Kad su obećali da će Iraku doneti demokratiju, Amerikanci očito nisu računali da će se Iračani masovno opredeliti za - islamsku vlast. Šiitski sveštenici već kontrolišu mnoge gradove, a traže slobodne izbore i pozivaju “oslobodioce” da što pre napuste njihovu zemlju

      Sad se više ne postavlja samo pitanje - hoće li sloboda umeti da peva? - već i jedno sasvim praktično: kakva će to biti pesma?
       “Mi hoćemo Irak kao modernu islamsku državu. Ne državu talibana, ali ni državu koju bi nam nametnuli Amerikanci. Arapski i islamski svet je pun diktatura. Sadam je uzurpirao sva prava iračkog naroda, čak i ona elementarna, ljudska. Uzurpirao je sve oblasti života, uništio čak i privatnost porodice, a od Iračana načinio robove. Oslobodili smo se Sadama, ali to nije dovoljno; hoćemo potpunu slobodu i nezavisnost. Irakom moraju upravljati Iračani”, poručio je pre neki dan legendarni šiitski vođa ajatolah Muhamed Bakr al Hakim, na povratku iz 23 godine dugog izbeglištva u susednom Iranu.
       Hiljade oduševljenih sledbenika dočekalo ga je najpre na granici, zatim u Basri, u Nasariji i konačno u Nadžafu. Američki i britanski vojnici su stajali sa strane i zbunjeno posmatrali neviđeni prizor, baš kao što su to činili i nedavno u Kerbali prilikom tradicionalnog (takođe dugo zabranjenog) šiitskog hodočašća u slavu žrtve imama Huseina, na kojoj se - u savršenom redu i disciplini - prvi put nakon mnogo godina okupilo više od milion ljudi. Inače, svetilište i svetkovina u Kerbali, posvećeni najvažnijem šiitskom kultu mučeništva i žrtvovanja pravednika, pomalo podsećaju i na srpski mit o Kosovu...
       U svakom slučaju, probudila se neka čudna energija kod ovdašnjih ljudi na koju vojni i politički stratezi u Vašingtonu i Londonu, prosto, nisu računali. A šiitski sveštenici i njihovi sledbenici nisu gubili vreme: još dok se Amerikanci nisu zapravo ni snašli u posleratnom haosu, oni su već faktički uspostavili sopstvenu kontrolu nad većinom civilnih poslova u gradovima poput Nadžafa, Kerbale, Kuta i Nasarije, ili u predgrađima Bagdada i Basre. Ta civilna kontrola postala je uveliko politička realnost, potpuno nezavisna od američkih i britanskih okupacionih vlasti.
       Žureći da skinu Sadama Huseina sa vlasti u Iraku i da što pre preprave političku mapu Bliskog istoka, u nadi da će poredak skrojen po njihovom ukusu garantovati više mira i stabilnosti u regionu tako bogatom naftom, Amerikanci su - kao i obično - pomalo smetnuli s uma da i u toj zemlji žive uglavnom normalni i pristojni ljudi koji bi želeli, ako je moguće, da svojom sudbinom upravljaju sami... Ili, barem, da se sad, kad im je rečeno da su oslobođeni, o budućnosti svoje zemlje i oni nešto pitaju... Odmah će se, dabome, ispostaviti da je nakon sloma više decenija duge i brutalne diktature jednog čoveka, koji se u vladanju oslanjao najpre na svoju gramzivu užu familiju i nešto širu svojtu iz okoline rodnog Tikrita (pripadnika manjinske, sunitske, islamske zajednice), u političkoj sferi ostala samo pustoš. Ispod praha i pepela nekadašnje višemilionske formalno vladajuće partije Baas, čije se članstvo poklapalo sa korumpiranom društvenom elitom, odnosno spiskom onih koji su prema evidenciji tajne policije raspolagali kakvom-takvom ispravom o političkoj podobnosti za nesmetan život i rad, počele su da se pomaljaju tek opskurne grupice promotera ranije progonjenih i zabranjenih političkih ideja - komunisti, monarhisti i ostali - bez ikakvog stvarnog uticaja u narodu. Jedina organizovana i u tradiciji i svesti domaćeg življa ukorenjena nacionalna institucija, koja je u novostvorenim uslovima mogla da okupi zbunjene i dezorijentisane ljude, da im pruži bar malo utehe, i da se konačno isprsi pred američkim oslobodiocima, bilo je, naravno, islamsko, a pogotovu šiitsko sveštenstvo.
