Dok Crna Gora ne počne da plaća troškove zajedničke države, mi nećemo plaćati njihove funkcionere u toj državi. Lično ću biti protiv toga da se takse za strance smanje

      Ovaj razgovor sa srpskim ministrom finansija Božidarem Đelićem zakazan je u petnaest do jedan u noći između utorka i srede. Bliski saradnik ministra Đelića ohrabrio je ovog novinara da, ukoliko sam već ne spava, ministra može zvati do duboko u noć, jer je to u Ministarstvu uobičajeno radno vreme.
      
       Vas je poslednjih dana skolilo sa svih strana: prvo, em držite državne pare u poslovnim bankama, (ju, ju, kaže Đelić), em ne date plate službenicima zajedničke države (ju, ju, kaže Đelić), em ste povećali takse strancima za ulazak u našu zemlju. Hoćete li vi isplivati?
       - Naravno. Imam jednog prijatelja koji je bio ministar finansija Poljske i kad sam postao ministar finansija Srbije, poslao mi je malu poruku: želim ti puno uspeha i sreće, ali znaj da si odsad u pres loncu. I stvarno, to je takvo osećanje. Ministarstvo finansija i mene zovu od rane zore sve do duboko u noć. Nikada nema dovoljno novca, svi imaju svoje prioritete, a sve i u svakom momentu mora nekako da se uklopi. U svakom momentu postoji neka kriza, pa ja ne osećam neke posebne probleme - uobičajeni posao.
      
       Vaše ministarstvo je podnelo mnoge krivične prijave protiv vaših prethodnika jer su oštetili državu polažući njen novac po neekonomskim kriterijumima u poslovne banke. Koliko je država zaradila na depozitima koje je ove godine držala u poslovnim bankama?
       - Malo sam iznenađen vašim pitanjem. Kao da asocirate da smo nastavili neki stari sistem i da bismo eventualno...
      
       Država je obećala da će svoj novac ubuduće držati u centralnoj banci.
       - Ne, država to nikada nije obećala. Pogledajte iskustvo Hrvatske i Slovenije gde svake godine između pet i 25 odsto ukupnih depozita je u centralnoj banci, a sve ostalo je u poslovnim bankama. To nije zbog toga što neko voli bankare. Sve dok se potpuno ne povrati poverenje u bankarski sistem i depoziti građana i privrede budu masa koja će omogućiti dovoljnu kreditnu aktivnost, država će na ovaj ili onaj način, kroz depozite, morati da odigra svoj deo uloge. To je indirektni način podrške privredi i građanima.
       Prošle godine usvojenim izmenama Zakona o budžetskom sistemu jasno je stavljeno do znanja da se prestaje s praksom “ja tebi depozit, ti meni kredit i neke usluge” jer je pri takvom načinu upravljanja novcem država ekonomski uvek na gubitku. Naročito kad dozvoli da se na stotinu mesta donose takve odluke, da svaki direktor bolnice, da svaki direktor škole, svaki finansijski direktor u svakoj budžetskoj instituciji može da odlučuje u kojoj banci i pod kojim uslovima će držati novac. To su bile velike zarade za neke banke koje su dobijale depozite, na koje nisu plaćale kamatu, a držale su ih godinama iako su navodno bili a vista. Imamo primere da je kamata ugovorena, ali nije čak ni obračunata a kamoli plaćena. Sad imamo prelazni period od šest meseci za sredstva Republike i 12 meseci za sredstva lokalne uprave, koji je tu zato što su to tražili poslovne banke i Narodna banka da posle prelaska platnog prometa u banke ne bismo uzdrmali bankarski sistem. Tom gotovinom se sada upravlja sa jednog mesta - iz trezora - i po tržišnim principima. Od 1. aprila prvi put država dobija kamatu na depozite po viđenju u visini trećine eskontne stope NBS. Posle dve godine prepiranja država dobija i kamatu na depozite kod centralne banke, isto tako centralna banka nam posle dosta prepiranja od prošle godine daje tržišnu kamatu na devizne depozite države. Dakle, suprotno implikacijama iz vašeg pitanja, u trendu su jasna pravila igre između države i banaka. Ipak, istina je da su se od početka godine desile dve stvari: država je uslišila molbe poslovnih banaka i centralne banke i zadržala u poslovnim bankama depozite na nivou poslednjeg dana decembra 2002. godine i sa njima podelila svoju likvidnost, a kad je uputila poziv na vraćanje nekih četiri i po milijarde dinara u Centralni depozit, a da bi se izvršio budžet, neke banke se nisu oglasile. Od te 4,5 milijarde čak dve milijarde se tiču jedne velike banke.
      
