Broj slučajeva zlostavljane dece se povećao od 2000. godine. Sada se pojavljuju četiri nova slučaja nedeljno odnosno oko dve hiljade godišnje. Nekada je seksualna eksploatacija činila četiri odsto ukupnih slučajeva, a sada se taj broj popeo na dvadeset šest odsto

      Najmlađe seksualno zloupotrebljeno dete u SCG ima samo šest meseci! Najmlađe dete kojem se zbog istog pruža stručna pomoć staro je tek dve i po godine. Da zlo bude veće, po podacima Instituta za mentalno zdravlje, za polovinu slučajeva ove vrste iskorišćavanja dece nikada se ne sazna. A načina da se zloupotrebe maloletnici ima još - fizičko i emocionalno zlostavljanje i zanemarivanje. “Ciljevi” koji se time postižu su raznovrsni - od zadovoljavanja telesnih potreba zlostavljača, preko žrtvovanja najslabijeg u porodici da bi ona finansijski opstala, što je najčešće slučaj sa pornografijom, prostitucijom i trafikingom, do prebijanja deteta od strane jednog roditelja zarad osvete drugom, kakav je poslednji slučaj, osmomesečne Danice iz Smedereva.
       Psihijatar i psihoterapeut za decu i mlade u Institutu za mentalno zdravlje dr Oliver Vidojević, kaže: “Dečiji mozak formira sve što se dešava oko njega.Zlostavljana deca imaju odsustvo kontrole i pogrešnu sliku odnosa u društvu. Postaju manji od makovog zrna i čine sve da ne izazovu zlostavljača. Pa se i u grupi s drugom decom ponašaju kao žrtva ili sami postaju napadač. Za njih je svet podeljen na te dve uloge, pa je ponekad bolje biti vuk nego ovca.”
       Sonja Kecmanović iz nevladine organizacije BEOSUPPORT, prve kod nas koja je pokrenula ovo pitanje i umrežila se sa svetskim organizacijama za zaštitu dece od zlostavljanja, smatra “da dete i kad shvati da nešto nije u redu oseti se krivim. Međutim, osećaj krivice bio bi veći kada bi obraćajući se nekome poremetio odnose u porodici. I na kraju, dete bi opet moralo da se suoči sa zlostavljačem.”
       Budući da polovina zlostavljane dece u roku od pet godina posle zlostavljanja ne pokaže nikakve posledice, do dokaza o ovom činu se, sve i da neko posumnja, teško dolazi.
       Uništavanje sopstvenog tela da bi ga time učinili neprivlačnim za zlostavljača je jedan od načina kojim se žrtve, još pre puberteta, pokušavaju izvući iz začaranog kruga u kome su potpuno sami. Gube samopoštovanje, padaju u depresiju, neretko i okončavaju svoje živote. Do puberteta za njih telo više nema nikakvu vrednost, a osim prostituciji i ponovnom zlostavljanju, podložniji su još i alkoholu, narkomaniji i svemu onome što im olakšava destruktivne namere. Postoji li, onda, način da se “naučena bespomoćnost” žrtve prekine i da moto “jednom žrtva uvek žrtva” prestane da važi?
       “Što pre to bolje”, objašnjava Antoaneta Dimčevska, epidemolog i koordinator BEOSUPPORT-a. Ona kaže: “Dugo je ovaj problem u našem društvu bio dozvoljen i tolerisan. Ni adekvatni zakoni ni kaznena politika donedavno nisu postojali kod nas. Sada su već preduzete neke akcije na tom planu, a ministri, policija i stručnjaci pokazali su veliko interesovanje za rešavanje ovog problema na okruglom stolu koji smo organizovali. Budući da smo u procesu harmonizacije sa Savetom Evrope nadam se da će se sve uskoro završiti. Odlučili smo da umrežimo stručnjake svih profila da bismo omogućili deci da se lakše nekome obrate. Kao vid vršnjačke podrške osnovali smo i tim mladih s kojima bi se deca žrtve zlostavljanja lakše i pre obratila nego odraslima. Najvažnije je da to bude osoba u koju bi oni imali poverenje i koju bi smatrali bezopasnom.”
