Izjednačavanje žrtava ustaškog terora u Jasenovcu sa tragičnim odmazdama nad gubitnicima kod Blajburga novoj vlasti je u predizbornoj godini potrebno barem koliko i prethodnom režimu Hrvatske demokratske zajednice pokojnog predsednika Franje Tuđmana

      Republika Hrvatska učinila je još jedan korak ka onome što je bivša vlast pokojnog predsednika Franje Tuđmana nazivala “pomirenje svih Hrvata”. “Mirotvorna” čarolija uspela je samo na papiru i to u političkom kalendaru današnje koalicione vlasti. Njegove kolone i brojke pretrpele su još jedan ideološki i hronološki presedan. Prošle nedelje, 11. maja, istovremeno su održane dve komemoracije žrtvama Drugog svetskog rata sa područja Hrvatske. Jedna u bivšem ustaškom koncentracionom logoru Jasenovac, a druga u mestu Blajburg u Austriji. U Jasenovačkom logoru, osnovanom u leto 1941. godine, stradale su nevine žrtve zlostavljanja tzv. Nezavisne Države Hrvatske, dok su u Blajburgu, u borbama sa partizanskim jedinicama i u pojedinačnim egzekucijama, poginuli vojnici odbeglog poglavnika Ante Pavelića, koje je predvodio njegov zamenik Vjekoslav Luburić. Sve do ove godine, svi koji su u Hrvatskoj želeli da se poklone žrtvama rasnog, verskog i nacionalnog zlostavljanja u vreme Pavelićevog režima, u Jasenovac su odlazili 22. aprila. Toga dana 1945. godine više od hiljadu logoraša dlučilo je da pokuša proboj iz logora, a slobodu je dočekalo jedva njih šezdesetak. Oni koji su smatrali da treba da se poklone žrtvama “pobedničkog terora”, kako su nazivani ustaški vojnici koji su, nedelju dana posle zvaničnog proglašenja pobede saveznika u Drugom svetskom ratu, revoltirano nastavili da se sukobljavaju sa partizanskim i britanskim jedinicama u Austriji, njihovu su smrt obeležavali 15. maja. U poslednjih dvanaestak godina vlasti Hrvatske demokratske zajednice pokojnog Franje Tuđmana Blajburg je bio mesto kultnog okupljanja svih hrvatskih desničara, ustaških nostalgičara i ljudi koji su ljutito tražili osvetu za poraz “Nezavisne Države Hrvatske”, njene politike, ideologije i vojske. Čest posetilac blajburških komemoracija tih godina bio je i komandant Jasenovačkog logora Dinko Šakić, koji danas u zagrebačkom zatvoru izdržava dvadesetogodišnju kaznu zbog ratnih zločina.
       U Jasenov cu se istovremeno okupljalo malo ljudi, uglavnom preživelih logoraša, inostranih delegacija i ponekog antifašistički raspoloženog političara Tuđmanove Hrvatske. Ove godine, šef Hrvatskog državnog sabora Zlatko Tomčić odlučio je da se oba događaja obeleže istog dana. Aktuelna vlast u zemlji proračunala je da će u predizbornoj godini tako najbolje moći da proceni kakvi su joj izgledi. I zaista, prošle nedelje u Hrvatskoj i Austriji najbolje se videlo šta Hrvatskoj nedostaje na kursu za Evropu, a šta od toga ne može ili ne želi da promeni. Plan je, međutim, bio jednostavan. Trebalo je samo pažljivo posmatrati gde će se okupiti više ljudi, kakva će obeležja prevladavati na kojem mestu i kakve će parole tamo moći da se čuju. O vrsti posetilaca da se i ne govori. Koliko je vlast mislila ozbiljno izjednačavajući ova dva događaja, videlo se i iz činjenice da je obe komemoracije prenosila državna televizija. Mada su mediji nastojali da izveštaji s oba mesta u novinama