       Koja je to banka... Komercijalna?
       - Da. Komercijalna banka. A sem toga, banke su imale čak šest-sedam milijardi dinara neraspoređenih javnih prihoda koje nismo mogli da razvrstamo po korisnicima jer su praćeni nepravilno popunjenim poreskim prijavama koje su banke propustile kroz svoje sisteme. Imali smo sate i sate sastanaka sa bankama, i sa tih sedam milijardi dinara sad smo se spustili na nekih 800 miliona. Ja sam se dosta razočarao u neke bankare koji su zloupotrebili dobru volju države, a što mi ni u kom slučaju nećemo tolerisati. Mi smo posle pet nedelja krenuli u smanjivanje depozita u bankarskom sistemu i juče smo, u momentu kad je Narodna banka smanjila stopu obavezne rezerve, iz banaka povukli milijardu i 300 miliona dinara. Sa svim bankama smo postigli dogovor. I sve banke, sem dve, jedne manje i jedne velike potpisale su nužna ovlašćenja. Pošto je očigledno da u Srbiji bez debele batine nema zrelog dogovora, predložićeme izmene nekih zakona, uvesti dodatne kazne za banke koje se ogluše na naloge države, a razmišljamo i o još nekim ekonomskim merama da depoziti države postanu manje slatki za banke. Dosad nije bilo neke veće štete, kao što vidite i plate i penzije su išle redovno.
      
       Znači, vi ne privilegujete nijednu banku, nijednoj niste posebno skloni kao što vas neki bankari optužuju?
       - Kojoj?
      
       Recimo, kažu Vojvođanskoj banci.
       - Ne. Recimo, jedino što mogu da kažem da je odgovornost i obaveza države i Narodne banke da u slučaju da neka banka ima probleme, a važna je u sistemu, da te probleme predupredimo kao što je bio slučaj u januaru 2002. godine. Znači, isti aršin za sve, ali, naravno, pažnja da nijedna veća banka ne upadne u veći problem. Ali ako je ona u takvoj situaciji da je jedini izlaz stečaj, tako će i biti za bilo koju banku.
      
