Mediji i političari bili su prosto oduševljeni ljudima o kojima danas slušamo kao o hladnokrvnim ubicama i narkodilerima

      Za četiri vodeće komercijalne televizije u Americi (ABC, CBS, NBC i Fox) dileme nije bilo. Svojevremeno su odbile da emituju popularnu seruju “Porodica Soprano” zbog straha da budu optužene da romantizuju “običnu mafijašku porodicu” koja je suviše slična drugim američkim porodicama.
       Ko im je kriv. Prvu epizodu posle četvrte sezone prikazivanja serije “Soprano” (prošlog septembra) pratilo je više od 13 miliona gledalaca što je značilo da je kablovska mreža HBO (koja emituje seriju) po gledanosti potukla programe svih drugih televizijskih mreža u SAD.
       Naše medije nisu mučile ove moralne dileme. Javnost je mogla do mile volje da se druži sa mafijaškim porodicama posredstvom skoro svih medija i da od njih čuje sve što su sami želeli da kažu. Nisu, dakako, mediji bili usamljeni u toj raboti. Alibi su dobijali od političara koji su se sve češće bez zazora slikali sa njima u društvu.
       Iscrpljen sankcijama, ratom i siromaštvom, uglavnom nezaposlen, običan svet divio se “preduzimljivijima” i “hrabrijima” od sebe. Kada se 1995. godine po odluci medija dogodila “svadba veka” - venčanje Cece (“najpoželjnije zvezde jugoestrade”) i Arkana (“najveći Srbin i patriota”), nacija je “gutala” spektakl koji su uživo prenosili TV-Pink i Radio Pingvin. Spiker je savesno prenosio naciji šta je na meniju: srednje gusta guščija pašteta, ćureći medaljoni, francuski konjak i najbolji šampanjac... Svatovi su se šepurili u nepreglednoj koloni skupocenih džipova okićenih srpskim zastavama a organizatori su procenjivali da je vrednost poklona oko
       150 000 nemačkih maraka. Narednih godina je, naročito TV Pink, specijalno promovisao ovaj bračni par: Arkan je predstavljan kao brižan roditelj, suprug, biznismen i političar a Ceca kao majka, bogobojažljiva supruga, nadasve Srpkinja i estradna zvezda.
       Simbioza mafije i estrade potvrdila se i u slučaju Jelene Karleuše. Vezala se za Zorana Davidovića Ćandu (28): “Zoran je mlad i uspešan biznismen, koji ima mladu i uspešnu devojku. Bog čuva dobre, poštene i pametne ljude. Ko kako živi tako i prolazi. Znajući to, Zoran i ja smo spokojni.” Samo mesec dana posle ove izjave Davidović je izrešetan kada se vraćao sa sahrane svog prijatelja Branislava Lainovića Dugog, “panonskog dona”.
       Zanimljivo je da se nesmanjenom žestinom reklamiraju cigarete “fast” iako je Predrag Ranković Peconi u zatvoru zbog utaje poreza i kao predstavnik surčinskog klana. Za procvat njegovog biznisa založili su se i neki narodni poslanici insistirajući da se zabrani prodaja rovinjskih cigareta u Srbiji. Pre nego što će postati “opasno ime”, radio je kao magacioner u IMT-u. Legenda kaže da je vozio beli “kec” sve dok nije dao otkaz i kupio prvi poker-aparat. Upućeni tvrde da je tako počeo da gradi svoje ogromno bogatstvo. Sada je vlasnik lanca kockarnica i jedan je od najbogatijih Surčinaca. Slično je prošao i Milan Narandžić Limun poznat po reklamnoj kampanji za cigarete “rakel” u kojoj se pojavljuje Svetlana Ražnatović.
       Danas, posle ubistva Zorana Đinđića, bez sumnje je mnogo onih koji bi, ako može, da se zaboravi masovna zanesenost čvrstim momcima sa asfalta kao i njihove dirljive ispovesti na koje su bili tako ponosni.
