O pribežištu lažnih patriota i zločinaca

      Prvo sam čuo Borisa Tadića kako se kao nešto pomalo stidi zbog skorog ulaska u Partnerstvo za mir i neminovnog približavanja NATO-a. Eto, i on je svestan da nas je NATO bombardovao, i sam je to veoma teško doživeo, ali realnost ima svoje zakone. Potom je nastavio da govori o realnosti ubedljivo i razumno. Zvučalo je kao da je opaska o bombardovanju tipična psihoanalitička omaška. Kao da je nesvesno imao u vidu “patriote” koje treba smiriti besmislenom porukom da ćemo u NATO ući, ali da mu nikada nećemo oprostiti.
       Posle sam čuo Biljanu Srbljanović koja kaže da ovu vlast vidi kao svoju, da će za ove iste ljude ponovo glasati ako bude izbora. Neobično se oseća jer je ovo prva vlast u njenom životu koju podržava. Uzela mi je reč iz usta. Malo sam stariji, pa mogu da kažem da se osećam još neobičnije. I, naravno, uvek se naježim kada se setim svih prethodnih vlasti. Naježim se i od pomisli da bi mogli da se vrate, pa mi je zato i pala u oči Tadićeva opaska o bombardovanju. Čini mi se da je ta kolektivna trauma i dalje potencijalno pribežište lažnih patriota i zločinaca. Ako i danas, posle ubistva premijera i svega što je usledilo, hoćeš da nas vidiš sve na okupu, samo reci “bombardovanje”: i evo nas, svi smo tu, i pametni i glupi, i dobri i zli, i mi, i radikali, i julovci.
       Prisećam se sada priče koju mi je ispričao jedan moj mladi prijatelj koji je služio vojsku u Protivavionskoj odbrani:
       “Naiđu avioni, mi zapucamo i brzo pobegnemo u zaklon. Onda kapetan skoči od radosti i vikne: ‘Oborili smo avion!’ Svi počnu da se raduju. A svi vide da ništa nismo ni oborili ni pogodili. I ja sam se radovao. Bilo je opasno ne radovati se.”
       Fina ilustracija bombardovanja i ratnog stanja kao opijuma za vlast. Svi su poslušni i niko istinu ne sme da nazove istinom, a usput neprijateljski avioni padaju kao kruške. Istina se kažnjava, ako treba i najsurovije. U stvari, dovoljno je samo nekog nazvati izdajnikom. Istovremeno, u ratnom stanju istina neminovno podleže logici prioriteta. Recimo: zar da sada kada je moja zemlja u opasnosti razmišljam o tome da ovaj besmisleni rat nije možda privatni rat jednog čoveka i njegove supruge, i njihovih gangstera? Kako mogu sada da se pitam da li se rat protiv celog sveta mogao i morao izbeći?
       Svaka vlast kojoj je jedini cilj da večito traje može samo poželeti takvu istinu iza koje stoje ratni zakoni i logika prioriteta. Zato je opijum delovao i posle ukidanja ratnog stanja. Tako je poraz postao pobeda, siromaštvo je postalo prosperitet, izolacija je postala uspeh kojem se ceo svet divi, laž je postala ideologija kojom se spasava svet i ruši novi svetski poredak.
       Ma kakav NATO i ceo svet, išli smo mi i dalje. Ubrzo je i Sunce postalo naš neprijatelj. Teško je zaboraviti sliku opustelog Beograda za vreme pomračenja Sunca avgusta 1999. godine. Na ulicama gotovo da nije bilo nikoga. Ljudi su se zatvarali u kuće i spuštali roletne na prozorima. Beograd je ličio na jednu od onih praistorijskih zajednica u kojima se pomračenje Sunca doživljavalo kao kraj sveta, ili kao siguran nagoveštaj kuge, ratova ili potopa. Svemu tome prethodila je kratka i gotovo “zdravstvena” medijska kampanja koja bi se mogla nazvati “Ne gledaj u sunce golim okom”. Ličilo je na generalnu probu pred konačno stvaranje zatvorenog, totalno kontrolisanog društva. Probu koja bi režimu potvrdila da je sposoban da se uspešno poigra svakom poluistinom i da podanicima može da manipuliše kako mu je volja. Podanicima je bila predviđena uloga kretena.
       E, pa zbog toga mislim da je krajnje vreme da se podsetimo da NATO i ceo svet nisu bombardovali ni mene, ni Biljanu Srbljanović, ni Borisa Tadića, ni pokojnog premijera, niti bilo koga iole normalnog u ovoj zemlji. Mi smo se tu zatekli samo zato što nismo umeli ranije da smenimo ludake s vlasti. Jeste bombardovanje bilo surovo i besmisleno, jesu stradali nevini ljudi, a ne oni koji su zaista bombardovani, ali to nije bilo pitanje “svet ili mi”, već “svet ili oni”. Zato mislim da je jako važno svakog trenutka imati u vidu da je ova zemlja bila bombardovana onda kada je neko u njoj želeo da kretenizam proglasi za najvišu vrednost. Ako se osećamo obavezni da o ovoj traumi govorimo tako da ne povredimo one koji su iz petnih žila vikali “zločinačka i ničim opravdana agresija”, bez obzira na to da li su u to iskreno verovali isto onako kao što su poverovali u zločinačke namere Sunca, ili su to vikali da bi usput grabili vlast i novac, i organizovali ubistva, onda se ne bi trebalo čuditi nekom novom lobiju, antisvetskom ili antizapadnom, sačinjenom od opasnih patriota i organizovanih kriminalaca.
      
       DUŠAN VELIČKOVIĆ