Još nema uslova za proglašenje ovogodišnje suše za elementarnu nepogodu

      I građanima i Vladi Srbije stvarno se dopalo - ako već ne može vanredno stanje, dobra je i elementarna nepogoda. Iako načelnica Agrometeorološke službe u Republičkom hidrometeorološkom zavodu Ljiljana Džingalašević priznaje da ovaj avgust u maju “po nekim karakteristikama liči”, ali još nema dimenzije suše iz 2000. godine, kolektivi nekih beogradskih osnovnih škola već od utorka su skratili časove na Gašinih 30 minuta, Beograđanima koji se usude da u ovom stanju poliju baštu, gradski parlament je zapretio rigoroznim kaznama, sušom naročito pogođene opštine Bečej, Sombor i Zrenjanin su povukle nogu, a onda je i “čovek problem”, srpski ministar poljoprivrede Dragan Veselinov objavio da će vlada proglasiti stanje elementarne nepogode. U nadi da će im ta mera doneti i smanjenje poreza, seljaci su pronašli zrno sreće u nesreći dok su vladini stručnjaci, koji ne mogu da se sete koji su to kriterijumi ni gde su zapisani, kroz smeh ubeđivali novinara NIN-a da uslova za proglašenje majske suše za elementarnu nepogodu još nema.”Trebalo bi sa takvim ocenama sačekati bar još nedelju dana.”
       Za razliku od 2000. godine kad je suša bila nešto drugačije raspoređena, sada se ostrvila na celu Vojvodinu i zapadnu Srbiju. U martu je kiša bila “deficitarna roba” za celu Republiku, dok su neki gradovi istočne Srbije, kao Zaječar, Negotin i Dimitrovgrad, u aprilu imali suficit padavina. Bečej, Rimski Šančevi, Sombor nisu bili te sreće, pa je kvadrat zemlje tamo istog meseca popio tek sedam odnosno osam litara vode ili 15, odnosno 17 procenata od tridesetogodišnjeg aprilskog proseka. Maj je bio još gori od aprila, pa je dosad na Kikindu, recimo, palo tek litar kiše, a Srbija je prosečno darovana sa samo pola litra po kvadratu. Oprezna kao svi koji znaju koliko se možeš osloniti na nebo, Džingalaševićeva neće da izrekne nijednu konačnu ocenu, ali napominje da dugoročne prognoze meteorologa ne obećavaju obilnije padavine sve do kraja ovog meseca.
       Dok udarne strane novina krase proračuni da je već nastala šteta od milijardu dinara, Džingalaševićeva kaže da za kukuruz, suncokret, soju i šećernu repu još nije sasvim kasno, ali da je šteta na pšenici već nastala pa će i kvantitet i kvalitet biti smanjeni. I dok smo prošle godine izvozom pšenice popravljali spoljnotrgovinski deficit, predsednik Odbora za poljoprivredu Narodne skupštine Republike Srbije Zoran Mićović je najavio da nema razloga za brigu, izvoz pšenice će biti zabranjen, a proizvođači hlebnog žita nisu obuhvaćeni ni značajnim povećanjem izvoznih subvencija - šta će im kad izvoza neće ni biti.
       Ako nešto važno javnosti nije promaklo, odgovornost za to što se rodna polja ne navodnjavaju, prvi je zatražio funkcioner Socijademokratije Slobodan Lalović. Sad sledi uobičajeno opšte lamentiranje.
       Svetski udes sa limitiranim vodnim resursima za navodnjavanje Srbija ne deli, kaže za NIN pomoćnik ministra za poljoprivredu Slobodan Petković. Ali da voda neće sama ni do česmi ni do njiva, seti se samo kad pripeče i dežurni katastrofičari zavape da samo što nismo ostali bez hleba. “Kanal Dunav-Tisa-Dunav mogao bi da navodnjava 550 000 hektara, a navodnjava tek 50 000 hektara. O tome zašto se ne koristi dovoljno, raspravlja se samo dok traje suša; čim padne prva kiša, sve se to opet zaboravi. I tako još od 1977. godine kad je kanal završen”, kaže za NIN šef kanalskih sistema DTD Božidar Jojić.
       Celu Srbiju gledajući, navodnjava se tek jedan odsto površina, a vredno navodnjavanja je čak 3,5 miliona hektara, kaže Petković. Ali za održavanje postojećih i izgranju potrebnih zalivnih sistema potrebno je 20 miliona evra, a u srpskom budžetu je za troškove navodnjavanja izdvojeno tek milion evra.
       Sistem “Dunav-Tisa-Dunav” je prošle godine na uslugama navodnjavanja zaradio samo 9,2 miliona dinara i Jojić ne poriče da bi i njegovoj firmi, koja je sada sektor “Voda Vojvodine”, bilo u interesu da se sistemi za zahvatanje vode iz kanalske mreže grade, ali “ranije smo davali novac za neka učešća za kredite namenjene toj izgradnji, a sada se i sam kanal s velikom mukom i srećom održava u funkcionalnom stanju”.
       Jedan poznati stručnjak za poljoprivredu koji sad ne bi da ulazi u javnu raspravu sa jednim aktuelnim bankarem, tvrdi da je svojevremeno od Svetske banke dobijen kredit za uređenje toka Morave, koje je podrazumevalo i sisteme za navodnjavanje, ali je “odlukom političkog faktora nešto malo urađeno na zaštiti od poplava, a na navodnjavanju ništa”. Pare su, navodno, otišle u druge svrhe.
       Na primedbu da je voda u kanalu Dunav-Tisa-Dunav često takvog kvaliteta da je bolje ne navodnjavati polja njome, Jojić ne poriče da problema sa kvalitetom vode ima, mada “kvalitet uglavnom odgovara”.
       Najkritičnija deonica je Vrbas - Bečej, koji ima najveći od 84 postojeća zalivna sistema, i do problema i pomora ribe dolazi za vreme prerade šećerne repe, a u jesen, kad je Tisa kod Zrenjanina velika pa ne može u nju da dotiče voda iz Begeja, “stvaraju se gasovi od kojih se u Vrbasu i Zrenjaninu živeti ne može”. Problem prouzrokovan kampanjom prerade šećerne repe rešava se, kaže Jojić, “upuštanjem u kanal sveže vode iz vodotokova Dunava i Tise i tako se spasava stvar, ali s tom vodom stiže nanos od sitnog peska i mulja i zatrpava kanale”.
       “Rešenje koje sada primenjujemo ne bi ništa pomoglo ukoliko bi potrošnja vode za navodnjavanje porasla. Tad bi jedini spas bio u izgradnji uređaja za prečišćavanje, ali za to nije nadležan sistem Dunav-Tisa-Dunav nego opštine i fabrike”, kaže Jojić, što je pametnom dovoljno za zaključak da od muke s nedovoljnim navodnjavanjem može biti i gora: navodnjavanje opasnom vodom.
      
       R.Ć.