Vašar u koji se pretvorilo obeležavanje 13. maja, dana kada je đeneral Draža okupio četnike na Ravnoj gori, dugogodišnji posetioci “svete srpske planine” ostavili su ravnogorskim turistima. A oni, iskusni, došli su da “uživaju”

      Nijednom za ovih dvanaest godina koliko odlazi na Ravnu goru nije išao da sluša Vuka. Pa, ni ove. Ne ide ni Jaćim, iako se negde oko podneva, kad obično Vuk drži slovo na livadi pred ravnogorskom crkvom, uparadio, obukao uniformu, obuo vunene čarape u bojama srpske zastave i upasao kamu.
       “Sad će Jaćim da raspali prangiju, gledaj”, kaže Boža.
       Jaćim Jotić, komandant Četničkog pokreta Pilatovići, uzima trubu, okreće se na onu stranu gde se nalaze Dražine pećine i počinje da svira. Njegovi četnici pune prangiju krpama i barutom i postavljaju je na livadu, malo podalje od šatora.
       Jak plotun razvaljuje se po proplancima Ravne gore.
       “Ovaj je bio dobar”, čestita Boža zadovoljnom Jaćimu. I treba, naredio je da se stavi duplo više baruta nego inače. Kao odgovor onima sa susednog brda koji su i ove godine, kako tvrde Jaćimovi četnici, opet palili štapine eksploziva.
       Ozvučenje sa bine postavljene kod spomenika Draži Mihailoviću do proplanka na kojem su šatore razapeli Boža, Jaćim i četnička družina iz Novog Sada, “dobacuje” tek pokoju nerazgovetnu reč.
       “Razumeš li ti šta ovaj gore priča”, pita Jaćim uz čašicu domaće šljive Božu i njegovog ravnogorskog kompanjona Ivana. “Ne ja”, odgovara Boža isto onako podsmešljivo kao što Jaćim pita. “I ne treba”, poentira četnički komandant, i navrće čašicu.
       Vašar u koji se pretvorilo obeležavanje 13. maja, dana kada je đeneral Draža okupio četnike na Ravnoj gori, ovi dugogodišnji posetioci “svete srpske planine”, kako je naziva Jaćim, ostavili su ravnogorskim turistima. Tako zovu sve one koji dođu na jedan dan, odslušaju govorancije i čim Vuk sedne u auto, krenu za njim uskim planinskim putem nazad. Sa njima se sreću tek u prolazu kad, tokom ona tri dana, koliko svake godine provedu na Ravnoj gori, odu po vodu do cisterne koja dolazi iz Mionice. Ne žale što propuštaju pijane ratne pokliče i busanje u grudi svega što može da čučne pod jagnjeću šubaru. A može, baš, svašta.
       “Pa, što ste dolazili?”
       “Da uživamo”, kaže Boža.
       Kao i oni na drugom kraju livade, valjda. Ove godine ih je, doduše, bilo manje nego ikada. Nisu slagali novinari. Nije bilo ni onog puškaranja kao prethodnih godina, kažu, Vuk zamolio da se ne puca. Hladno oružje nije pominjao. Ko je imao sablju ili kamu, imao je, ko nije, “zakitio” se makar perorezom. I sve ostalo što ide uz ovakvu priliku. Jagnjad na ražnju, jara sa roštilja, šatori, trubači, piva i rakije koliko je ko mogao da popije i plati, Dražine slike na drvenim pločama, na staklu, na jastucima, majicama, flašama.
       Podnapiti klinci u crnim majicama pokušavaju da dodirnu Vuka Draškovića dok ulazi u Dom, nedovršen, projektovan, kažu, po zamisli bivšeg predsednika beogradske vlade arhitekte Spasoja Krunića. Nekoliko metara od ulaza u Dom učtivo, ali uporno, iz pripite gomile pokušava da se iskoprca Vojislav Mihailović, bivši gradonačelnik Beograda. Al’ četnici kad uv’ate, ne puštaju.
       “Mi ne idemo tamo, oni ne dolaze ovde”, objašnjava Boža. “Ovde smo samo mi domaći”, kaže. On je istoričar, njegov prijatelj Ivan dramski pisac, obojica iz Beograda.
       Jaćim i njegovi četnici dolaze iz Pilatovića, sela pored Požege, a Vojvođani, uglavnom iz Novog Sada i okolnih sela. Sve zajedno njih tridesetak.
       “Goran je sa svojom grupom ove godine otišao dublje, u šumu. Imaju nešto od oružja, bolje da se sklone”, prebrojava Boža i one koji su ove godine propustili četnički sastanak. “Bolje što su se sklonili”, dodaje.
       Ali ni društvo sa proplanka nije bez naoružanja. Vitla se kašikama dok svako pristavlja svoj kotlić na vatru.
       “Jeste vi ovde pobegli od žena koje vam ne daju da kuvate kod kuće?”
       Ne vređaju se četnici. Naprotiv, utrkuju se koji će da ispriča više tajni o kuvanju pasulja iz vojske, one komunističke.
       “Ja sam kuvao pasulj za 120 ljudi, i tamo sam naučio da kako god da ti je loš pasulj, spasava ga so. Što više soli dodaš na kraju, i ima prste da poližu”, priča istoričar.
