Treba reći da se među Srbima prvi put javlja neki pozitivni mit, a to je mit Evrope. Činjenica je da je nekrofilno mitomanska politika, odnosno ta stragegija da se zagrize više nego što može da se proguta, bila konstanta naše istorije

      Drugo je ovo stoleće koje su Srbi započeli zločinom. Srpske “patriote”. I onda i sad. Kontinuitet prokletstva. “Bog se dragi na Srbe razljuti...”
       Ovog puta premijer nije dočekao Solunski proces. “Patriote” su bile brže. Sponzorima se žurilo. I političkim, vaistinu.
       Tako srpski, tako krvavo, tako kukavički.
       Od Karađorđa, do Drage Mašin i Aleksandra Obrenovića... A tek Stambolić. Da ne pominjemo i ne diramo u svetu lozu Nemanjića.
       “Na Balkanu, omiljena zabava biće uvek uzajamno klanje, i to sa zadovoljstvom.” (Bizmark). Proročki. Krečane i snajperi... Ni Vujica nikad nije manjkalo.
       Eto, i mitropolit (veliko)srpski a formacijski crnogorsko-primorski (Srbija se sada brani na Cetinju. “Nema đe više”!) nas je na opelu obavestio da je Đinđić postradao “... od bratske ruke”. Zar? (“Umalo da nije - priznao!”, Boro Krivokapić.)
       I Dobrica Ćosić, najznačajniji srpski “snabdevač mračnim idejama” (Sioran), branio je svojevremeno žandara Rankovića (Smena Rankovića je “moralni poraz naše generacije”, reći će Mihnjiku.) Đilasa reformatora, naravno, nije. Valjda je to bila “moralna pobeda”.
       To je Srbija. Gedžovanluk. Čizma glavu čuva. A da bar ima glave.
       Ima li razlike hic et nunc?
       Ima. Tito nije fizički likvidirao reformatora. Ne zbog humanizma, naravno. Vodilo se računa o svetu.
       To su teme razovora sa Miletom Prodanovićem, profesorom, piscem, slikarom, kritičarem... To su teme razgovora jer su to teme Miletinih knjiga. To su teme knjiga jer su teme naših života.
       “Renesansni tip”, kratko je definisao Prodanovića jedan njegov kolega.
       Previše sed za svoje godine, govori tiho, polako... “Pall Mall” sagoreva u njegovim rukama brže nego u obrenovačkoj termoelektrani.
       “Banalnost ubija.
       Ali, čekaj... zar ne ubijaju i granate, hekleri, mačete, parabelumi, berete, giljotine, garote, stingeri, snajperi, uziji, maljevi, kame, krateži, koplja, neutronske bombe, ciklon-B, tromblonske mine, nagazne mine, protivtenkovske mine... sekire, toljage, štrikaće igle, smit i veson, krstareće rakete, čakije, sablje, karabini...
       Tačno... ali sve to dolazi posle”, zapisao je davno profesor Prodanović.
       Na kraju - poraz. Totalni.
       Vojni i politički ne bi bili problem da nismo poraženi kao ljudi (“Budimo ljudi, što reče neko, iako smo Srbi”, patrijarh srpski Pavle).
      
       U jednom ironičnom kontekstu kazali ste da “ako uvedu teške globe za korišćenje stranih reči koje se završavaju na ‘zam’, pitam se kako ćemo pronaći odgovarajuće zamene u duhu našeg jezika, na primer, za reč fašizam?” To više nije samo reč u Srbiji. To je pitanje svih naših pitanja - srpski fašizam čija je poslednja akcija ubistvo premijera Đinđića.
       - Zločini koji su se dogodili u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, zaključno sa ubistvom premijera Đinđića, predstavljaju stravičnu kadencu. Ti zločini se ne mogu posmatrati izdvojeno, bez određene povezanosti sa onim što se dogodilo sredinom XX veka i načinom na koji su tretirani zločini koji su se dogodili u građanskom ratu i posle Drugog svetskog rata. Tada su našim ljudima jasno pokazane dve stvari: prvo, zločin pobednika se ne kažnjava, drugo, postojala je ideologija koja je amnestirala zločince-pobednike. Mislim da su te dve stvari imali u vidu oni koji su u poslednjoj deceniji XX veka tako oduševljeno krenuli na Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo...
      