       Mada je vlada uspela da zabrine javnost veličnom budžetskog deficita i teškoćama u njegovom pokrivanju, velika se galama digla kad ste podigli republičke administrativne takse i, paradoksalno, naročito zbog njihovog dela koji se odnosi na strance. Hoćete li smanjivati te takse kako traži Ministarstvo trgovine i turizma?
       - Ja sam već navikao da budem kriv za sve, mada taj zakon nije pao s Marsa nego je prošao višemesečni proces usaglašavanja. Postoji neka politička ideja da mi unilateralno ukinemo vize za stanovnike Evropske unije i nekih drugih zemalja. Ja samo postavljam jedno principijelno i finansijsko pitanje. Principijelno je da se neke unilateralne mere preduzimaju kada se zna da se sa druge strane takođe sprema ili je izvesna neka unilateralna mera. Ne vidim uopšte da će bilo koja zemlja EU, pogledajte šta se dešava sa Mađarskom, da nam ukine vize. Nema šanse. I zato mislim da je ta unilateralna mera malo preuranjena.
       Što se tiče finansijskog efekta, ukidanje takse ima regresivni efekat na naše građane. Jer, prema jednoj proceni jedna takva taksa, koja vam omogućava ulazak u jednu zemlju a da se prethodno niste pretrgli da idete u konzulat i čekate nekoliko sati u redu kao što naši građani čekaju, daje nekoliko desetina miliona evra čvrste valute našoj kasi. To ubiramo od građana drugih zemalja i to nije stavka koja može da poremeti budžet nekoga ko u proseku prima platu od 1 000 do 1 500 evra na tom Zapadu, čak i kad se radi o našoj dijaspori kojoj i sam pripadam. A da ne govorim o strancima. Tu se radi obično o biznismenima, zvaničnim delegacijama i to nije značajan izdatak za njih. A ukoliko tu taksu ukinemo, poreski teret ćemo morati da prebacimo na siromašne građane Srbije. To će biti politička odluka i ja ću je kao ministar finansija poštovati, ali ću se lično založiti da se postojeći nivo taksi za strance zadrži. Mislim da je neki politički gest preuranjen, išao bi na teret naših poreskih obveznika, a i to je jedini momenat kad možemo da oporezujemo i drugi svet.
       Utoliko pre što se tako radi i sa našim građanima koji traže vize ovde, pa ne znam što ne bismo i mi to radili sa njima. To je velikodušnost koja nije na mestu. Nije u interesu Srbije.
      
       U javnosti je više puta objavljeno da vi iz budžeta Srbije ne date ni dinar za plate zaposlenih u organima državne zajednice Srbija i Crna Gora dok se broj zaposlenih ne smanji za nekih šest-sedam stotina. Hoćete li istrajati u tome?
       - Pa, naravno. Ali, da li mislite da je meni milo da se to tako radi i da ide u medije? U svakom trenutku mora da postoji neka disciplina u sistemu. Jer, u trenutku kad se stvarala državna zajednica dogovoreno je da će ona imati veoma efikasnu i racionalnu administraciju. I ljudi se sad prave kao da je to iznenađenje. Mi smo rebalans budžeta pravili i izglasali pre nekoliko meseci čemu je prethodila višemesečna diskusija sa većim budžetskim korisnicima - Ministarstvo inostranih poslova, Vojska i drugi. Prilikom izglasavanja rebalansa pedantno smo predvideli i broj ljudi koje su Srbija i Crna Gora spremne da finansiraju i obim sredstava i niko ne može da kaže da je iznenađen. Dvadeset pet dana pre isplate plata mi smo sve to ponovili, poslali smo i formalno pismo Savetu ministara i jasno smo stavili do znanja koji je to broj izvršilaca koji je moguć shodno izglasanom budžetu. Uprkos tome, sve dok nije došlo vreme za isplatu plata, nijedan organ nije uradio ono što se od njega već mesecima očekivalo. Sad kad je situacija malo zategnuta, sve starešine odjednom dolaze pedantno sa te dve liste: jedna lista onih za plate i druga onih za otpremnine. U danima koji dolaze prevazići ćemo i tu situaciju. Isplatićemo otpremninu prema zakonima Srbije, a to znači šest, a ne 24 plate.
      
       Šta je sa funkcionerima iz Crne Gore?
       - E, moram da kažem da Crna Gora već mesec i po, koliko traje ovaj novi aranžman, nije uplatila ni evro za svoj deo pokrivanja troškova državne zajednice. Zbog postojanja dve valute, dogovor je da Crna Gora prioritetno pokriva troškove na svojoj teritoriji, da njihov trezor te troškove isplati u evrima kako bismo izbegli troškove prebacivanja dinara u evro. Tu se misli na troškove Vojske na teritoriji SCG i troškove Suda koji će u Podgorici biti formiran. Ali, oni nisu uplatiti ni evro. I nije fer da mi plaćamo crnogorske ministre, ambasadore, poslanike, da u potpunosti poštujemo dogovor, a da Crna Gora ne pokriva ništa. Ne vidim nikakvu logiku u tome da mi plaćamo troškove crnogorskih funkcionera sve dok Crna Gora ne počne da uplaćuje svoj deo. To prosto nije fer i razgovaram sa kolegom Ivaniševićem i o četiri i po miliona evra, koliko je trebalo da plate u aprilu, i da od ovog meseca počnu da plaćaju troškove Vojske na teritoriji Crne Gore u potpunosti.
      