       Evo nekoliko primera kako su lica sa najsvežijih poternica prikazana u nekima od visokotiražnih štampanih medija. Nenad Opačić je u “Nedeljnom telegrafu” 10.10.2001. godine, prikazan kao “biznismen iz Novog Sada i prijatelj najmoćnijih ljudi na relaciji Novi Sad - Beograd”.
       Osim što se u svojoj novinskoj ispovesti pobrinuo za blistavost sopstvene biografije (uzorni član DS), Opačić je zavidan prostor dobio i da opere ljagu sa imena Dušana Spasojevića Šiptara, tada osumnjičenog za otmicu Milorada Miškovića.
       Zakleo se da Dušan Spasojević sa otmicom Miškovića nema nikakve veze: “Takođe, čista je glupost i ona optužba za atentat na Vuka Draškovića u Budvi. Znaš, Dušan Spasojević je mnogo hrabar i vispren čovek, koji je sposoban da obavlja najodgovornije zadatke i zato se on verovatno nekome u jednom trenutku učinio opasnim.”
       Pošto se pažljivo predstavio kao borac protiv Miloševića, Opačić je u NT isto ustvrdio i za svoje prijatelje i saradnike: “Dušan i njegovi momci su 5. oktobra predstavljali prekretnicu. Da su bili drugačije orijentisani, možda bi sve poprimilo drugačiji tok, poteklo bi mnogo krvi. Možda preterujem, ali mislim da bi trebalo dati najviši orden ne samo Spasojeviću i Legiji nego i ostalim momcima koji su 5. oktobra bili uz narod.”
       Tek posle ubistva premijera javnost je saznala da je Opačić jedan od šefova zemunskog klana u Vojvodini i jedan od najvećih narkodilera kod nas. Saznalo se da je osim preduzeća “Opačić” i kluba “Veternik”, suvlasnik avio-kompanije na Novoj Gvineji i konzorcijuma firmi na Kipru.
       Bilo je i novinara koji su smatrali da se o ovim ljudima ponekad sudi prestrogo. Ozren Milanović, autor teksta “Sergej pod zaštitom” (23.04.2001) u “Ilustrovanoj Politici” opisivao je kako je došlo do tuče i pucnjave u klubu “Stupica” na proslavi rođendana Svetlane Ražnatović, posle čega je Milorad Luković Legija podneo ostavku na mesto komandanta JSO i raskinuo radni odnos u RDB-u:
       “Cema, kako mu je bio nadimak od detinjstva i Legija koji je dobio i potvrdio u poslednjoj deceniji, ipak je srdačni mladi čovek koji se u vrtlogu burnih istorijskih dešavanja snalazio do sada i nije navukao na sebe imidž okorelog ratnika koji ne preza ni od čega. To veče provodio je u društvu mladih poznatih ličnosti, a kad je postalo gusto, morao je po prirodi svog karaktera da reaguje, da zaštiti slabijeg” (glumca Sergeja Trifunovića).
       Vođa zemunskog klana ali i mnogi drugi kriminalci, mogli su da računaju na besplatne hvalospeve novinara fasciniranih njihovim uzbudljivim životima. Napravljen je i stereotip: odrastali su siromašni (obavezna priča o nesrećnom detinjstvu), uspeli zahvaljujući hrabrosti, a pre svega nošeni patriotskim zanosom (večna borba dobra i zla) da doguraju do statusa zaslužnih građana a sada su “zbog nerazumevanja zavidne okoline” i glasina, prinuđeni da se voze blindiranim automobilima i naoružani dokazuju svoju nevinost, ispravnost i pravovernost.
       Politički establišment nije imao baš ništa protiv ove beatifikacije. Pripadnici nove vlasti prigrlili su te neshvaćene dečake bez čije pomoći onako elegantna revolucija ne bi bila moguća. Tako je tvrdio Dušan Mihajlović na BK TV, toliko ubedljivo da je taj intervju posle preneo NT (25.4.2001).
