Rolingstonsi, ipak neće svirati u Beogradu, priznao je Maksa Ćatović, vlasnik producentske kuće “Komuna”, nesuđeni organizator koncerta koji je, po mišljenju mnogih, trebalo da predstavlja “istorijski događaj za Srbiju”, nešto kao kulturnu revoluciju

      Ambiciozno se planiralo da se na Svetog Iliju (2. avgusta kada je svirka trebalo da bude održana) raskrsti sa šljivovicom u korist pobede Džek Danijelsa, odnosno urbanog nad ruralnim ili građanskog nad parohijalnim konceptom kulture. Muzički fon Rolingstonsa trebao je da nas na velika vrata uvede u Evropu i ustoliči predstavu o poželjnom kulturnom modelu. Za sada, kulturološki šok je izbegnut. Zbog čega ako se zna da je ugovor sa Stonsima potpisan još prošle godine?
       Advokatska kancelarija “Brej end Kreis” koja zastupa legendarnu rok grupu obavestila je još 24. marta “Komunu” da je ugovor o organizaciji koncerta raskinut zbog vanrednog stanja uvedenog posle ubistva premijera Zorana Đinđića. Tipski ugovor koji potpisuju sa svim promoterima omogućuje im da na osnovu slobodne procene raskinu ugovor kad god hoće, ukoliko procene da bezbednost grupe, ili ekipe ili publike nije očekivana. Moglo se to dogoditi i na sam dan koncerta kao što smo nedavno mogli da vidimo u Bangkoku.
       Maksa Ćatović, za NIN kaže da se od tog trenutka sve činilo da Rolingstonsi promene odluku. “Komuni” je u tom poslu pomagala Vlada Srbije kao i Komercijalna banka koja je garantovala bendu da će njihova minimalna zarada biti 1 500 000 američkih dolara. Menadžmentu grupe pisali su i ambasadori Velike Britanije i Kanade uveravajući ih da se posle ukidanja vanrednog stanja sve normalizovalo, tvrdeći čak da je situacija u zemlji sada bezbednija nego ranije. “Nažalost, nismo uspeli. Danas (13. maja), javljeno nam je da će se koncert umesto u Beogradu, održati u Briselu.”
       Ovakva odluka ne bi trebalo da čudi ako se zna da su bezbednost Rolingstonsima i njihovoj ekipi pismom podrške lično garantovali pokojni premijer Đinđić i predsednik gradske vlade Nenad Bogdanović. Đinđić je tada napisao da će grupa i njena pratnja imati specijalan tretman od momenta ulaska u Srbiju do odlaska iz nje, dok u Bogdanovićevom pismu stoji da su “gradske službe spremne i sposobne da ispune sve zahteve organizatora koncerta”. U međuvremenu, premijer je ubijen a glavni organizatori i nalogodavci atentata nisu uhvaćeni.
       Funkcioneri DOS-a Ivan Andrić i Čedomir Jovanović jedni su od inicijatora dolaska Stonsa u prestonicu. “Učinili smo sve što smo mogli. Izgleda da se mi, što se njih tiče ne nalazimo na karti Evrope. Ostali su neumoljivi. Žao mi je što nismo mogli da ih ubedimo od kolikog značaja bi njihov dolazak bio za nas. Nije sve u ekonomskoj pomoći koju dobijamo. Možda je presudila činjenica da za njih nismo tržišno interesantni”, kaže za NIN Ivan Andrić.
       I zaista, dogovorena cena ulaznica bila je 1 500 dinara, više nego 50 odsto niža od cene koja je bila planirana za Zagreb, a koja je opet niža od onih u Zapadnoj Evropi. Čedomir Jovanović je čak svojevremeno najavljivao da će karte moći da se kupe na šest rata “kako bi svi mogli da dođu na koncert”. S druge strane, Stonsi na jednoj turneji okrenu veće pare nego čitava srpska privreda za godinu dana. Drže rekord po najvećoj zaradi; na turneji 1994. godine zaradili su 121 milion dolara.
