Moral danas nije više stvar kritičkog suda, već je politička deklaracija. Ono što je od pamtiveka bilo na kraju, sada se preselilo na početak. Pa se posle neko čudi zašto nam se sve ovo događa

      Čini mi se da još nisu otkriveni uzroci užasne avionske nesreće u Kongu, u kojoj je, zbog otvaranja neispravnih vrata, vakuum posisao iz letelice više od sto osoba. Za divno čudo, pilot je uspeo da okrene avion i vrati ga na polaznu aerodromsku pistu. Tako se, jedva desetak dana nakon što je ovde izrečeno, u dalekom svetu ostvarilo pravilo da putnici ne mogu biti odgovorni za ponašanje pilota. Tačno. Jer, svi su pouzdano mrtvi. Osim pilota.
       Ili jedna drugačija pričica. Negde početkom osamdesetih godina prošlog veka prisustvovao sam trci formule 1 u Monte Karlu. O tome bih mogao da napišem roman. No, za čitaoca ovog teksta jedino može biti važna činjenica da se te sezone Niki Lauda vratio iz mrtvih. Jedna strana lica bila mu je nalik na masku statiste u horor filmu. Desilo se baš to da Lauda, sigurno zbog nekog kvara na bolidu, odustane blizu mesta gde sam stajao, na onoj nizbrdici posle Kazina i pre tunela. Tako sam, igrom slučaja, došao u priliku da ga dobro osmotrim. Na nogama je imao obične mokasine, kao da je krenuo na plažu. Tada sam se zapitao ko mu je dozvolio da vozi u takvoj obući. Mogla je mokasina da mu spadne s noge baš kada treba da pritisne kočnicu!
       Ko bi bio kriv da se ponovo desio smrtni slučaj?
       Nije se, srećom, dogodilo. Uostalom, kako da čoveku koji je jednom goreo u bolidu-mrtvačkom sanduku narediš da nastupi u propisnoj sportskoj obući. Ako vaskrsneš, odgovornost je samo tvoja. Te godine je Sena prvi put pobedio u Monte Karlu, jer je, odmah posle starta, ostalim vozačima nedvosmisleno stavio do znanja da će ih sve izgurati u more. Pa su mu se ovi sklanjali sa puta. Tada - i četiri naredne godine. Naravoučenije: oni su, na poseban način, preuzeli odgovornost za Seninu suludu vožnju koja ih je mogla odvesti na obližnje groblje. Živi su i zdravi dan-danas. Zato što su bili odgovorni.
       Posle je Sena poginuo u San Marinu. Ako sebi dopustim slobodu pretpostavke da je bolid bio dvosed, a da je zadnje sedište bilo rezervisano samo za mene - šta bih tada učinio? Rekao bih mu da malo o’ladi, imam posle trke zakazan sastanak u poslastičarniici. I da smo zajedno poginuli - onda?! Onda bi krivica bila samo moja. Opet ću izreći nešto savršeno poznato: tamo gde je suvozač, odgovornost je njegova, bez obzira da li je onaj u čijim je rukama volan završio pilotsku školu.
       Čitav ovaj uvod bio mi je potreban da stignem do srpske metafore u liku ministra Veselinova, čiji je službeni džip s upaljenim rotacionim svetlom, brzinom od oko 150 k/h, prošao kroz crveno svetlo kod Pravnog, onda opet na uglu sa Krunskom, da bi, konačno, kod Njegoševe, ignorišući po treći put semafor, usmrtio jednu devojku i povredio još dvoje slučajnih prolaznika. Već ste više puta pročitali (ili čuli) šta je, objašnjavajući ovu nesreću, rekao Veselinov: Ja sam bio samo putnik! Je li, po tome, putnik neko kome je privremeno oduzeta moć govora?
       Ili mu, kada ulazi u džip, zavežu oči?
       I da li ministar poljoprivrede prati suđenja pred Haškim tribunalom? Na tamošnjoj optuženičkoj stolici nalaze se mnogi koji u životu nisu zaklali ni pile, ali će fasovati dugogodišnju robiju zbog komandne odgovornosti za ratne zločine, etnička čišćenja, genocid i sl. Prema tome - ako se u državnom vozilu nađe ministar srpske vlade, on nije putnik bez karte, on je osoba komandne odgovornosti. Ne tvrdim da mu zbog toga sleduje teška robija, ali je njegovo odbijanje da preuzme odgovornost - i ponudi ostavku - rečit dokaz moralnog profila ovdašnjih (i svih drugih) vlastodržaca. Izgubiti ministarsku fotelju samo zbog jedne mrtve devoje, o, ne, nikako!
       Neću da tvrdim kako je Veselinov lično nemoralna osoba. To i nije moj posao. Moj posao će nadalje biti mala rasprava o moralu. Nekada je moral bio kategorija o kojoj se može suditi tek posle nekog počinjenog dela. Priča o moralu je uvek dolazila na kraju. Sud o tome da li je neki postupak moralan ili ne donosili su ljudi koji ni teoretski - takvo im, valjda, bilo zanimanje - nisu mogli doći u iskušenje da se o njima izriču moralistički zaključci. O tome uči istorija. Što jest-jest, Sokrat je ipak popio kukutu.
      
      
       Onda je, u naše vreme, došlo do velike promene: moral se sa kraja svake stvari preselio na početak bilo koje stvari; da li je neko moralan ili ne, nije više u delokrugu kritičkog suda, to je sada deklaracija kojom sve počinje. Kako bi, recimo, neko postao član vlade da, po sopstvenom uverenju, nije moralna ličnost za ugled, čemu je dokaz da se protiv bivšeg režima borio rame uz rame sa narkotrafikantima, časnim i odvažnim ljudima. Neko se, dakle, umesto da položi malu maturu, jednostavno proglasi neporočnom osobom, etičkim div-junakom, moralnom gromadom društva, i - svršena stvar. Posle toga mu je sve dozvoljeno: ne kradu baš svi, mnogi su skloni da varaju žene, a jedan je, eto, usmrtio devojku.
       Svemu tome imaju blanko opravdanje. A odlaze povremeno i u crkvu. Kad se od nekog takvog zatraži (bar) moralna odgovornost, on to odmah nazove harangom. Jer je jednom izjavio da je kvintesencija morala. On zna da je njegov nepokolebljiv moral rođen nekoliko sekundi pre negoli je on ugledao svetlost sveta. Pa ga je odmah upotrebio umesto pelene. Ali, oni koji stalno trućaju o moralnim vrednostima - i to obavezno čine odmah, pre nego što su ustali iz kreveta - nemaju sa tom stvari/osobinom ama baš ništa. Niti ona želi da ima nešto sa njima. Ovo je bio jedan takav slučaj.
       Međutim, šta je sa ostalima? Nisam u programu DOS-a, alijas srpske vlade, pronašao nikakvu fusnotu o izmenjenom statusu moralne odgovornosti u vreme tranzicije i silnih demokratskih reformi. Ako neće Veselinov, ako se on gica, šta vlada čeka? Nije valjda da se plaše moralnog čina kolektivne ostavke? Ili stvarno veruju da nema boljih od njih. U moralnom smislu.
      
       BOGDAN TIRNANIĆ