       U toku ste i s ovim pregovorima o harmonizaciji carina između Srbije i Crne Gore. Možete li da procenite za koliko će posle usaglašavanja tih carinskih stopa biti smanjeni budžetski prihodi od carina?
       - Nekoliko milijardi dinara. To je veoma značajno za srpsku budžetsku kasu i biće raspoređeno na sledeće dve godine. I to ima svoju cenu. Apsolutno. To je moja prva procena. Svaki ustupak u tim pregorima Crnu Goru mnogo manje košta u evrima nego nas, jer smo mi 15 puta veći.
      
       U javnosti je ponovo postala aktuelna potraga za nelegalno stečenim novcem i izgleda da je preovladalo uverenje da bi baš onim pravnim mehanizmima koji vama stoje na raspolaganju trebalo da se utvrdi koji su novac nelegalno stekli glavni glumci u akciji “Sablja” i gde se on nalazi. Da li je to preambiciozno uverenje?
       - Neću dozvoliti da neki neodgovornim izjavama, kao što su uradili sa ekstraprofitom, dignu očekivanja. Naplata više od 65 miliona evra od nekih od najmoćnijih ljudi u ovoj državi podvig je, a ispada sada kao nešto što nije dovoljno. Sada sigurno imamo više oruđa u rukama, ali ne može se govoriti ni o milijardama ni o desetinama miliona.
      
       Čule su se glasine da je vaš saradnik Aleksandar Radović nedavno boravio u Beogradu baš tim povodom. Ima li istine u tome i radi li on još za Vladu Srbije?
       - Radović je moj neformalni savetnik u vladi, ali on se vratio u Luksemburg. Nije ovde boravio povodom potrage za parama učesnika u akciji “Sablja”. I on ponekad poseti domovinu. On je uspostavio dobre kontakte i saradnju sa mnogima u inostranstvu, ali formalnih kontakata u ime Vlade Srbije ne može imati.
      
       RUŽA ĆIRKOVIĆ
      

Javnost sa velikim zanimanjem prati šta će vama preko dnevnog lista “Glas javnosti” poručiti guverner Narodne banke Mlađan Dinkić, a šta ćete vi njemu odgovoriti u dnevnom listu “Blic”. Jesu li vaša javna neslaganja čisto ekonomske prirode ili ima i politike i koliko ste još bliski G17 plus?        - Da vam kažem: ja već dve i po godine živim na Balkanu, a još ne verujem u zavere. Ipak mogu da vam kažem da je postojao realni pokušaj da se Dinkić i ja zavadimo, ali mi smo u direktnom kontaktu prevazišli sve probleme. Zbog naših građana, jer poslednje što našim građanima treba jeste da fiskalna i monetarna vlast tesno ne sarađuju. Ali i zbog dve i po godine naše saradnje i svega onoga što tek dolazi - jer i on i ja imamo po 38 godina - trebalo bi da dokažemo da među nama nema onog srpskog prokletstva - da se na kraju ipak svi posvađaju. Računajte na mene da ću do samog kraja održati konsenzus i slogu, koliko god je to moguće. Što se tiče G17 plus, nisam ušao u partiju i već sam rekao da sam u vladu ušao kao nepartijski čovek i kao takav ću i izaći. Oni su moji prijatelji po onome što rade, i po osnovnom pravcu, ali ima i drugih partija sa kojima se slažem, recimo DOS.