Kod onih koji podržavaju ulazak u NATO izgleda da postoji mitska predstava da ćemo time postati deo bogatog i demokratskog Zapada. “Zašto NATO?”, postavlja pitanje predsednik Srbije i Crne Gore Svetozar Marović u prošlom broju NIN-a. I odgovara: “Pa jednostavno, to je realnost i potreba”

      Ali, nama je osnovni politički, ekonomski, kulturni, a doista i svaki drugi interes povezivanje s Evropom. I to upravo s onom Evropom koja se protivila američkom ratu protiv Iraka i koju su Amerikanci podrugljivo nazvali “starom Evropom”. Naš ulazak u NATO, povezan s potčinjavanjem Americi, neće ubrzati naš ulazak u Evropsku uniju. Ako neko misli da hoće, neka pita Francuze i Nemce.
       Ulazak u NATO čak može da odgodi taj i onako daleki pristup Evropskoj uniji. Nabavka vojne opreme NATO-a, veoma je skupa, a novac nam je potreban za reforme koje našu privredu približavaju evropskim standardima.
       Ako bismo mi ušli u NATO, a Amerika vodila rat u kome joj je naša logistička podrška neophodna, vršila bi na nas velike pritiske da udovoljimo njenim zahtevima. Time bi naš politički život bio destabilizovan i lako bi moglo da dođe do kršenja evropskih normi o ljudskim pravima i građanskim slobodama.
       Podsetimo se da su za vreme bombardovanja Srbije, Amerikanci skršili otpor evropskih vlada koje su se protivile bombardovanju naših mostova, električnih centrala, televizijskih tornjeva i studija, vladinih zgrada. Uostalom, u svoje vreme, Amerika je iz strateških interesa podržavala Salazarovu diktaturu u Portugalu i pukovničku u Grčkoj.
       Naše granice nisu ugrožene od neke velike sile da bi nam radi zaštite, NATO bio potreban. A kao njegov član, možda bismo morali da ratujemo. I to da bismo branili druge koji nam nisu prijatelji i koji su možda svojom krivicom ušli u rat. Amerika će biti ona koja određuje ko ima pravo, a ko nema pravo.
       Nije tačno ni da moramo u NATO zato što to čine naši susedi. Mađarska, na primer, nije pre ulaska u NATO bila opasnost po nas, a to nije posle ulaska postala. A ako bi bili zajedno u NATO-u s Hrvatskom, Bosnom, Albanijom, nema dokaza da bi se samim tim naši odnosi poboljšali. Niti bi Amerika bila pravedniji arbitar u našim sukobima s tim zemljama nego što je to do sada bila. Za regionalni mir i bezbednost valja se boriti kroz bilateralnu saradnju i ugovore sa susednim zemljama.
       Amerika zahteva da jedan od glavnih ciljeva NATO-a bude borba protiv svetskog terorizma. On, međutim, za nas nije velika opasnost. A ako bi postao, lako bismo napravili bilateralne ugovore o saradnji sa zemljama koje su takođe ugrožene. Zatim, svetski terorizam, posebno muslimanski, ima svoje dublje političke, vojne, ekonomske i kulturne korene, za koje američka spoljna politika snosi deo odgovornosti. Najzad, ali zaista nikako na kraju, američki kriterijumi o tome ko je terorista a ko nije, mogu da budu prevrtljivi. Tako je, na primer, Amerika prvo proglasila OVK za terorističku organizaciju, a kasnije je oružjem pomagala. Najveći spomenik jednom američkom predsedniku izvan Sjedinjenih Država je 12 metara visoki Klinton u Prištini. Podigla ga je OVK.
       Americi su najpotrebnije baze na našoj teritoriji, zato što bi bile relativno blizu Bliskom i Srednjem istoku, Kaspijskom basenu, Kavkazu i Srednjoj Aziji. To su sve područja militantnog islama. Ako američki bombarderi poleću iz naše zemlje, ne izazivamo li time muslimanske teroriste?
       Tragedija Južnih Slovena je ta što su kroz istoriju često bili na graničnim područjima imperija (Turske, Austrije, Venecije). Oni su time politički, ekonomski i kulturno marginalizovani, društveni život im je militarizovan, podnosili su surove vojne udare i pohode.
       Naša vlada zalaže se za transparentnost. U Češkoj, Mađarskoj i Poljskoj, međutim, vlade sprečavaju objavljivanje tačnih podataka o troškovima članstva u NATO-u. Takođe, transparentnost ne znači samo da u državnoj upravi ima što manje tajni, već i da su ciljevi i strukture državnih ustanova razumljivi građanima. Malo ko bi kod nas razumeo šta mi to u NATO-u radimo.
       Amerikanci otvoreno zahtevaju da u zajedničkoj borbi protiv terorizma njihovi saveznici dopuste nadzor nad svojim telekomunikacijama, bankama, carinama. Ulaskom u NATO, naša vojska i država bile bi otvorene američkoj obaveštajnoj delatnosti. Cinik može da primeti da one to jesu već sada. Ipak, odgovorna državna politika ne sme da prihvati takvo stanje kao prirodno.
       Naša rasprava da li ući ili ne ući u NATO nije rasprava o tome kakvu spoljnu politiku treba da imamo, već da li uopšte treba da imamo spoljnu politiku ili da slušamo veliku, bogatu i jaku Ameriku.
       Naša vlada kaže da nam radi demokratije valja u NATO, a ne vodi računa šta misle i žele građani. Predsednik Marović piše: “Naposljetku, odluka o NATO-u trebalo bi da bude u rukama građana.” Ne naposletku, gospodine predsedniče, već na prvom mestu. I jedino bi odluka doneta na referendumu - bila legitimna. Ali, na referendumu bi većina građana glasala protiv, pa ga zato verovatno neće biti.
       U Beogradu, 2. maja 2003.
      
       ALEKSA ĐILAS