Kakve će sve tajne Jovica Stanišić i Franko Simatović odneti u Hag

      Haški tribunal ima razloga da bude zadovoljan obrtom do kog je došlo u njegovim odnosima sa Beogradom. Vlada u Beogradu sada je slobodna da sarađuje sa sudom u Hagu bez bojazni od srpskog javnog mnjenja i političkih protivnika. Otkako su za zaveru i ubistvo Zorana Đinđića optužene “takozvane patriotske snage” i “antihaški lobi” (u nekim državnim saopštenjima samo “haško bratstvo”), svaka je kritika Haga u Srbiji postala sumnjiva. Policija je saopštila i da je Legija lično zaveri za ubistvo Đinđića dao radni naslov “Stop Hagu”. Povoljnijeg trenutka za smeliju saradnju sa Tribunalom odavno nije bilo.
       Zato će u Hagu uskoro završiti Miroslav Radić, optužen kao saučesnik Veselina Šljivančanina u masakru na Ovčari, a za skori transfer vlasti još spremaju Jovicu Stanišića i Frenkija Simatovića, bivšeg šefa Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije i prvog komandanta sada ozloglašene Jedinice za specijalne operacije (“crvene beretke”). Izvori bliski DOS-u vele da je njihova sudbina zapečaćena u nedelji posle sahrane Zorana Đinđića, otprilike u vreme posete Karle del Ponte Beogradu. Gradom je tada prostrujala glasina da su Jovica i Frenki iz Centralnog zatvora u Beogradu već prebačeni u Hag? Ta je “vest” bila preuranjena, ali se, izgleda, otprilike poklopila sa časom kada je zaista i ugovoren njihov transfer u Hag. Posle ga je Goran Svilanović otvoreno najavio izražavajući spremnost Beograda da ih isporuči Hagu ukoliko ih Tribunal želi (u novinarskim krugovima protumačeno kao “nuđenje” osumnjičenih Tužilaštvu, do tada nezabeleženo u odnosima Beograda i Haga, tim pre što je Tužilaštvo nešto ranije zvanično saopštilo da Stanišića i Simatovića nema ni na jednoj optužnici, zapečaćenoj ili otpečaćenoj). Nikoga (optužnica je obelodanjena 5. maja) posle svega, nije iznenadilo kada je Tribunal 1. maja i zvanično optužio bivše prvake Miloševićeve službe bezbednosti za zločine protiv čovečnosti u ratu u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
       Jedino iznenađenje valjda je bilo to što se njih dvojica nisu našli u krivičnoj prijavi koju je policija podnela protiv 45 lica osumnjičenih za ubistvo Zorana Đinđića, budući da su uhapšeni u vezi sa tim ubistvom i budući da su njihova imena korišćena kao dokaz nužnosti uvođenja vanrednog stanja posle ubistva Zorana Đinđića (Čeda Jovanović je 18. marta rekao da je “uhapsiti Jovicu Stanišića, ili uhapsiti Franka Simatovića, bilo nemoguće bez vanrednog stanja, apsolutno nemoguće”).
       Pravo pitanje je, međutim, uvek bilo kako to da Jovica Stanišić i Frenki Simatović nisu u Hagu optuženi mnogo ranije. Dela za koja ih Hag tereti, počinjena su u ratu u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini između 1991. i 1995. godine; u optužnici protiv Slobodana Miloševića jasno se vidi da je bivši jugoslovenski predsednik okrivljen zbog komandne odgovornosti za ono što su ova dvojica na terenu činila kao njegovi glavni “izvođači radova”. Samo otkad je ubijen Zoran Đinđić, pred sudom u Hagu je prodefilovalo barem pola tuceta svedoka koji su na procesu Miloševiću iz prve ruke govorili o Stanišiću kao ključnoj figuri u naoružavanju bosanskih i hrvatskih Srba, a o Simatoviću kao njegovom glavnom “terencu”. Istina, svedoci su u ovom razdoblju “pretumbavani” i neki su se od njih, izgleda, pojavljivali mimo ranije utvrđenog redosleda, ali se može samo spekulisati da li je to činjeno s namerom da se pruži svojevrsna “logistička podrška” novim optužnicama. Zašto je Haškom sudu bilo potrebno 12 godina da utvrdi da Jovicu Stanišića i Frenkija Simatovića od osumnjičenih treba prekomandovati u optužene? I zašto su njihova imena od petog oktobra 2000. naovamo, pri razobličavanju kriminalne prirode režima Slobodana Miloševića, spominjana neuporedivo ređe od imena Radeta Markovića, koji je 1998. godine nasledio Jovicu Stanišića na položaju šefa Resora državne bezbednosti?