       Prve reakcije na otkazivanje koncerta mogle su se pročitati na sajtu B92 odmah posle emitovanja vesti 13.maja. Evo, nekih od zanimljivijih utisaka. Mladen nije krio razočarenje: “Nema šta, pravi buntovnici, boje se da dođu u zemlju tri meseca posle ukidanja vanrednog stanja. Na šta je rokenrol spao... Džeger i Ričards postali su Mijat i Dejo svetskog rokenrola. Bejahu dobar bend ali kad se rokenrol grupa pretvori u multinacionalnu korporaciju sa 2 000 zaposlenih, ko tu koga zajebava!” Nenad se pozabavio ozbiljnom analizom: “Prošlogodišnji trijumf Cece Ražnatović nepogrešivo je izmerio puls stanja stvari na domaćem pop kulturnom terenu. Kulminacija tog trijumfa je i atentat na Đinđića, pa bi svakako bilo malo preuranjeno i naivno očekivati da Stonsi učestvuju u akciji nekakve kulturološke Sablje. To će morati da obavi neko drugi”...
       Slušalac koji se potpisao pod pseudonimom Mrav, rezignirano konstatuje: “Ovo je prava blamaža za Srbiju i muzičari nam daju kantu. Kažem, gde ćeš niže od ovoga. Omladino, još ćeš dugo slušati klepetanja, naricanja, cigu-ligu, Mile, Mile i dva metka u vazduh.” Jedna Radmila se ozbiljno naljutila i pronašla dežurnog krivca:”Ako hoćete da kažete da je previše da izvučem zaključak da je Koštunica kriv za ovo, e pa, nije previše i kriv je. Kriv je što ništa nije znao i još brani kretene kao što je Bulatović, a ja ne mogu na koncert. A Džeger, baš je cvećka, šta može da mu se desi u Srbiji, osim otmice, ucene i ubistva”... Sanja je depresivna, otkad je čula vest, očigledno mrzi ceo svet: “Ne treba ni da dođu, ako tako razmišljaju. Oni matori i otrcani rokeri”...
       Bilo je i poprilično razjarenih fanova benda - nepotpisani je poručio: “Kontradikcija. Nijedan bend nije bezbedan posle otkazivanja koncerta u Srbiji.” Oni što se prave naivni, pitaju: “Da li ovo nagoveštava kambek Lepe Brene?” Jednom Zoranu sve se smučilo: “Aha... A oni su kao rokeri... A ovamo se prodaju kao robna marka... I zaziru od malo frke, ko da su hor bečkih dečaka, a ne... Koji foliranti... Mik će verovatno umreti u krevetu, i to od starosti, a za jednog rokera nema ničeg tužnijeg... ‘Umetnost pobune’? Samo ti sanjaj, Ivačkoviću”...
       E pa, izgleda da je za mnogo šta “kriv” pomenuti Ivan Ivačković. Pisac monorafije o Stonsima “Umetnost pobune” posle objavljivanja je započeo agresivnu kampanju sve u nameri da Džegera i društvo privede u Beograd. Bio je ubedljiv. Od početka je tvrdio da je dovođenje Rolingstonsa - državni interes. Obrazlagao je: “Svirka Stonsa nije samo koncert, to je gotovo stvar prestiža, neka vrsta legitimacije i promocije za državu”. Upoređivao je: “Setite se koliko je to pomoglo Češkoj i Havelu i koliko je za Hrvatsku značio koncert Stonsa u Zagrebu. Ne mogu da verujem da je to svojevremeno shvatio Tuđman, koji je bio čovek seljačke mentalne strukture, a da tako očiglednu činjenicu neće razumeti sadašnja srpska vlast u kojoj sede ljudi urbanog senzibiliteta.”