       “Želim da demantujem da je JSO učestvovao u likvidacijama i da je bio odred smrti Radeta Markovića. To nije tačno. Umesto da dobijemo pohvale što smo rasvetlili jedan od najzamršenijih zločina, sada kada je u pitanju politički obračun, Legija postaje žrtva jer je 5. oktobra stao na stranu DOS-a. Pitam se koji je zločin učinio zato što nije pucao na svoj narod i odbio naređenje. Umesto da bude podržan i pohvaljen od svih demokrata, sada je meta”, pričao je Mihajlović. DOS-ovska vlast, uključujući i pokojnog premijera Đinđića, žmurila je nad baukom organizovanog kriminala.
       Zoran Živković, danas premijer, u ulozi saveznog ministra unutrašnjih poslova (07.7.2002) gostujući na niškoj TV-5 izjavio da je Beograd najbezbednija prestonica u Evropi i da “u Srbiji mafija definitivno ne postoji”. Kao i svaki ozbiljan čovek, pokušao je da potkrepi svoju tezu. Tvrdio je da je mafija “jedna organizovana kriminogena grupa koja ima svoj vrh, podzemlje, piramidu, gde se, takođe zna ko je kum. A svima je poznato da toga u Srbiji nema”.
       Bivši predsednik SRJ Vojislav Koštunica imao je neskriveno razumevanje prema štrajku “crvenih beretki”. Kraj sve tragičnosti vezane za aktivnost te grupe, teško je ne smejati se paralelama kojima se pravda njihova pobuna i blokada autoputa u “radnim odelima”. Prema Koštunici, i lekari i pekari štrajkuju u svojoj radnoj odeći, a “beretke” u svojoj, dakle, naoružani do zuba i u “hamerima”. Malo posle toga skoro čitava vlada sa Zoranom Đinđićem na čelu dočekala je srpsku Novu godinu sa “crvenim beretkama”, uz Bajagu koji je davao štimung.
       Najistrajniji borac protiv ničim potkrepljenih priča o mafiji ostao je Čedomir Jovanović, koji je poslednjeg dana februara ove godine, u emisiji “Kažiprst” Radija B92, izjavio: “To kriminalizovanje našeg društva bio je politički projekat dvojice ljudi - Vojislava Koštunice i Vojislava Šešelja. Sa tim projektom je završeno onog trenutka kad su završeni predsednički izbori.”
       Kao što znamo, zvanični stavovi o ovoj temi danas su sasvim drukčiji. Da li su mediji krivi koliko i političari? U nas je nekoliko novina koje se izdržavaju pišući o svetu kriminala. Glavni urednik nedeljnika koji se često hvalio najboljim vezama u podzemlju, odbija da o takvim svojim vezama govori za NIN.
       Na razgovor je, međutim, pristao glavni i odgovorni urednik “Svedoka” Vladan Dinić. Ne slaže se sa ocenom da je “Svedok” jedan od listova koji su doprineli da se kriminalci transformišu u ugledne biznismene, pripadnike džet-seta.
       “Niko nije kriv dok presuda ne bude pravosnažna. Šta smo mogli kada su ih ministri zvali gospodom? Ko je doskoro smeo da napiše da je Arkan kriminalac? Pa, on je bio poslanik! Njegova stranka je još parlamentarna stranka. Možda smo doprineli kriminalizaciji društva ali novine sa Cecom i Arkanom su se sjajno prodavale. Da li smo mi iz ‘Svedoka’ krivi što živimo u državi gde je od 1990. godine ubijeno oko 400 ljudi uključujući najveće i najviše funkcionere u zemlji i što je retko koje ubistvo do sada bilo rasvetljeno?”