       Deo odgovora na ova pitanja možda se može naći u okolnostima pod kojim je Jovica Stanišić napustio položaj Miloševićevog savetnika za nacionalnu bezbednost. Američka novinska agencija Asošijeted pres javila je tada, 27.oktobra 1998. godine, da je Stanišić predvodio “frakciju unutar vlade” koja se protivila Miloševićevoj saradnji sa Vojislavom Šešeljem, da je smenjivanje Stanišića “indikator pobede pristalica tvrde linije nad reformskim snagama unutar Miloševićeve vlade”, pa čak i da je Stanišić navodno bio “protiv gušenja nezavisnih medija u Srbiji”. Opozicija je još malo pa obasula Stanišića komplimentima: Vuk Obradović je rekao da je Stanišić “važio za čoveka sa visokim profesionalnim kvalitetima” i da je “uživao ugled vrlo racionalnog i odmerenog čoveka”. Nenad Čanak je smatrao da je smena “kompetentnog” Stanišića “u stvari, njegovo nepristajanje na novonastalu situaciju” u kojoj se, posle sporazuma sa Holbrukom, sa Kosova “uklanja državna bezbednost i demontira ceo državni aparat” što je Čanak okvalifikovao kao nacionalnu izdaju, optužujući režim Slobodana Miloševića da je Dejtonskim i Kosovskim sporazumom izgubio sve što je Srbija dobila u svim ratovima do sada. Zoran Đinđić je kazao da je Jovica Stanišić bio “korektan državni činovnik koji nije bio kućni ljubimac familije Milošević-Marković” i da je njegova smena “izraz panike Slobodana Miloševića, koji gubi kontrolu nad situacijom u zemlji” i “još jedan dokaz o orijentalnoj tehnologiji vlasti u Srbiji i Jugoslaviji”, a Vojislav Koštunica rekao je da bi se, “u jednoj potpuno iščašenoj javnosti kakva je naša, sutra moglo desiti da se u Savezu za promene, posle svih privilegija koje su uživali u vlasti, posle bivšeg gradonačelnika Beograda Nebojše Čovića, bivšeg generala Vuka Obradovića, nađe i bivši načelnik Službe državne bezbednosti Jovica Stanišić”. Tadašnji predsednik Vlade Crne Gore Filip Vujanović izjavio je da je Jovica Stanišić bio “izuzetan profesionalac” i “veoma cenjen” u Crnoj Gori. (Srpska javnost će tek mnogo kasnije saznati da je u Crnoj Gori veoma cenjen bio i sin Jovice Stanišića, koji je, po nekim informacijama, pilotirao avionom Stanka Subotića Caneta i u tom svojstvu, izgleda, pružao letačke usluge tadašnjem crnogorskom rukovodstvu.)
