Svedok Tribunala bez imena ali sa vezama sa Službom, rekao je da je potpredsednik vlade Miodrag Isakov bio pod kontrolom te službe. Isakov najavljuje tužbu

      Neprijatno iznenađenje doživeo je, ovih dana, Mile Isakov, potpredsednik republičke vlade. Naime, na famoznom haškom suđenju Slobodanu Miloševiću, zaštićeni svedok (u televizijskom prenosu zaštićeni imaju elektronsku kukuljicu na glavi), pomenuo i Isakova, kao čoveka koji je pre desetak godina bio “pod kontrolom” državne bezbednosti.
       Prema priči zaštićenog svedoka (naša čaršija uveliko govori da zna o kome je reč, bez obzira na kukuljicu), u novosadskom Kazinu, u to vreme čuvenom po uglednim gostima koji su ga posećivali (političari, kockari, bizmismeni...), bili su tamo, jedne noći, Jovica Stanišić, Frenki i još neki i držali su sastanak, socijalistički. Na tom sastanku bio je, navodno, i Milošević. Govorilo se, navodno, o tome kakvu akciju valja voditi u Baranji i da tamo treba podizati Srbe, a proterivati Hrvate.
       - Taj je zaštićeni svedok mene, u Hagu, dvaput pomenuo. Prvi me je put pominjao kada ga je tužilac ispitivao i pitao da li je Milorad Vučelić rekao, u jednom trenutku, da se naša stvar dobro razvija i da li je tačno da ih je Milošević pohvalio zato što se naša stvar dobro razvija. Tada je mene Vučelić pominjao u smislu nacionalnom: važno je, rekao je zaštićeni, da je Vučelić rekao kako je važno da se naša stvar dobro razvija, a takvih izdajnika i đubradi, kao što je Isakov, ima malo i njih treba ukloniti. Sutradan, ispitivao ga je Milošević. Pitao ga je - da li postoji neko ko može da potvrdi to da je on, Milošević bio na tom sastanku, a zaštićeni je odgovorio da to može da potvrdi Čanak. Pozvao se na Nenada Čanka, kao garanta. Posle je dodao da uopšte ne poznaje Čanka i da su kod njega, u Kazino dolazili svi da vide šta on to ima. Lično sumnjam u svu tu njegovu priču i sve događaje koje je pomenuo - kaže Mile Isakov.
       I još je slikovito zaštićeni svedok opisao Kazino, kao jazbinu, u kojoj su ljudi iz tadašnje vlasti raznim ucenama pokušavali da uspostave kontrolu nad nekim ljudima.
       - Na primer, nada mnom. Ja sam tu dolazio da se kockam i jednom sam prokockao neki lokal i kompjutere, koji su pripadali Nezavisnom društvu novinara Vojvodine. I on je to video, kad sam ja sve izgubio na kocki i on je to odmah javio državnoj bezbednosti. Javio je valjda zato što je državna bezbednost mogla da ispadne neka moja majka pomoćnica, pošto sam, kao veliki dužnik, pogodan za vrbovanje. Naravno, nikakve pare nisam mogao da prokockam, jer ih nisam ni dobio od Soroša, kako je zaštićeni rekao. To je demantovala i Sonja Liht, rekavši da oni nikome nikada nisu davali novac u ruke, plaćali su račune. Dva puta su nam platili štampanje Nezavisnih novina. Tako Soroš radi. Nikome pare ne daje direktno, nego plaća račune koji se mogu kontrolisati - kaže Isakov.
       Uporan, kao tragači za novom Trojom, Milošević je (pošto zaštićeni nije potvrdio da je Mile Isakov radio za državnu bezbednost), uspeo, ipak, posle velikog natezanja, da iz svedoka iscedi priznanje da je nad Isakovim - uspostavljena kontrola!
       I još je Milošević, lukavo, sugerisao zaštićenom da to uspostavljanje kontrole znači da je državna bezbednost Isakova imala u šaci, ali ovaj, već umoran (ili nedovoljno dovoljno obučen, u bazi za školovanje zaštićenih), odbrusio je kako on to nije rekao jer to i nije mogao da zna. Njegova je (kažemo mi), kao doušniku bila dužnost da glavešinama samo nešto javi, a šta je dalje bilo, to znaju samo viši od njega.
       To bi, ukratko, bila ta haška priča u kojoj je Mile Isakov vrlo zazvučao. Zvalo ga je, dnevno, više od dvesta novinara, što naših, što stranih. Ali, zanimljivo je kako je Isakov saznao za hašku priču, u kojoj je bio glavni junak. Prenos nije gledao, a kad je došao u vladu, dočekala ga je sekretarica, uplašena i uplakana.
       Onda je Isakov došao do tonskog snimka, preslušao ga (nije hteo da veruje u naše rekla-kazala) i odmah napisao saopštenje, kako i dolikuje potpredsedniku vlade.
       - Napisao sam kako je nezahvalno polemisati sa čovekom koji ne postoji, sa čovekom bez lica, a zna se samo za koju je službu radio. Rekao sam - da, tačno je da sam išao u tu kafanu, koja je u mom novosadskom komšiluku. Išao sam, u to vreme, više nego obično, kako bih pokazao da političke siledžije i razni špijuni koji su se tada množili, nisu mogli da me uplaše. Ako su mogli da me oteraju s posla, s televizije, ne mogu da me isteraju iz moga grada. Rekao sam, što se mnogima dopalo, kako sam, vođen znatiželjom i životnim uverenjem, prošao svašta i oprobao se u raznim porocima, od novinarstva do politike, uključujući i kafane i kazina i da je sve to bilo u svoje vreme, ali nikad drogu i državnu bezbednost. Za to, valjda, nisam imao dovoljno hrabrosti. Molim, od Soroša nikada nisam dobijao novac. Nikada!
       Oklevetani Mile Isakov rešio je da istera mak na konac. Tražiće pomoć vrhunskih pravnika (razgovarao je već sa Momčilom Grubačem, Tiborom Varadijem, Slobodanom Beljanskim), kako doakati haškom torkamedanstvu. Svakako će zahtevati od haških žreca da se ovome zaštićenome svedoku skine kukuljica sa glave, kako bi mogao da ga tuži zbog klevete. Svaka baraba, kaže, koja je radila za Miloševića, može, danas, u Hagu, da lažno optužuje one koji su diktatora oborili sa vlasti i da mu dlaka sa glave ne fali. Za razliku od poštenih svedoka, koji ne kriju svoje lice, ovi zaštićeni jesu, obično, barabe.
       - Zato su i zaštićeni, što su barabe - kaže Isakov.
       Ovde, u Srbiji, Isakov će od vlade, čiji je potpredsednik, tražiti da se otvore ti famozni dosijei, da se vidi ko je i kada i koga špijunirao. Zašto se nekim ljudima, pre svega iz politike, ne bi priznao minuli rad?
      
       PETAR IGNJA