(“Kako smo štampali Pasternaka”, NIN br. 2731)

      Dragoslav-Draža Marković piše kako je postojao “i međunrodni aspekt” progona kojima je moj otac Milovan Đilas bio izložen, “jer je posle zvanične posete SSSR-u napisao knjigu u kojoj je napadao njihovo rukovodstvo”.
       Radi tačnije obaveštenosti čitalaca NIN-a, dozvolite mi da pokažem kako je redosled događaja bio nešto drugačiji.
       Na Trećem plenumu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, održanom 16. i 17. januara 1954. godine u Beogradu, Tito je optužio Đilasa za “revizionizam”. Zbog navodnog protivljenja politici Partije i ugrožavanja njenog jedinstva i vlasti, Đilas je isključen iz Centralnog komiteta. Po slobodnoj volji istupio je 19. aprila iz Partije.
       Zbog intervjua Njujork tajmsu u kome je kritikovao političko stanje u Jugoslaviji i istakao potrebu postojanja opozicione partije kao činioca demokratizacije, Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na kaznu zatvora od osamnaest meseci, uslovno na tri godine.
       Sledeće godine 1956, uhapšen je 19. novembra i osuđen 12. decembra na tri godine strogog zatvora zbog kritike jugoslovenskog stava neutralnosti, koji je u stvari predstavljao podršku brutalnoj sovjetskoj vojnoj invaziji kojom je ugušena revolucija u Mađarskoj. Dok je bio u Kazneno-popravnom domu u Sremskoj Mitrovici kao kažnjenik broj 6880, objavljena je u Sjedinjenim Američkim Državama politička studija Nova klasa. Đilas je 4. oktobra 1957. izveden pred Okružni sud u Sremskoj Mitrovici i 5. oktobra osuđen na sedam godina zatvora, u zbiru s ranijom kaznom na devet godina.
       Sva tri puta je suđen po članu 118, stav 1, Krivičnog zakona o “neprijateljskoj propagandi”, paragrafom poznatim po tome što se koristio za suzbijanje slobodnog iznošenja mišljenja.
       Đilas je uslovno pušten iz zatvora 20. januara 1961. godine.
       Ponovo je uhapšen 7. aprila 1962. godine zbog memoarske knjige Razgovori sa Staljinom i osuđen 14. maja na pet godina zatvora. Ova kazna mu je sabrana s prethodnim kaznama, tako da je konačna osuda bila na kaznu zatvora od trinaest godina.
       Dragoslav-Draža Marković verovatno misli na knjigu Razgovori sa Staljinom, jer je jedino ona posvećena Đilasovim susretima sa sovjetskim rukovodiocima. Ali, kada je knjiga objavljena, on je već duže od osam godina bio opozicionar i disident, pa nije mogao da ide u zvaničnu posetu SSSR-u. Takođe, sovjetsko rukovodstvo o kome je pisao, bili su Staljin i njegovi saradnici. A Staljin je umro već 1953.
       Početkom šezdesetih godina, Jugoslavija se i pored zvanične politike nesvrstanosti približavala sovjetskom bloku, a Tito žestoko napadao prodor “trulog liberalizma” u partijske redove. (Član 320. Krivičnog zakonika po kome je Đilas suđen za odavanje službenih tajni uveden je 17. marta upravo da bi se njemu sudilo i u svetskoj javnosti dobio je podrugljivi naziv “Lex Djilas”.)
       Đilas je oslobođen 31. decembra 1966. bez uslova, osim petogodišnje zabrane da daje bilo kakve izjave ili bilo šta objavljuje. On je odbio da se pridržava ove zabrane.
       Dragoslav-Draža Marković kaže kako “tolika robija na koju je osuđivan” nije bila opravdana. Koliko je tačno trajala i kako je izgledala? Đilas je izdržao ukupno devet godina zatvora, a sva četiri suđenja su bila in camera (bez prisustva publike i novinara, odnosno, bila su tajna). Proveo je ukupno dvadeset i dva meseca u samici, bio je prinuđen da preti štrajkom glađu, ćelija mu nije grejana i temperatura se u zimskim mesecima spuštala ispod nule, duže vremena mu nije bila dostupna hartija za pisanje, pa je pisao na toalet papiru, porodici je bila dozvoljena samo jedna poseta mesečno u trajanju od pola sata.
      
       ALEKSA ĐILAS,
       Beograd