       Ko će nas pitati za zločine kad pobedimo (Adolf Hitler).
       - Tačno. Recimo, meni još u ušima odzvanjaju reči koje je na početku devedesetih u Sremskim Karlovcima izgovorio Dobrica Ćosić. On je tada na proslavi Gimnazije u Sremskim Karlovcima rekao, parafraziram slobodno, da bi se on i danas opredelio kao što se opredelio 1941, ali da se sa pameću današnjom najviše divi ljudima koji su uspeli da ostanu iznad građanskog rata. To je u potpunom nesrazmeru sa njegovom biografijom i dotadašnjom i potonjom. To je prosto groteskna stvar.
      
       Groteska koja je završila u krvi i zločinima.
       - Nažalost. Nekom su stizali sinovi u limenim sanducima, a neko je dobijao rolekse. Ćosićevi saborci i njegova Kompartija su se upravo posle Drugog svetskog rata prvo obračunali sa takvim ljudima. Iako se naknadno divio takvim ljudima, dao je nemerljiv doprinos poslednjem građanskom ratu. Građanski ratovi na ovim prostorima konačno moraju da budu završeni. Ali, to je nemoguće bez radikalnog preispitivanja ulaska, odnosno našeg puta u ovo ludilo koje se desilo u poslednjih deset godina i zločina koje smo počinili. Tu je na prvom mestu Ćosić.
      
       Pišete: “Nestaje elementarna pismenost, pojavljuje se pravilo da su najpretencioznija dela najnepismenija, da su patriotski spisi i autori, svojevrsni produkti divljeg braka gusala i kompjutera - šampioni u ponižavanju maternjeg jezika.” Nije li to logičan nastavak vremena kada su Davičo i Mihiz od nepismenih komesara stvarali “pisce” koji će kao “pisci” biti kolevka iz koje se iznjihao Milošević i njegov zločinački režim?
       - Problem elementarne pismenosti je uvek aktuelan problem. Pred početak ovog razgovora videli smo da i u reklami za novopokrenuti dnevni list stoji katastrofalni lektorski previd, tako da na bilbordima možemo pročitati: “Prva poslovna novina.” Naravno, to je samo jedna daleka posledica. Mislim da je problem nedovoljnog obrazovanja pisaca doneo mnogo zabuna.
      
       I zla.
       - I zla, potpuno sam saglasan. To nedovoljno obrazovanje dovelo je do ključnog problema - pisac je često bio supstitut za političara.
      
       Genetski (ideološki) modifikovana književnost. Inženjeri ljudskih duša.
       - Književnost kao zamena za politiku. U onom smislu u kojem je roman bio zamena za istoriju. Poslednji iskorak u tom pravcu bila je polemika niskog nivoa o takozvanim postmodernistima i tradicionalistima u Dnevnom telegrafu. Tu je Dobrica Ćosić i jedan krug njegovih servilnih čauša napao sada već srednju generaciju pisaca da je postmodernizam nešto što je nerazumljivo i nemoralno, naravno pri tom pokazujući potpuno nepoznavanje situacije, sramotno neznanje. Književna polemika za potrebe režima pretvorena je u političku.
       Prva pogrešna premisa je da postmodernisti ne shvataju probleme nacije...
      
       ... Da su anacionalni.
       - Da, da su anacionalni. Skovana je čak nova reč - mondijalizam. Reč koju nećete naći ni u jednom rečniku. Potom je izvršeno povezivanje postmodernizma i globalizacije, takođe s negativnim predznakom. Na kraju krajeva, ispalo je da su nas možda i postmodernisti bombardovali.
      