       Predviđao je: “Onaj ko dovede Stonse u Beograd, dobiće naredne izbore.” Hrabrio je: “Da bi se dobili krediti, potreban nam je dobar imidž države. Potrebno je da Srbija pokaže novo lice, želju i inicijativu da se priključi modernom svetu. Teško je zamisliti brži i atraktivniji put od koncerta Stonsa”. Ovde je čitava jedna generacija bila prinuđena da odraste na turbo-folk deponiji i toj generaciji bi Stonsi na spektakularan način pokazali da postoji i nešto neuporedivo bolje i plemenitije”... I dosađivao je: “Jugoslavija će povodom tog koncerta imati veliki i lep publicitet u svetu, što nam je sad veoma potrebno, pošto se petooktobarska euforija odavno ugasila i više ne uživamo status heroja”...
       I tako, brzo je Ivačković ubedio politički establišment koji je prigrlivši TV Pink ostao dužan studentariji i mladima. Oni su prilikom šetnji 1996. i 1997. godine često delili letke sa natpisom “Stonsi dolaze u Beograd”, želeći da se protestanti još više okrenu protiv vlasti zbog čije je politike taj dolazak bio neizvodljiv. Ubrzo je “Komuna” potpisala ugovor sa Rolingstonsima koji je imao 80 strana. Samo lista njihovih zahteva imala je oko 50 strana. “Razgovor oko novca je najmanji problem. Oni ne traže pare već samo garanciju da će određeni deo prihoda biti uplaćen na njihov račun”, govorio je Maksa Ćatović. Ugovoreni honorar grupe bio je 90 odsto čistog prihoda. Preostalih deset odsto trebalo je da pripadne “Komuni”. Na pitanje da li je tačno da je bendu uplaćena kapara od 300 000 dolara, kako se ovih dana po gradu šuška, Ćatović kaže da je reč o čistoj izmišljotini. Tvrdi da nikakvog avansa nije bilo.
       Naravno da je šteta velika što se koncert neće održati. Osim što su zakinuti njihovi mnogobrojni obožavaoci, to bi bio veliki plus za sve one na vlasti koji se trude na normalizuju prilike u zemlji a da se ne govori o tome da bi bilo logično da sebi pripišu zasluge i iskoriste ih za sopstvenu političku promociju. Ako je za utehu, što su stariji, precvali Rolingstonsi su sve veći namćori. Njihovi zahtevi se odnose i na skidanje lišća i trnja na buketima ruža koji treba da ih očekuju u sobama! Čak je Ivačković jednom prilikom primetio: “Organizovanje koncerta Rolingstonsa jeste neka vrsta mazohizma i velika glavobolja. Pripremanje tog koncerta liči na iskrcavanje u Normandiju.”
       Primera radi, 1994. i 1995. godine za grupu je radilo 450 ljudi, za jedan šou bila je potrebna snaga od 3 840 000 vati, upotrebljavano je osam milja kabla, 310 zvučnika i 1 500 reflektora, uključujući i 48 avionskih svetala, bina je iz grada u grad prenošena u 56 specijalnih transportera, a transport sa jednog kontinenta na drugi obavljen je pomoću 72 prekookeanska kontejnera i tri “džambo-džeta” dok je četvrti avion istog tipa bio rezervisan za grupu i ekipu najbližih saradnika.
       Ipak, jedna od legendi ovdašnje rok scene i inicijator dolaska Rolingstonsa Petar-Peca Popović na pitanje kako se oseća posle svega, sa izrazom prevarenog dečaka kaže: “Kao popišan. Imam osećaj da više nikada neću gledati Stonse. Stigle su nas godine”... Jedan od fanova benda je rekao: “Taj koncert njima ne bi značio mnogo, ali nama bi značio jako puno. Značio bi završetak jedne mračne ere gde su najposećeniji koncerti bili nastupi jedne dame i njoj sličnih koji su sada u zatvoru.”
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