       Komandant Jaćim vrti glavom u znak neslaganja. Zna on, svake godine na Ravnoj gori kuva pasulj, nekada i kupus. Kuvao je, veli, za 500 ljudi. A ovaj sad što je uspeo - čudo. Zove na doručak. “Ima za pedeset ljudi”, kaže. Drugo nije smelo da se doručkuje, da se Jaćim ne uvredi. Posle će Lale da “predstave” svoje riblje specijalitete i kobasice, a Boža i Ivan spremaju se da se suprotstave Jaćimu svojim pasuljem i mesom sa roštilja.
       Videvši valjda da forsiranje kulinarskih tema počinje da izaziva podozrenje gostiju, četnici se brzo osvestiše i vratiše na malo “muškije” teme.
       “A šta bi, Jaćime, sa tvojim topom?”, pita mladi beogradski advokat Srđan.
       “Eno ga ispred crkve”, odgovara ovaj. To je isti onaj top zbog kojeg su Jaćima Jotića pre tri godine hapsili na Ravnoj gori jer je pucao iz topa koji je sam napravio od trešnjevog drveta. Kopija Karađorđevog topa. Jedva se Jaćim spasao robije dok je dokazao da topom nije planirao terorističke akcije i da je iz njega samo tada, za 13. maj, jednom opalio. Bio je i na sudu, oslobođen, vratili mu top, a on ga onda od Požege do Pilatovića peške nosio sa svojim četnicima, sve do crkvene porte.
       “Kad je pre tri godine pucao iz trešnjevog topa, tu na livadi, negde oko šest ujutro, šatori su nam se zanjihali od vazdušnog udara. Ovi što su spavali unutra nisu mogli da se povrate pola sata”, priseća se Boža tog legendarnog plotuna.
       Jaćim je, kako pričaju njegovi ravnogorski prijatelji, nekada bio član SPO-a. Pošto ih je napustio, više puta bivši partijski drugovi su dolazili da ga mole da se vrati.
       “On ih samo odjavi, mahne rukom i kaže im, ajde, ajde sad”, prepričava Ivan, koji je o ovom ravnogorskom junaku napisao dramu jednočinku, njegovi drugovi kažu baš dobru. Ove godine tonski je beležio Jaćimovo prangijanje. Da pusti bratu koji zbog posla ove godine nije mogao da dođe.
       Priču prekida upad grupe mladića sa dugačkim kosama i tetovažama u kamp. “Hevimetalci”, reče neko od domaćih.
       “Je l’ znate gde su Dražine pećine?”, uljudno pitaju pridošlice, svaki sa flašom piva od litar i po u ruci.
       Boža i Ivan ih upućuju na pravu stranu. Mladići hitro pohitaše ka đeneralovim skloništima sve gazeći uzoranu njivu.
       “Zbog toga su se seljaci, na čijoj se zemlji nalazimo, prošle godine bunili, pa došli i traže 50 maraka za noć. Ali, brzo su odustali. A imaju pravo da se ljute”, objašnjavaju domaćini dok pogledom prate kako grupa mladića u metalik fordu utabava ravnogorske pašnjake.
       Kraj govorancije sa bine označili su trubači koji opet zasviraše u jednom od šatora. U kamp na proplanku nedugo potom uđe čovek sa šapkom na glavi, onakvom kakvu je nosio Ratko Mladić dok se pojavljivao. Dakle, general.
       “Ma, jok, pukovnik. Iz Čačka. Aktivni, Vojske Jugoslavije”, objašnjava jedan od Jaćimovih četnika zaboravljajući da nam domovina i vojska sada imaju novo ime.
       Došao sa vašara i priča da nikad više policije na Ravnoj gori video nije. I stvarno nekoliko tura plavih uniformi na Ravnu Goru stiglo je u cik zore.
       “Bilo ih je i pre, ali samo po okolnim brdima, nisu smeli da siđu do nas”, priseća se Era sa ogromnim grbom Kraljevine na grudima i srpskom trobojkom na ramenu. “Al, sad eto ti sloboda”, ironiše dok gleda kako se policajci na vašaru guraju oko tezgi i sve, barabar sa četnicima, kupuju ravnogorske suvenire.
       Kad mogu popovi sa razdrljenim mantijama da se guraju za pivo, nije ni to sramota.
       Sa jednog od razglasa na kolima u blizini pilatovićkog kampa tek negde oko dva sata prestade da “bije” repertoar ružičaste televizije.
       “Hvala bogu, ubi nas ceo dan”, zavapiše Boža i Ivan, koji od rana jutra strpljivo čekaju da se došljak “izduva”.
       “Pa, što mu niste rekli da malo stiša muziku?”
       “Ma, da se ne zameramo. Neka ga”, pomirljivo će njih dvojica. “Ovde nikada nije bilo frke. Prošle godine desio se jedan incident. Pobila se dva pijana kretena. Samo tad”, priseća se Boža crne mrlje u pacifističkoj istoriji Ravne gore. Došljak je, valjda, u to vreme krenuo i nazad, kući. Zajedno sa ostalim turistima, otprilike odmah posle govora. Kolona polako poče da mili ka mestu na kom je parkirano stotinak autobusa i otprilike isto toliko automobila. Sa svih strana. Čak i sa Kosova.
       Ranijih godina, kako pričaju iskusni ravnogorci, bilo je toliko ljudi da kolona krene niz Ravnu goru u tri sata, a siđe sa nje tek oko ponoći. Ove godine do ponoći su svi već zaboravili i gde su bili.
      
       DRAGANA MATOVIĆ