       U knjizi “Crvena marama, sva od svile” obavili ste detaljnu autopsiju metamorfoze komunista. Poentirate nemilosrdno: “Mislim da nigde na svetu i nikada u istoriji jednoj generaciji ili, tačnije, delu jedne generacije nije bilo dato da dva puta uništava zemlju koja ih je rodila. Prvi put ste to činili kao mladi komunisti, drugi put kao ostareli šovinisti.”
       - Roman “Ime ruže” Umberta Eka bio je veliki svetski hit. Bilo je vrlo neobično da neko ko se bavi teorijom odjednom napiše roman i da taj roman bude bestseler. I zbog tog uspeha izdavač je od Eka tražio da opiše kako je napisao “Ime ruže”. I tada se u ponovljenim izdanjima te knjige pojavljivalo nešto što se zvalo objašnjenje ili komentari romana “Ime ruže”.
      
       Koji su više čitani nego “Ime ruže”.
       - Moguće. To je jedan postmoderni brevijar, i tu Umberto Eko kaže: roman sam napisao zato što sam poželeo da otrujem jednog franjevačkog kaluđera... Naravno, roman “Ime ruže” svakako nije to. To što je Umberto Eko rekao dopalo mi se zato što i kod mene u svemu što radim mora da postoji okidač, nešto što me pokrene.
      
       Vi, naravno, niste imali nameru da ubijete Antonija Isakovića.
       - Okidač za tu knjigu je bio jedan Isakovićev citat. Upitan za Dnevni telegraf šta će biti ako nam ponovo uvedu sankcije, Isaković je rekao: “Ako do sankcija dođe, malom čoveku ostaće da se snalazi, a nama književnicima će naše nacionalne muke dati inspiraciju da pišemo nove lepe priče.” Već iz tog citata je jasno da se radi o jednoj vrlo opasnoj bolesti - deljenja na male i velike ljude. Umetnike i ostale. Naravno, on je veliki jer mu je neko nekada kazao da je književnik. Zastrašujući je moralni stav koji je izrečen u tom citatu. Potom sam više počeo da razmišljam o literarnom opusu čoveka koji je mislio da je dobro da nama bude loše da bi on mogao da piše.
      
       Dobro je da nije pisao o temama kao Ivan Goran Kovačić. Dobro da nas nisu bacali u jame da bi “literarna sekcija Prve proleterske” imala o čemu da piše. Dobrica Ćosić je išao na Goli otok - to grotlo patnje - da traži temu.
       - Strašno. Setio sam se onda te Isakovićeve priče “Crveni šal”. Znači, neko ko ukrade šal, biva streljan, a neko ko pobije ljude, biva nagrađen. Dakle, on preživi. Palo mi je na pamet šta bi sve moglo da se desi sa junakom koji je streljan zbog šala, da je nekim čudom ostao živ. “Crvena marama, sva od svile” zamišljena je kao žestoko komprimiranje svih trauma kroz koje je naše društvo prolazilo u drugoj polovini XX veka. Ona je malo artificijelna, moram da naglasim. Namerno.
      
       Asocijacija na Bulgakova se ne može izbeći kad se govori o vašoj knjizi “Ovo bi mogao biti vaš srećan dan”. Najbolji čovekov prijatelj je i u naslovu vaše knjige “Pas prebijene kičme”. Međutim, izgleda da je poređenje sa knjigom “Verni Ruslan” Georgija Vadimova - monolog logorskog psa - daleko bliže našem iskustvu.
       - Raspon između dve moje knjige, u kojima se na dva različita načina pojavljuje pas, govori o tome koliko su nas promenile devedesete. Dakle, devedesete za mene počinju knjigom “Pas prebijene kičme” koja otvorena srca pokušava da pronikne u razloge nastupajuće katastrofe. Ona fokusira period tog zaletanja, tih stravičnih pretnji koje su se čule sa radija: vi četnici, vi ustaše... To leto koje je prethodilo vukovarskoj operaciji, kad smo svi pretpostavili da smo u pomahnitalom vozu bez kočničara.
       To je bilo vreme kada sam verovao...
      
