(ili: ako nijedne novine, nijedna televizija nije javila da je umrla dr Ranka Kuić, da li je onda naša Velšanka zaista umrla i da li smo mi, živući, uopšte, - živi?)

      Uvek kada mrdnem iz Beograda, umre mi neko važan i drag. Tako i prošle nedelje; skoknem do Zlatibora, kad u čitulji u “Politici” pročitam da je umrla dr Ranka Kuić (94). Umrla naša Velšanka. Doktorirala na Kembrixu, bila je član Velške akademije nauke, a pored naše Akademije nije smela ni da prođe. Zašto? Pa, valjda zato što je ceo život posvetila da dokaže, pre svega, Srbima a i ostalima, da su Srbi zajedno sa Keltima jahali Podunavljem i Pomoravljem HILjADU godina pre sedmog veka kada smo, po zvaničnoj istoriji, sišli sa Karpata. Neoborive dokaze tražila je, pre svega, u neverovatnoj srodnosti jezika, keltskog i srpskog.
       I zato je surovo kažnjena. Samo čitulja u “Politici”.Čituljica od Naučnog društva Srbije. A umro, nekako, i Mile Perišić, moj klasić iz Kapetan Mišinog, bog da mu dušu prosti. I ta smrt, baš, odjeknula po Srbiji; premijer, ministri, stranački drugovi podsećaju preko medija ko je bio, šta je za života uradio. A za Velšanku, bre, niko reč da kaže. Toliko televizija, toliko novina, a za Velšanku ni minut. Nema sponzora za tu vest.
       Kupujem u subotu “Politiku” na Zlatiboru. K’o velim, neće, valjda, i oni da omanu u “Kulturnom dodatku”. Kad, jokac, brate! Ni slovo o njoj. Eee, “Politiko”, “Politiko”! Zar, i ti!? Zavrljačim “Politiku” pa besan od Palisada krenem bos na Čigotu, da gore, razmenim misli sa Velšankom, da se iskupim kod nje što sam na Zlatiboru, što neću biti na sahrani. Do vrha Čigote (1340 m) sretnem samo jednu devojku i jednu zmijicu. Obiđem oprezno oba stvorenja, ne uznemiravam.
       Mislim na Velšanku.
       Ali, primetim, i devojka i zmija gledaju, čude se što idem bos. Bos i slobodan. Ići bos, to je, ukratko, sloboda. Buda, Isus, Gandi išli su bosi i otud im one ludačke misli. Ko nije išao bos po planini, po travi i snegu, po kamenjaru, ko nije išao bos po Srbiji, taj kao da nije ni postojao, a kamoli da je slobodan bio i slobodno mislio. Kad ideš bos, zapamti Srbine, stopalima upijaš mudrost zemlje, a i nebo te, nekako, više ceni i bogovi hoće da razgovaraju s tobom. Jer, vide; bos si, raskrstio si, znači, sa zemaljskim taštinama i spremaš se za nebo. Spremaš se za Velšanku.
       Njena epohalna knjiga “Srpsko-keltske paralele” pojaviće se, tek, pre tri godine, i to u Banjaluci. U Beogradu nije bilo izdavača za dr Ranku Kuić.
       Da li je moguće da nijednog izdavača u Beogradu, Srbiji nije interesovalo otkuda slovenski tragovi kod preživelih Kelta u dalekoj Britaniji?
       Branko Vukušić u nedavno objavljenoj knjizi “O trojansko-slovenskoj misteriji”, osvrćući se na delo dr Ranke Kuić, podseća da su Rimljani bili okupatori u Britaniji približno koliko i na Balkanu. U rimskim mapama i administrativnim spisima iz tog vremena u Britaniji, posebno Irskoj, Škotskoj i Velsu, mnoga imena reka, planina i drugih toponima i etnonima podudarna su sa imenima u današnjoj Srbiji i drugim delovima bivše Jugoslavije. Neverovatan je, recimo, spisak reka: Soča, Bojana, Buna, Morava, Pek, Tisa, Una, Sana, Korana, Malena, Vedra, Dobra, Vardar. Pa, onda, spisak planina: “Orjen, Korab, Mosor, Šator, Durmitor, Pirlitor i druge. Treba li još reći da je kraljevska prestonica i sveto brdo u Irskoj TARA, staro arijevsko ime.
