Italijanski premijer mogao bi da bude osuđen na zatvor - zbog podmićivanja sudija - u julu, kad Italija preuzima dužnost predsedavajućeg Evropske unije. Nezgodno i za premijera, i za Italiju i za Evropsku uniju

      Italijanski premijer Silvio Berluskoni pojavio se nedavno pred redovnim rimskim sudom kao optuženi za podmićivanje sudija u jednom davnom sporu i mogao bi, ako bude proglašen krivim, da bude osuđen na kaznu zatvora - gotovo u isto vreme, u julu, kad Italija preuzme funkciju predsedavajućeg u Evropskoj uniji. To bi mogla ba bude velika bruka za Berluskonija, još veća za Italiju, a najveća za samu Evropsku uniju - da njene najodgovornije poslove preuzme čovek koji treba da ide u zatvor kao običan kriminalac.
       Slučaj je zaista čudan, ali po mnogo čemu liči na stvari koje se događaju Berluskoniju. Kontroverzni premijer, koji je navikao da spretno hoda po žici iznad zakonskih paragrafa, našao se za poslednjih deset godina, prema sopstvenim tvrdnjama, 470 puta na udaru javnog tužilaštva. Čak je 87 puta pred sudom odgovarao na optužbe za nezakonite radnje u biznisu i politici - i po pravilu se, poput mačke sa devet života, dočekivao na noge.
       Ovoga puta ga je, na izlasku iz sudnice, dočekao gnevni glas iz mase: “Pokori se pravdi kao svaki građanin, lakrdijašu! I dabogda završio kao Čaušesku!” Upozorenje je bilo suvišno. Berluskoni je, koliko se zna, prvi aktuelni premijer koji je pristao da se kao optuženi pojavi pred sudom na način na koji to čini običan građanin. (Ali zato nije hteo da pređe preko kletve da doživi sudbinu Čaušeskua: naredio je policajcu iz pratnje da legitimiše izgrednika.)
       Optužnica tereti Berluskonija da je 1985. podmitio sudije da jedan spor oko prodaje državnog prehrambenog kombinata SME reše u njegovu korist. On te optužbe poriče i tvrdi da je kombinat otkupio na nagovor tadašnjeg premijera i svog prijatelja Betina Kraksija da bi sprečio da firma ode u ruke jednog drugog bogataša, Benedetija, po previše niskoj ceni, što je moglo znatno da ošteti državu. (Kraksi je, inače, 1999. godine umro i egzilu u Tunisu, pošto mu je u odsustvu u Italiji suđeno za korupciju, a Benedeti je stari Berluskonijev poslovni rival.)
       Kako je zbog umešanosti u ovu aferu oko podmićivanja sudija Berluskonijev bliski prijatelj Čezare Previti, nekadašnji ministar odbrane, a sadašnji predstavnik stranke Forca Italija u Senatu, već osuđen u Milanu na 11 godina zatvora, premijer je stao u odbranu svog čoveka tako što je napao tužilaštvo za simpatije prema komunistima, a onda je sa onom previše niskom i po državu štetnom cenom kombinata povezao ime Romana Prodija, tadašnjeg predsednika odbora iste državne firme, svog velikog političkog protivnika i sadašnjeg predsednika Evropske komisije.
       Ali da bi bio siguran da će zaštititi od kazne i sebe i Previtija, Berluskoni je pokrenuo proceduru za obnovu starog ili donošenje novog zakona o imunitetu ministara i poslanika. Stari zakon o imunitetu poslanika ukinut je 1993. godine posle jedne velike korupcionaške afere. Berluskoni sad hoće da vrati imunitet istaknutim političarima da bi, kako je objasnio, osujetio praksu da se oni sudski gone zbog političkih podmetanja, a u stvari da bi zataškao još jednu, po sebe neprijatnu, aferu i sprečio eventualnu krizu vlade. Ako bi Berluskoni bio osuđen, pala bi vlada, pa bi se morali raspisivati novi parlamentarni izbori, a to baš nije zgodno činiti kad Italija predsedava Evropskom unijom.
       Nevolja će Berluskoni imati dovoljno i bez toga, jer ga na strani već ocenjuju kao političara koji neće moći da predvodi Evropsku uniju u sadašnjim, nenormalnim okolnostima, kad je ona politički podeljena, kad očekuje deset novih članica, kad priprema novi ustav i kad, zbog neslaganja oko rata u Iraku, ima poremećene odnose sa Sjedinjenim Državama. U vezi s tim londonski “Ekonomist” piše: “Vreme je takvo da su nam potrebni vidovitost, diplomatska spretnost i vođstvo moralno ugledne ličnosti koja uživa puno poštovanje. Može li Italija da obezbedi takvo vođstvo? Može li to da bude njen premijer Silvio Berluskoni? Naš odgovor je: ne može.”
       Berluskoni se tako našao u situaciji u kojoj je samo on u stanju da se snalazi. Ako bude osuđen za podmićivanje sudija, a zakon koji će mu garantovati imunitet ne bude donesen, očekuju ga sramota, politička nemilost i možda duge godine na robiji. Začudo, njegov politički položaj, zahvaljujući u prvom redu slaboj i razjedinjenoj opoziciji, nije tako nepovoljan kao što se čini na prvi pogled. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da bi, ako bi sutra bili raspisani izbori, on ponovo porazio svoje političke protivnike - osim jednog, ako se taj bude kandidovao.
       Taj jedan se zove Romano Prodi, koji bi iduće godine, po isteku mandata u Briselu, mogao da se vrati u italijanski politički život. Berluskoni je svom protivniku već u sudnici bacio rukavicu, insinuacijom da je ovaj u bescenje mogao da proda vrednu državnu imovinu. Ali će bitka među njima početi već 1. jula, ako Berluskoni ostane na vlasti, jer će jedan biti predsedavajući Evropske unije, a drugi je još predsednik Evropske komisije.
       Da bi u tu bitku uneo malo italijanskog kolorita, Berluskoni je pokušao, navodno na zahtev EU, da promeni boje italijanske zastave. Na trobojci je crvena boja potamnela, bela je posivela, a zelena je navukla petrolejsku nijansu - baš kakve su zastave Berluskonijeve stranke Forca Italija.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