       Da reč ima moć.
       - Ne veliku, ali bar neku. Kraj devedesetih prošao je u znaku bombardovanja Srbije i tokom njega pisao sam knjigu “Ovo bi mogao biti vaš srećan dan”, koja je u stvari ništa više nego razuzdana groteska. Tu je zanimljiv raspon promene diskursa. Znači, u toj knjizi, zaista po Bulgakovljevom receptu pas stiče moć govora. To koincidira sa činjenicom dobitka na imigracionoj lutriji, jer pas počinje da govori u trenutku kad dobija na lutriji zeleni karton. Knjiga naročito ironizuje tu medijsku sferu koja se na nekom globalnom nivou može sažeti u rečenicu: valjda više verujete nama nego sopstvenim očima. “Verni Ruslan” je knjiga koja u okvirima ruske literature daje gorki nastavak Bulgakova.
      
       Ali i logoraške literature, Solženjicin, Šalamov...
       - Da, naravno. “Verni Ruslan” fokusira situaciju koja je mnogo tvrđa od one u kojoj sam ja odrastao. Veliki deo naše nesreće potekao je iz činjenice što smo živeli u društvu koje je na autentičan način korumpiralo svoje podanike.
      
       Ali dosta uspešno.
       - Utoliko tragičnije. Nameće mi se paralela između Jugoslavije i Poljske. U vreme olimpijade u Moskvi, mladi Poljaci su vozove, koji su prevozili hranu u SSSR, na granici zavarivali švajs-aparatima kako bi hrana istrulila. Nisam video oko sebe nikoga ko je bio spreman na sličan poduhvat. Tu, naravno, uključujem i sebe. I možda je zbog toga odnos prema Miloševiću bio u početku vrlo ambivalentan i možda je zbog toga on toliko dugo opstao na vlasti.
      
       I možda je zbog toga Poljska danas u Evropi.
       - Sigurno. Krajnja konsekvenca je upravo to.
      
       “Vrt u Veneciji” je tužna hrestomatija naše generacije - kada je iz našeg grada “počela da otiče životna supstanca”, kada su nastupili “časovi obesnog primitivizma”, kada je “beda ukidala izbor i udvostručila poniženje” - generacija stasala između komunističkih legendi i šezdesetosmaških tripova, kada je rokenrol bio na samrti, kada smo doživeli blickrig turbo-folka. Kojoj generaciji je bilo teže, da li našoj ili generaciji koja je posle nas došla, koja se, kako kažete, “prvi put kresnula za vreme Miloševića”?
       - Ako bismo gledali ko je poslednji profitirao od tog takozvanog dužničkog socijalizma, moram da kažem da je to naša generacija, koja je još mogla da ode u Evropu, da kupi interrejl kartu, da se bez ijedne vize otisne i putuje. Srećem na fakultetu veoma mlade ljude koji nisu imali takvog iskustva. Ali, verujem da će i oni vrlo brzo steći to iskustvo.
      
       “Vrt u Veneciji” je, formalno govoreći, dvostruka uzglobljena ljubavna priča. Kroz dva lika se prati duh dve različite decenije.
       - Da, ali te osobe nisu metafora tih decenija. U pozadini veselih i razuzdanih osamdesetih napravljena je logistika za ono što se dogodilo devedesetih. Mene je fasciniralo naknadno otrežnjenje moje generacije. Prve impulse nesreće osetio sam negde 1986/1987. godine. Do tada nisam mislio da se može dogoditi ovo što se događa.
      
       Naša generacije je prva generacija koja je bila korumpirana po želji. Ne znam kako je bilo deset godina pre nas, ali je ovde tada postojao izbor. Znači, čovek je mogao da ostane po strani akcijaškog fazona i stajlinga, tih jakni sa Lolom Ribarom...
       Za mene je paradigmatična rečenica tih osamdesetih godina bio stih iz pesme “Glavna ptica” sa ploče “Odbrana i poslednji dani” (“Idoli”, Jugoton, Zagreb, 1982): “I glavna ptica gleda sa svog balkona na barikadu.” To je moto kruga koji je smatrao da su te društvene borbe bile zaista nerazumljive. Devedesete su donele bolno otrežnjenje, jer se videlo da su ljudi koji nisu hteli da uđu u tu priču, postali subjekt te priče..
      