       U to vreme jedino je Vesna Pešić Stanišićev odlazak otvoreno stavila u vezu sa Haškim tribunalom: ona je Stanišićeve reči o tome da je Služba “bila podređena instituciji predsednika Srbije” shvatila kao glasnu poruku da je sve što je Služba radila, “bilo pod kontrolom i uz znanje predsednika Srbije”. U skladu sa izjavama kojim je propraćen Stanišićev silazak sa otvorene političke scene, posle pada Miloševića, nova vlast nije potezala pitanje bilo kakve krivične ili političke odgovornosti Jovice Stanišića, mada on nije završio, kako je Koštunica sarkastično najavljivao, kao član Saveza za promene. Pet godina posle Stanišićeve smene sa mesta Miloševićevog savetnika za nacionalnu bezbednost, pokazaće se da je Vesna Pešić bila u pravu i da je Hag tačka na kojoj su se nanovo spojile, u oktobru 1998. godine privremeno razdvojene, političke i životne putanje Slobodana Miloševića i Jovice Stanišića. Ipak su jedan drugome na kraju slomili kičmu. S tom razlikom što Jovica Stanišić još ima priliku da, kroz saradnju sa haškim tužilaštvom, pomogne samom sebi i svedočeći protiv Slobodana Miloševića potvrdi da je sve što je radio, bilo “pod kontrolom i uz znanje predsednika Srbije”. Njegova reč protiv Miloševićeve u sudnici bila bi ravna onom toliko spominjanom “pištolju koji se puši” iz američkog sudskog žargona. Učinio bi ogromnu uslugu Tužilaštvu koje je više puta samo sebi “pucalo u stopalo”, da ponovo iskoristimo isti rečnik, dovodeći neubedljive ili svedoke za koje je i samo moralo priznati da su previše “stidljivi” sa istinom.
       Ali šta će biti sa nama i sa našom potrebom da saznamo istinu o vremenu koje je ostalo iza nas? Od prirode režima Slobodana Miloševića, Hag daleko više interesuje uloga tog režima u ratu u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, te će odlazak Jovice Stanišića u Hag Srbima uskratiti priliku da više saznaju o sebi i svojoj neposrednoj prošlosti. Zasad se jedino predsednik Skupštine Srbije i Crne Gore Dragoljub Mićunović u to ime usprotivio Stanišićevom i Simatovićevom hitnom odlasku u Hag: “Trebalo bi napraviti neki dogovor sa Haškim tribunalom jer prvo ovde treba da se završi istraga i utvrdi šta njih dvojica znaju o zaveri oko ubistva Zorana Đinđića, pa da tek onda na red dođe Hag.” U DOS-u je Mićunović u tom stavu, izgleda, ostao usamljen. Beograd, naravno, bruji o tome kako će Stanišić u Hag odneti mnoge tajne, a Biljana Kovačević-Vučo, predsednica ovdašnjeg Komiteta pravnika za ljudska prava, kaže za NIN kako bi “u političkom smislu suđenje Jovici Stanišiću u Beogradu bilo atomska bomba”. Ona, međutim, misli da su ratni zločini važniji “od naše radoznalosti da vidimo šta je ko sve radio kod nas”. U vlasti i u opoziciji.
       Policija je prošlog meseca saopštila da je lično Legija zaveri da se ubije Đinđić dao radni naslov “Stop Hagu”. Kako se sada vidi, u saradnji Beograda sa Hagom zaista je došlo do preokreta, ali ne onog na koji je Milorad Luković, izgleda, računao. Beogradska službenica Međunarodne krizne grupe Milanka Šaponja-Hadžić piše ovih dana u on-lajn časopisu Instituta za rat i mir iz Londona da su joj ovdašnji vladini činovnici rekli da će nastojati da poprave imidž Haškog tribunala u Srbiji. Ti činovnici, navodno, tvrde da se dobar deo kontakata između srpske vlade i haške tužiteljke odvijao tajno, na amsterdamskom aerodromu ili u “ispražnjenoj zgradi vlade” kako niko ne bi znao da Karla del Ponte inkognito boravi u Beogradu u nastojanju da isposluje izručenja pojedinaca koji je interesuju. Sada će, prema istim izvorima, saradnja biti otvorena i javna, a srpska javnost više neće biti u prilici da od Kolina Pauela saznaje da se šef diplomatije Srbije i Crne Gore sastao sa Karlom del Ponte.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