       Istina, ni sveštenstvo u multinacionalnom, multikulturnom i multikonfesionalnom Iraku nije moglo biti u svemu jednoglasno. Baš kao što, uostalom, isprva nisu u svemu bili međusobno saglasni ni sami šiitski sveštenici, mada je njihova doskora obespravljena verska grupacija (oko 60 odsto stanovništva Iraka) dugo živela u senci Sadamovih saplemenika, sunita (35 odsto), pa čak i malobrojnih hrišćana. Jer, Irak je zemlja u kojoj će se, prvo, postaviti pitanje: sekularna ili islamska država? Iako će se većina sada svakako izjasniti u prilog nekoj vrsti “islamske države”, kao alternative nakadašnjoj Sadamovoj sekularnoj diktaturi, ipak će se pokazati da su i neki šiitski sveštenici sve doskora bili skloni da raspravljaju na temu: treba li svešteno lice da se bavi politikom i da se aktivno angažuje u politici? Prvi koji se drznuo da na to pitanje odgovori negativno, ugledni islamski sveštenik i teoretičar Abdel Madžid al Koi, koji se nedavno vratio u Irak iz dugog izbeglištva u Londonu, platio je glavom: ubijen je 10. aprila ove godine pod još nerazjašnjenim okolnostima u svetom gradu Nadžafu. To je malo koga začudilo s obzirom na to da se u klerikalno nastrojenim krugovima pobornika “radikalnog islama” proširio glas da je ovaj mladi i obrazovani sveštenik tokom boravka u Londonu bio, navodno, zavrbovan od nevernika... I, da je, navodno, zbog svojih umerenih ideja stekao simpatije i samog Tonija Blera... Poznavaoci lokalnih prilika, međutim, smatraju da je i “veliki ajatolah” Ali Sistani iz Nadžafa sklon sličnim idejama (da je za sveštena lica mudrije da se drže podalje od politike), i da poziva šiitsko sveštenstvo da se ne sukobljava sa Amerikancima, mada je njegov uticaj, zbog poodmaklih godina, dosta ograničen.
       Na drugoj strani, među otvorenim i glasnim zagovornicima hitnog pretvaranja Iraka u islamsku državu, u kojoj bi sveštenstvo najpre sve konce uzelo u svoje ruke, a potom izvršilo pritisak na Amerikance da napuste njihovu zemlju, vidljivo je već nekoliko različitih struja. Najradikalnija među njima je ona koju predvodi tridesetogodišnji Muktada al Sadr iz Nadžafa (koga mnogi optužuju da stoji iza ubistva umerenog Abdela Madžida al Koija, mada on to energično poriče), sin pokojnog ajatolaha Muhameda al Sadra, koga su 1999. godine ubili, kako se veruje, Sadamovi agenti... Uticaj ove grupe se brzo širi Irakom, a za kratko vreme stekla je brojne pristalice naročito u sirotinjskim šiitskim predgrađima Bagdada. Stoga je jedno od takvih predgrađa, donedavno poznato pod imenom “Sadamov grad”, već preimenovano u “Sadr-grad”...
       Nedavno se aktivirao i najstariji, dugo zabranjeni, pokret borbenih šiita poznat pod imenom “Daava”, pre svega na jugu zemlje. Naročito otkako se iz izbeglištva u Iranu vratio njegov sadašnji nezvanični lider, šeik Muhamed Naseri. Reč je, inače, o grupaciji koja se prvi put aktivirala još ranih pedesetih godina, čiji su “mučenici” stekli slavu serijom atentata na Sadama Huseina i više njegovih ministara. Naravno, Sadamovi agenti su se potom svom snagom obrušili na njene sledbenike, nemilice ih progonili i ubijali. A ono malo što ih je uspelo da preživi, našlo je utočište u susednom Iranu, u okrilju tamošnjeg radikalnog šiitskog sveštenstva.