       Broj slučajeva zlostavljane dece se povećao od 2000. godine kada je u Institutu počeo sa radom poseban odsek za zaštitu zlostavljane i zanemarene dece, kaže dr Vidojević. Sada se pojavljuju četiri nova slučaja nedeljno odnosno oko dve stotine godišnje. “Nekada je seksualna eksploatacija činila četiri odsto ukupnih slučajeva, a sada se taj broj popeo na dvadeset šest odsto. Ranije je bilo teže raditi u okviru svakodnevnog posla sa tom decom i istovremeno sa onom decom koja imaju drugu vrstu problema. Otežavajući faktor bili su i uputi, pa knjižice i tako redom. Sada se u oporavak uključuju porodica i okruženje deteta, a budući da novi zakon to dozvoljava, zlostavljač se, čak kad se radi i o vlasniku kuće u kojoj dete živi, udaljava iz detetovog okruženja. Bolju zaštitu dece obezbediće promene nekoliko zakona, a ključna stvar je da se sudovi specijalizuju ne samo za delinkvente nego i za decu žrtve, pri čemu bi se uvažavali audio i video snimci ispitivanja. Time bi se dete poštedelo dodatnih ispitivanja i ponovnog susreta sa zlostavljačem”, smatra on.
       Naša zemlja nije ni zakonski ni u praksi usamljena u ovom problemu. Od sto devedeset tri zemlje u svetu samo četrdeset četiri imaju zakone protiv zlostavljanja u porodici. Svetska potreba za zaštitom dece od nasilja rezultirala je Konvencijom UN nacija o pravima deteta i Stokholmskom agendom, tek u poslednjoj deceniji prošlog veka, iako, po nekima, korišćenje mladih za seksualne potrebe, postoji još od Vavilona. Na osnovu Stokholmske agende svaka zemlja potpisnica treba da donese svoj nacionalni plan za zaštitu dece, za koji kod nas potpise prikuplja BEOSUPPORT.
       Za razliku od pukog seksualnog zlostavljanja radi fizičkog zadovoljenja o kome ponešto i čujemo, o onom drugom, komercijalnom seksualnom zlostavljanju dece manje se priča iako je, sudeći po masovnosti i prefinjenim načinima hvatanja žrtve, možda i opasnije. Ovaj vid iskorišćavanja dece podrazumeva prostituciju, pornografiju i trgovinu decom, osobama od 0 do 18 godina, sa materijalnom dobiti onog ko ih na to primorava. Komercijalno seksualno iskorišćavanje broji najmanje milion dece. Poseban protokol Konvencije UN o pravima deteta usvojen 2002. odnosi se na komercijalnu zloupotrebu dece.
       Neretko je metod preživljavanja siromašnih porodica sa mnogo dece žrtvovanje jednog od njih. Usled ratova i siromaštva, roditelji prodaju decu radi preživljavanja. Ona, već zloupotrebljavana deca, pogađate, često dobrovoljno pristaju na prodavanje tela koje ionako u njihovim životima više ne igra veliku ulogu. Dalje, dobijaju pasoše nekih bogatijih zemalja u kojima mušterije imaju čime da plate usluge. Na našim prostorima, prema podacima UNICEF-a, trgovina se vrši iz Bugarske, Moldavije, Rumunije, Rusije i Ukrajine, preko Srbije, ka Bosni, Kosovu, Makedoniji i Zapadnoj Evropi. Srpske devojčice transportuju se na Kipar, u Holandiju, Nemačku i Italiju. Retke koje pobegnu postaju jedini izvori našeg saznanja o tome kako žive mladi kojima je prostitucija jedina opcija u životu.