       Naša politika, politika pasioniranog negovanja mitomanskih apoteoza, armirana militarističkom logikom, čini mi se da je završila svoj dijabolični krug. Kako to da u Srba nikada nije mogla potpuno da uspe politika Đurađa Brankovića, kneza Pavla, Zorana Đinđića... Politika carstva zemaljskog?
       - Ne smemo zaboraviti i Antu Markovića. Ali, treba reći da se među Srbima prvi put javlja neki pozitivni mit, a to je mit Evrope. Činjenica je da je nekrofilno mitomanska politika, odnosno ta stragegija da se zagrize više nego što može da se proguta, bila konstanta naše istorije. Verujem da se ta paradigma promenila i mi polako shvatamo da je za nama ta mitomanija i to ludilo koje se širilo po televizijama.
      
       Ludilo Televizije Palma, somnambulije izvesnog Deretića i Mikija Vujovića, Olga Pejanović “Srbi narod najstariji”...
       - Cela ta menažerija polako odlazi negde na marginu gde joj je i mesto.
      
       SANU nije osudila tu kvazinauku.
       - Oni su zakasnili. Kad su se osvestili da reaguju, već je bilo kasno. Sve je bilo prožeto tim “vinčanskim” ludilom.
      
       Izgleda da je ubistvo Đinđića osvetlilo dve bitne situacije: Srbija je pokazala da želi kontakt sa normalnim svetom, dok je držeći opelo premijeru Đinđiću Amfilohije Radović, jedan od korifeja konzervativnog kruga, javno pokazao da konzervativne snage ne nameravaju da priznaju poraz.
       - To je govor koji je baš sve ljude koje ja poznajem iritirao. Naravno, nije to prvi put. Setimo se sahrane Danila Kiša. Nadam se da se tom tragedijom zatvorio krug smrti i tog smrtoljublja, te morbidnosti u čemu je vrhunac bio donošenje lobanja u televizijske studije...
      
       I pored saznanja da nema života izvan Evrope, taj konzervativni krug, koji oličava dobar deo Svetog sinoda pa i Srpske akademije nauka, sada politički artikuliše i predvode Vojislav Koštunica i DSS.
       - Koštunica je jedini od opozicionih lidera koji nije učestvovao u protestima 1996. i 1997 - na to uvek treba podsetiti. Tada se legitimisao i opredelio. On nije iznenađenje. Krug oko DSS-a veruje da pripada pristojnoj desnici, ali ja nikako ne mogu da nađem baš nijedan dokaz za to. Činjenica da se ta besmislena pitanja ponavljaju svaki dan, da se u tim pitanjima vrlo često dotiče taj neki nivo žute štampe koji nikako nije nevin u slučaju ubistva premijera, pa čak i jedna tragična činjenica da je iz te stranke u trenutku smrti premijera izostalo elementarno ljudsko reagovanje govore dosta o toj političkoj bedi.
      
       Prvo čega su se setili jeste koncentraciona vlada.
       - Vojislav Koštunica u svim svojim prvim izjavama je pokazao, posle streljanja Zorana Đinđića, da je jedva ljudsko biće.
      
       LUKA MIČETA
      

Kratki prilozi iz biografije Knjige: “Večera kod Svete Apolonije” (1983), “Novi Klini” (1989), “Putopisi po slikama i etiketama” (1993), “Pas prebijene kičme” (1993), “Nebeska opera” (1995), “Pleši čudovište na moju nežnu muziku” (1996), “Crvena marama, sva od svile” (1999), “Ovo bi mogao biti Vaš srećan dan” (1999), “Mijazma” (1994), “Oko na putu” (2000), “Stariji i lepši Beograd” (2002), “Vrt u Veneciji” (2002).        Izlagao je na više samostalnih i grupnih izložbi.        Samostalnu izložbu u Galeriji SANU imao je 1998. godine.        Profesor je crtanja i slikanja na Likovnoj akademiji u Beogradu        Nagrade:        Prvi je dobitnik prestižne nagrade “Lazar Trifunović”, za likovnu kritiku o izložbi Zorana Petrovića “Dokazi o postojanju”, objavljenu u listu “Borba”, oktobra 1993. godine.        Za knjigu “Ovo bi mogao biti vaš srećan dan” dobio je u Zagrebu nagradu “Bulgarika”, a za “Vrt u Veneciji” nagradu Grada Beograda.