dobiju jednak prostor, nešto se ipak nije moglo izbeći, pa je, suprotno očekivanjima, prva vest u udarnom večernjem Dnevniku HTV-a ipak bio Jasenovac, a ne Blajburg. Najpre zato što je tamo otišao predsednik Hrvatske Stjepan Mesić, a s njim i čitav diplomatski kor akreditovan u Hrvatskoj. U jeku političkog lobiranja da se zemlja konačno približi Evropskoj uniji bilo bi vrlo kontraproduktivno relativizovati obeležavanje jasenovačkog masakra, kao što je to mirno i licemerno činjeno svih ovih godina. “Danas i ovdje u Jasenovcu, kao predsjednik Republike Hrvatske, želim izraziti svoje duboko žaljenje zbog nevinih žrtava koje su pale od onih koji su zloupotrijebili ideju hrvatske države kao pokriće za ubojstva, pljačke i progone, bilo kada i u bilo kojem kontekstu.” Ova poruka prvog čoveka Hrvatske bila je upućena prvenstveno hrvatskom narodu, svim građanima Hrvatske i čitavom svetu. Kao što se moglo očekivati, odmah su je osudili domaći desničari, ali i liberali Mesićevog protivkandidata na izborima 2000. godine Dražena Budiše. Oni smatraju da je zločin pojedinačno nedelo i da hrvatski politički vrh za njega ne može da snosi nikakvu odgovornost, pa zato nikome ne treba ni da se izvinjava. Istovremeno, delegaciji Roma i ostalih jasenovačkih logoraša iz susedne Srbije toga dana nije bilo dopušteno da preko graničnog prelaza Bajakovo uđu u Hrvatsku i prisustvuju komemoraciji u Jasenovcu. Granična policija tvrdi da njihova poseta nije na vreme bila najavljena domaćem Ministarstvu unutrašnjih poslova, a nisu imali ni vize. Mada su putnici iz Srbije i Crne Gore pokazali pozive koje su dobili za odlazak na komemoraciju, policija je zaključila da ne može da im izda ni jednodnevne vize kakve se koriste u takvim slučajevima. Razlog je koliko ciničan, toliko i bedan. Portparol hrvatskog MUP-a Zinka Bardić izjavila je da postoji sumnja da se zaista radilo o osobama koje su preživele Jasenovački logor, pošto je među njima bilo samo nekoliko starijih ljudi, a ostali su bili četrdesetih godina! Kad su ovi ljudi pokušali da objasne graničnoj policiji da će njihovo kašnjenje izazvati probleme, jer ih čekaju na komemoraciji, kratko im je odgovoreno da je to njihov problem. Romska delegacija van Hrvatske tako ni ove godine nije uspela da položi venac na grobnicu u koju su bačena tela 12 hiljada ubijenih Roma. Istovremeno, u Jasenovcu se nisu pojavili još neki ljudi od kojih se očekivalo da budu na ovom mestu. Od premijera Ivice Račana koji je poslao telegram sa nekoliko opštih mesta gde se nada da u Hrvatskoj više neće biti ni krvnika, ni žrtava, ni posmatrača. Nije došao ni šef državnog parlamenta Zlatko Tomčić, ali se ova dva političara, iz oportunizma domaćeg podneblja, nisu pojavila ni na blajburškom polju u Austriji. Uz Stjepana Mesića i strane ambasadore stigli su predstavnici jevrejskih opština iz Hrvatske predvođeni dr Ognjenom Krausom i poznatim publicistom i istoričarem Slavkom Goldštajnom, ali i član Predsedništva Bosne i Hercegovine Sulejman Tihić. Javna je tajna da su svi potpredsednici hrvatskog parlamenta i hrvatske vlade odbili formalnu preporuku šefa Sabora Zlatka Tomčića da odu u Jasenovac, pa je “najkraću slamku” izvukao predsednik Saborskog odbora za nauku dr Hrvoje Kraljević.