       Na pitanje da li su razgovori sa mnogobrojnim kriminalcima baš morali da budu toliko afirmativni, Dinić kaže: “Novinari ne mogu da rade poslove MUP-a. Oni među nama koji su se upustili u ozbiljan istraživački rad, ubijeni su. Mislim na Pantića i Ćuruviju. Nas su maltretirali kada smo preneli običnu konferenciju za novinare održanu u novosadskom MUP-u. Tada su nadležni prvi put ukazali na poslove surčinske mafije. Odmah su pretili mojoj dopisnici Mireli Petrović i meni lično. Na mobilni me je pozvao čovek i rekao: “Mi znamo gde ti deca idu u školu, možeš da se žališ MUP-u ali i sam znaš da nećeš ništa postići.”
       Očigledno je da se podzemlje brzo prestrojilo, organizovani kriminal se obukao u poslovno odelo i stupio na javnu i političku scenu. Kada kriminal evoluira, uvek gleda da ostvari politički uticaj dok njegovi pripadnici teže uglednom mestu u društvu koje im po njihovom mišljenju pripada. General Boško Buha (ubijen) govorio je: “Mafijaši se dodvoravaju političarima iz DOS-a. Nude im usluge, novac, čak i da kompromituju njihove političke protivnike... da bi dobili patronat za svoje poslove...”
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ
      

Lepota poroka Pojava ljudi van zakona kao popularnih narodnih osvetnika naročito je često u mediteranskim društvima, gde je dugotrajna okupacija stvorila trajan otpor prema vlasti i zakonu        Etnolog Ivan Čolović je početkom 2000. godine u feljtonu objavljenom u listu “Danas” pod nazivom “Kriminalci kao ratni junaci”, pokušao da odgovori na pitanje kako to da kriminalna biografija ne predstavlja smetnju za heroizaciju.        “Nema sumnje da je presudnu ulogu u tome imala tradicionalna i danas u ovom delu Evrope živa predstava o narodnim spasiocima i osvetnicima, koji ne pripadaju vladajućoj eliti, a često žive van zakona, predstava na kojoj se temelji široko rasprostranjena pojava - socijalnog razbojništva.”        Pojava ljudi van zakona, kako je objasnio Kristijan Đordano, kao popularnih narodnih osvetnika, naročito je česta u mediteranskim društvima, gde je dugotrajna okupacija stvorila trajno opredeljenje prema vlasti i zakonu. Tako se mnogi dive svima koji joj se odupiru.        Zmija, Šiptar, Legija, Kum, Budala, Pacov, Đura Mutavi, Limun, Peconi itd., neki su od nadimaka glavne mafijaške grupe. Izgleda da nadimci imaju neobičnu važnost za taj svet. Ivan Čolović ovu pojavu objašnjava: “Reč je o nekoj vrsti nezvaničnih titula. Njihova upotreba obavezna je u nekim od najformalnijih prilika za oslovljavanje. Mafijaški nadimci imaju i simboličku funkciju. Ukazuju na pripadnost jednom svetu uređenom izvan zvaničnih i prihvaćenih institucija. To znači da je čovek sa nadimkom prihvaćen i takoreći kršten u paralelnom svetu, svetu mafije.”        “Mitove o kriminalcima stvarali su mediji. To se nije moglo dogoditi bez blagoslova sa vrha vlasti. Novinari su kriminalnu prošlost svojih sagovornika predstavljali kao da se radi o savremenom Robinu Hudu. A kod nas su hajduci uvek bili uzdizani i slavljeni”, kaže psiholog dr Žarko Trebješanin. On upućuje na delo Ernsta Kasirera “Mit o državi”, koji drži da je 20. vek usavršio tehnologiju izrade mitova. Ti mitovi imaju jasnu socijalnu funkciju i služe tome da pripreme ljude na rat posle čega dolazi vojna industrija koja završava posao.        “Bili su niko i ništa a onda su se preko noći promenili i postali slavni. To je primamljivo pre svega za mlade ljude ali i za one niskog obrazovanja”, ističe Trebješanin.