       Procenjuje se da se godišnje 70 odsto dece u trafikingu inficira HIV virusom. Poznato je, takođe, da su osobe između 15. i 24. godine života najpodložnije ovoj smrtonosnoj bolesti. Tamo negde, u nekoj tuđoj zemlji, njihovi životi, kao uostalom i njihova tela, postaju nešto o čemu odlučuju makroi, gazde, mušterije. Svi osim njih lično.
       “Srbija je ujedno i ‘propusna granica’ i destinacija trafikinga. U dečiju prostituciju jednako su uvučene i siromašne i bogate zemlje. Siromašne radi preživljavanja, a stanovnici bogatih zemalja često su spremni da odu i u drugu zemlju da bi koristili usluge dečje seksualne radne snage. Najčešće su to, čak javno organizovani krugovi pedofila. Najsnažnije sredstvo njihovog udruživanja je Internet, na kome su devojčice, a u onim zemljama u kojima su seksualne raznovrsnosti prihvaćene i dečaci, dvostruko eksploatisani. Prvo, kao seksualni objekat, a onda i kao predmet pornografije. Iako su društveni napori veliki da se dobrobit dece zaštiti, napredak tehnologije nas prestiže”, kaže Dimčevska.
       Da u seksualnoj zloupotrebi dece, kao po dogovoru, jednako učestvuju i siromašne i bogate zemlje možda potvrđuje i to šta su upravo najsiromašnija Somalija i najbogatija SAD, jedine dve zemlje koje nikada nisu ratifikovale Konvenciju o pravima deteta. Biznis poznat kao dečja Internet pornografija time je nadmoćniji što je dostupan svima. Dve trećine posetioca ovih sajtova spada u one koji zlostavljaju decu. Međutim, prefinjeni načini stvaranja seksualnih objekata od dece često se ne završavaju na trafikingu, prostituciji i Internetu. Korišćenje mladosti da bi se reklamirala hrana, piće, odevni predmeti, po mnogima bi takođe trebalo da se definišu kao komercijalna zloupotreba dečjeg tela.
       “Dok smo na ulici skupljali potpise za Nacionalni plan ljudi su bili najviše kivni na agencije koje skupljaju mlade manekenke, poput Elite model look-a i drugih modnih manifestacija na kojima se reklamiraju tela maloletnih”, kaže Ksenija Sorajić iz tima mladih BEOSUPPORT-a.
       “Naša organizacija počela je rad praćenjem medija, uključujući čak i one specijalizovane za pojedine oblasti koje ne pratimo svi svakodnevno. Naše zaprepašćenje bilo je ogromno kada smo shvatili koliko su otvorene ponude i napadno oglašavanje agencija u potrazi za mladim seksualnim objektima”, kaže Dimčevska. I nudi rešenje “U korist zaustavljanja te implicitne pornografije putem koje se ne zlostavlja direktno, ali se od deteta pravi seks simbol, trebalo bi edukovati medijske radnike, uputiti ih u rasprostranjenost problema i skrenuti pažnju na to da se u vezi s njim donesu profesionalni kodeksi. Sve to naravno bez cenzure, ali sa sankcijama za one koji se oglušuju o kodeks.”
       U situaciji kada se granica seksualnih sloboda spušta čak i ispod četrnaest godina, još nam nedostaje, kažu lekari, upućenost mladih u to šta je seksualni odnos i šta sve on sa sobom nosi. Sida, trudnoća, pogrešan partner, istina, uvek nam se čine kao nešto što se neće desiti baš nama ili našoj deci. Kao nešto na šta bismo još ovaj put mogli zažmuriti. Ipak, istinu da na beogradskim ulicama stoji na stotine maloletnih prostitutki i da čak i njihove ćerke, ubrzo posle prve decenije života takođe izlaze na ulice, morali bismo videti, kad već nismo dosad.
      
       DRAGANA PERIĆ