       Čini se, međutim, da je daleko najbolje organizovana i verovatano najuticajnija među ovim grupama ona koja se naziva “Vrhovni savet islamske revolucije Iraka”, na čijem je čelu već pomenuti povratnik iz Irana, ajatolah Muhamed Bakr al Hakim. Prethodno se iz Teherana, gde je grupa osnovana još 1982. godine, vratio rođeni brat ajatolaha Hakima, Abdel-Aziz. On je bio zadužen da ispita prilike i pripremi teren za početak prve velike političke kampanje u oslobođenom Iraku u prilog ove opcije. Svesni njihove snage i mogućeg uticaja, Amerikanci su predstavnike “Vrhovnog saveta islamske revolucije Iraka” pozvali na razgovor sa brojnim iračkim opozicionim grupama, ali ovi su (kao i predstavnici “Daava”) taj poziv, jednostavno, ignorisali.
       Brojni zapadni analitičari, zaokupljeni ovom temom, skloni su sada da se pitaju - hoće li zagovornici islamske teokratske države po iranskom modelu (kojeg se Amerikanci najviše plaše) privući pažnju dovoljnog broja Iračana s obzirom na sve što se u međuvremenu zbivalo u samom Iranu i što je dovelo do toga da iranski model izgubi mnogo od one magične privlačnosti za muslimane širom sveta koju je imao pre dvadeset i više godina? Ali, ajatolah Bakr al Hakim je, valjda baš zato, postupio vrlo mudro i oprezno: očito svestan da ideja o “božanskoj vlasti” vrhovnih verskih poglavara ne bi danas bila oduševljeno prihvaćena od većine stanovništva u Iraku, on sada sve vreme naglašava da ima na umu jednu “modernu” islamsku vlast. Govori da ta vlast mora biti izabrana na slobodnim izborima, da mora biti tolerantna prema drugim verskim i etničkim grupama u zemlji i da će emancipovane iračke žene i dalje biti slobodne da rade sve poslove kao i do sada... Uostalom, njegov dugotrajni boravak u Iranu mogao bi baš u tom pogledu da bude koristan; tamo je imao priliku da na licu mesta prouči sva dobra i loša iskustva jedne takođe multietničke i multikonfesionalne islamske države...
       Dugo privilegovani suniti u Iraku, koji danas - kao i većina njihove braće u okolnim arapskim državama sa većinskim sunitskim stanovništvom - verovatno žive u strahu od mogućeg šiitskog revanšizma u ovoj zemlji, pa i od eventualnih posledica verskih sukoba među različitim muslimaskim sektama na sve okolne zemlje u kojima ima i sunita i šiita (Saudijska Arabija, Sirija, Liban...). Zato sada najradije govore o islamskom jedinstvu. “Ni suniti, ni šiiti, samo islamsko jedinstvo”, glasi jedna od najčešćih parola na svim antiameričkim demonstracijama u “oslobođenom” Iraku. No, bez obzira na činjenicu da se suniti i šiiti jedni prema drugima tradicionalno odnose, otprilike, kao pravoslavni hrišćani i katolici, Irak je postao zaista pogodno tle za propovedanje jedinstva islama: ovo je zemlja u kojoj su ljudi u prvom redu ispunjeni nacionalnim ponosom, u kojoj mešoviti (sunitsko-šiitski) brakovi nisu retkost, a povrh toga Sadam ih je svojom brutalnošću i dodatno ujedinio u patnji...
       Pre dvadesetak godina, u nešto bolja vremena, većina Iračana, uključujući i dobar broj šiita, bila je verovatno sklona da prihvati savremeni zapadnjački princip (sekularnog) razdvajanje crkve i države. Ali, kako su pod Sadamovim vođstvom državna kola krenula nizbrdo, a život u ovoj zemlji postajao sve suroviji, ljudi su listom hrlili u džamije tražeći spas, ili barem duševni mir. Shvativši šta to znači, lukavi diktator je smislio odgovor u svom stilu: na jednoj strani progonio je i ubijao istaknute verske poglavare, mahom buntovne šiite, a na drugoj počeo je i sam da se prikazuje za doslednog vernika. Nakon okončanja dugotrajnog i krvavog rata sa susednom “Islamskom Republikom Iran”, naredio da se promeni čak i državna zastava Iraka, i da se na nju doda zelenim slovima (njegovom rukom) ispisan poklič “Alah Akbar” (“Bog je velik”)...