       Stojim na vrhu Čigote, sunce pada ka zapadu, ka srpskoj i irskoj Tari. Iz sunca, lepo vidim, teče sunčana reka Ra i deli svet na Jav, na vidljivi deo, i Nav, nevidljivi, duhovni. A tamo, usred Nava stoji bog Vid, Svevid, sa ostalom božanskom bratijom. Sa njima je i naša Velšanka. I gledaju me bosog na Čigoti, mere me. Gledam i ja njih. Šta ako su bogovi, moji su! I pogledima se razgovaramo, jer kad padne reč, znači da je sve izgubljeno...
       Velšanka mi se smeška, odozgo, iznad Čigote, iz Nava.
       A, sećam se, u januaru 2001. godine, šta je rekla u svojoj ispovesti za NIN:”Zadesila sam se u Prizrenu, baš, u trenutku, kada je reka Bistrica odvalila deo svoje obale. Pred mojim očima pojavio se trodelni spomenik, deo nekropole. Vidim natpis na ISKVARENOM latinskom, a na trećem delu spomenika uočim reč PRAOTCEM! Kažem sebi: Majko moja, pa to je starosrpski sa TC. Ostale reči su na keltskom i hebrejskom. Ja se zanebesila! Možete misliti, naći srpsku reč iz tog perioda? Po epigrafskom uređenju spomenika, on datira u rasponu od prvog do trećeg veka nove ere. Kakav sedmi vek! Sloveni su došli ovde mnogo ranije nego što tvrdi takozvana nemačka škola”.
       A kako se zvao taj PRAOT(A)C na epigrafu trodelnog spomenika iz Prizrena?
       Zvao se JARON. Našu Velšanku je to “hebrejsko ime” zbunilo, muke joj je zadavalo. Otkud to hebrejsko ime pored starosrpskog “praotca” i “iskvarenog” latinskog?
       Mučilo je to i mene, a onda mi je sinulo. Ime JARON ili JARUN (u Kuranu piše Harun, Mojsijev brat) staroslovenski je bog leta, letnje žege, jare. I taj Jarun ide u paru, kao i sva slovenska božanstva, sa boginjom JAROM. A imamo i srednji rod JARAN, JARKO, pa otuda i ŽARKO.
       Jaron je, dakle, staroslovensko, a ne hebrejsko ime, pa je jasno i otkud “praotac Jaron” na prizrenskom epitafu. Iz toga naviru gadna pitanja; nije li i “iskvareni” latinski, u stvari, srpskokeltski jezik? I nije li hebrejski nastao iz starosrpskog? O tome je pisala i jedna druga zaboravljena i odavno pokojna gospođa Anđelija Stančić-Spajićeva u izuzetnoj raspravi “Najstariji jezik Biblije”.
       Silazim sa Čigote. Tamo ispod Usamljenog bora, stado ovaca bez pastira. Nešto slično kao kod današnjih Srba. Jedno jagnje koje je preživelo Đurđevdan mekeće panično; ne vidi majku, izgubilo. Onda mu se mati javi blejanjem i ono trči proplankom pa se podvlači pod njeno vime i vrti repićem. Koje radosti, gospode, koje radosti...
       I tu se setim da je naša Velšanka podržala, svojevremeno, i Prajsovu tezu o Troji na Balkanu ali protivila se njegovim starogrčkim etimologijama. Smatrala je da su srpskokeltske etimologije tačnije.
       Vraćam se za Beograd. Odmah iza Užica - PRIJANOVIĆI, pa PILATOVIĆI. Kod Čačka - MOJSINjE, a u Prizrenu praotac JARON. Ako je Troja bila na Dunavu, znači li to da je i teritorija Starog i Novog Zaveta bila ovde? Od Fruške gore do Soluna? Sve ti to, nekako, dođe logično kada se penješ bos po Čigoti i to u nedelji kada nas je napustila Velšanka.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