. Krivica, ako se o njoj, gledajući iz ovakvog ugla, uopšte može govoriti, svedena je, dakle, na nepostojanje adekvatne zakonske regulative i tehničku neopremljenost carine.
       Direktor Uprave carine Vladan Begović u razgovoru za NIN uverava da je ova institucija u potpunosti sarađivala sa istražiteljima OLAF-a te da, što se njenog rada tiče, nema šta da se krije. On objašnjava: “Problem je u tome što, u skladu s postojećom zakonskom regulativom, carina ima uvid samo u ono što se događa na početku i na kraju, prilikom uvoza, odnosno izvoza šećera. Mimo je naših ovlašćenja da ispitujemo tokove šećera kada on uđe u zemlju tako da se, prilikom izvoza, oslanjamo na izjavu šećerane da je ona proizvođač.”
       Takvoj tvrdnji, uredno potpisanoj i overenoj, carinici moraju da veruju pošto, jednostavno, nemaju tehničkih mogućnosti da provere njenu istinitost. “U najmanju ruku, nemamo novca da u laboratoriji ispitamo uzorak šećera i proverimo da li je, zaista, on proizveden u određenoj šećerani. Najviše što u ovom momentu možemo da učinimo, jeste da utvrdimo da li je on proizveden od šećerne repe ili trske”, napominje Begović.
       U nedostatku sredstava i zakonske regulative, sarađujući s OLAF-om, carina je učinila ono što je mogla - evropski istražitelji dobili su uzorke šećera proizvedenog u svim domaćim šećeranama da sami proveravaju i upoređuju. Posle provera i upoređivanja uzoraka usledila je “osnovana sumnja” o kruženju šećera i privremena zabrana izvoza...
       Begović najavljuje da će novim zakonom, koji je pripremljen, carinici dobiti mnogo šira ovlašćenja i mogućnost kontrole čitavog toka šećera, “pa ćemo moći da garantujemo za njegovo poreklo”. U međuvremenu, naglašava, svih osam srpskih šećerana koje rade dobrovoljno su pristale da carina već sada počne da ih kontroliše na ovaj način, “iako nema zakonsko ovlašćenje za to”.
       Ostvare li se ove najave, šećerna bruka biće samo ublažena, a posledice koje će ostati zbog neodgovornog poigravanja sa dobrom voljom našeg najvažnijeg strateškog partnera, neće biti samo finansijske. Pitanje je, uz to, i kako će u celoj stvari proći nadležni ministri, koji nisu na vreme učinili ono što su morali, ali i oni na koje Evropska unija sasvim jasno sumnja, premda to nije i zvanično saopštila. A gde su u čitavoj priči vojvođanski seljaci, koji su lakoverno ove sezone posadili šećernu repu na skoro 100 hiljada hektara, duplo više nego ranije, a kojima i pre Evropske unije i ovdašnjih mudraca mraz pa suša skoro uništiše zasade repe? O njima, dosad, skoro niko ni reči. Čuje se samo ministarski plač zbog nepravedne Evrope i žalopojke osirotelih kraljeva koji sada ne znaju šta će s nagomilani šećerom.
      
       NIKOLA VRZIĆ