       Pre neki dan jedan dnevni list iz Katara (Dubai) objavio je poruku Iračanima za koju se tvrdi da je Sadamova. Ta poruka je (bez obzira na to da li je autentična ili nije) veoma karakteristična: pozivaju se sunarodnici, Iračani, da u džamijama organizuju centre otpora američkim okupatorima. “Pozivam vas, deco Iraka, da od džamija napravite centre otpora i da učinite da pobedi religija, islam i domovina, i da učinite da neprijatelj shvati da ga prezirete”, kaže autor. U poruci koja se pripisuje Sadamu, apeluje se i dodatnim argumentima na snažna verska osećanja: osuđuje se saudijska kraljevska porodica da je saradnjom sa Amerikancima u ratu protiv Iraka “ukaljala kolevku proroka Muhameda i sveta mesta islama, Meku i Medinu”; optužuje se Iran zbog “licemerne zavere protiv Arapa i islama”, Jordan za “propagiranje cionističkog režima”, Turska zato što je “dopustila da agresori koriste njenu teritoriju za ubijanje Iračana”, Sirija zbog “saradnje sa neprijateljem”, Amerikom i Velikom Britanijom...
       Kako će - za sada uglavnom zbunjeni - Amerikanci ubuduće reagovati na sve snažniji pritisak probuđenih Iračana za pretvaranje njihove zemlje u “islamsku državu”, još nije sasvim jasno, mada nema sumnje da bi svaka eventualna greška u tom pogledu mogla skupo da ih košta... Čini se, ipak, da su i oni odlučili da prvo reaguju oprezno, izokola. Američki državni sekretar Kolin Pauel priznao je pre neki dan u Jerusalimu da je Vašington počeo da “komunicira” sa zvaničnim Iranom (iako sa tom državom zvanično nema diplomatske odnose), kojem su do sada upućivane samo pogrde (“osovina zla”) i pretnje. Naime, američki diplomati se već neko vreme diskretno sastaju sa iranskim kolegama u Ženevi (gde se pod okriljem UN vode multilateralni razgovori sa svim susedima Avganistana) i tom prilikom bilo je reči o Izraelu i o Iraku “u svetlu strateških promena u regionu”. Nema, naravno, nikakve sumnje da je zvanični Vašington sve više u strahu od moguće reakcije radikalnih muslimana, koja se uvek dovodi u vezu sa terorizmom, na svakoj tački sveta i da to sve sada može mnogo da zavisi i od njihovih narednih poteza u Iraku. Tako je, recimo, prošle nedelje (još) jedan službenik saudijskog konzulata u Los Anđelesu osumnjičen za terorizam i proteran iz Amerike, što će verovatno dodatno pojačati već ionako veliko podozrenje prema podanicima ove nekada bliske savezničke zemlje u regionu Bliskog istoka. Ali, nakon 11. septembra sve se izmenilo: 15 od 17 identifikovanih terorista u tom napadu na Ameriku imali su saudijske pasoše i finansirani su saudijskim novcem...
       Ma koliko to možda zvučalo paradoksalno, Vašington izgleda polaže veliku nadu u razboritost i mudrost iranskog predsednika Katamija, državnika nesumnjivo najvećeg formata u regionu Persijskog zaliva, koji bi mogao imati znatan uticaj i na dobar deo šiitskog sveštenstva u susednom Iraku. O tome, uostalom svedoči i način na koji se sada u Americi prati svaki Katamijev korak, i svaka njegova reč tokom spektakularne (prve nakon islamske revolucije u Iranu 1979) posete Libanu i Siriji, gde sa lokalnim liderima i lokalnim (uticajnim) šiitima trenutno razgovara o budućnosti ovog regiona i nekoj vrsti islamskog strateškog odgovora Americi. Inače, u intervjuu libanskom listu “As-Safir”, Katami je izjavio da bi “trupe koalicije trebalo odmah da napuste Irak i dopuste formiranje narodne vlade”. Američko-britanske snage su doživele moralni poraz u Iraku, ocenio je on i dodao da bi “najveća greška bila kada bi okupatorske snage pokušale da nametnu iračkom narodu sistem koji je nemoralan i tuđinski”.
       Ali, svako ko iole poznaje ajatolaha Katamija, mogao bi lako da predvidi da će se on i ovoga puta izjasniti za civilizovan dijalog, a ne za konfrontaciju.
      
       STEVAN NIKŠIĆ