       Nema nikakve sumnje da je ovogodišnje obeležavanje zločina u Jasenovcu i samovoljnih pogubljenja u Blajburgu jedan od prozirnijih pokušaja aktuelne vlasti da umiri naciju i lobira za svoju političku opciju u predizbornoj godini. Prema trenutnom stanju, politička opcija koalicije koja vlada Hrvatskom ne razlikuje se mnogo od ideje pokojnog predsednika Franje Tuđmana da svi Hrvati moraju međusobno da se izmire, bilo da su ustaše ili partizani ili njihovi potomci. Ljudi sa komemoracije u Jasenovcu nisu pokazivali nikave namere da prihvate ovu politiku, ali nisu držali ni emotivno zapaljive govore poput ponekih govornika istog dana na Blajburgu. Predsednik Stjepan Mesić nije propustio priliku da učini ono što su izbegli premijer i šef parlamenta. Ne samo ovom prilikom, nego i mnogo puta ranije. Upravo u Jasenovcu, Stjepan Mesić rekao je da ustaška ideologija ponovo pokušava da se oživi, posebno među mladima koji su vaspitani i obrazovani na istorijskim falsifikatima koji marionetsku Pavelićevu državu veličaju kao svetsku silu i izraz “stoljetne želje svih Hrvata”. Takvih ni danas nije malo, rekao je predsednik Hrvatske, ali se ponadao da su oni koji misle suprotno ipak u većini. Statistički gledano, mnogi se u Blajburgu ne bi složili s prvim čovekom moderne Hrvatske koji svoju zemlju uporno nastoji da pretvori u pravnu državu, odbijajući, primera radi, da se sastane sa gradonačelnikom Zadra Božidarom Kalmetom ispod slike generala Ante Gotovine čija je glava u Hrvatskoj ucenjena na 350 hiljada kuna zbog ratnih zločina nad srpskim civilima u “Oluji” za koje ga tereti Haški tribunal. U Jasenovcu se 11. maja ove godine okupilo hiljadu i po ljudi, a u Blajburgu nekoliko hiljada više. U Jasenovcu nije bilo zastava, samo venaca, sveća i cveća, u Blajburgu je bilo predstavnika visokog katoličkog klera, saborskih i vladinih potpredsednika. Čak ni snimateljskim trikovima poslovično vešte kamere Hrvatske televizije nisu uspele da u “mrtvi ugao” strpaju grupe mladih ljudi u crnom sa ustaškim znamenjem na kapama i natpisima “Crna legija” na majicama. Da se nisu nalazili u Blajburgu u Austriji, čovek bi pomislio da je reč o publici sa koncerata ovde prilično popularnog proustaškog pevača Marka Perkovića-Tompsona, koji je u Splitu i Zagrebu uspeo da digne na noge blizu 50 hiljada ljudi.
       Da li je Blajburg zaista bio “drugi Jasenovac”? Da li je mučenje zatvorenika ustaškog logora bila “partizanska izmišljotina”? Da li je pokojni maršal Josip Broz Tito hladnokrvno naredio pokolj Pavelićeve vojske koja je odbila da se preda posle zvaničnog kraja Drugog svetskog rata u Evropi, 9. maja 1945. godine? Da li je u Jasenovcu stradalao najviše Hrvata, a tek nešto malo Roma i još manje Srba? Ovakva pitanja, koliko god da su degutantna, ne prestaju da uznemiravaju domaću javnost i potpaljuju žeravicu za nove nacionalne i međunacionalne požare. Zagrebački izdavač Slavko Goldštajn, čija je porodica stradala upravo u Jasenovcu, danas je jedan od retkih koji u Hrvatskoj može da se složi sa krajnje neumesnom izjavom bivšeg saborskog funkcionera i istoričara književnosti dr Nedjeljka Mihanovića koji je, u vreme vlasti HDZ-a, tvrdio da je mesto smrti na desetine hiljada ljudi zapravo bilo toliko prijatno za život da se tamo izvodila čak i poznata opera Ive Tijardovića “Mala Florami”. Goldštajn ne poriče da je logoraški orkestar svirao arije iz “Male Florami” za ustaške nadzornike, ali nastavlja i ono što je Mihanović prećutao - da su svi izvođači ovih ljupkih nota odmah posle izvedene arije odvedeni u gasne komore i ugušeni. Ne tako davno, bivši premijer u Tuđmanovo doba Nikica Valentić tvrdio je da odgovorno i ozbiljno stoji iza podatka da u Jasenovcu nije stradalo više od pedeset hiljada ljudi. Slavko Goldštajn smatra da ih je zverski ubijeno najmanje osamdeset hiljada, ali je moguće da je brojka premašila i stotinu hiljada nevinih ljudi. Između Blajburga i Jasenovca samo naizgled mogu da se povuku neke paralele. U Jasenovcu su ljudi zatvarani i ubijani isključivo zbog svoje rasne, nacionalne i verske pripadnosti. Tek su malobrojni tamo dospeli kao “politički protivnici NDH”, kako se uobičajeno govorilo u vreme vlasti Franje Tuđmana i HDZ-a. Na blajburškom polju stradali su pripadnici ustaške vojske koju je prevodio zloglasni Vjekoslav Luburić, inspirator koncentracionih logora i genocida koji je tamo sprovođen. Mada je u Hrvatskoj od 1990. godine postalo veoma oportuno izjednačavati sistematska ubijanja i mučenja ljudi u Jasenovcu koje je nakaradna vlast proglasila “nižom rasom”, ostaje činjenica da je među žrtvama Blajburga bilo mnogo i premnogo onih koji su četiri godine svakodnevno bili ubice nevinih ljudi.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