S kime će DS, posle sledećih izbora, da prave vladu? Sa radikalima? A šta ako DSS bude individualno najjači i njihov predstavnik dobije mandat za pravljenje vlade? Hoće li se oni ovako ogađeni ustručavati više od pet minuta da pozovu Dačića i Tomu Nikolića? Šta je ovde nejasno. Nema normalne Srbije, nema stabilizacije institucija, nema nikakve nade za mirnu Srbiju bez pacifikacije odnosa u trijumviratu Koštunica - đinđićevci - Labus.

      Zaista ne mislim da na vrhu srpske politike ima više ludaka od uobičajene statističke rasprostranjenosti. Ali, šta je moje mišljenje naspram miliona drugih. Uostalom, neka bilo koji među liderima matematički dokaže građanima - da li će posle budućih izbora, ma kad da dođu, postojati srpska vlada ako nju ne čine Koštunica, Đinđićevi naslednici i Labus. Zašto se onda pomenuti džentlmeni međusobno muče i ranjavaju kao na sadomazohističnom seksu? Zašto jedni druge optužuju za strašne stvari kad znaju da nisu tačne niti moguće? Zašto im se prirodni protivnici, manekeni prošlosti, čine prihvatljivijim kao tajni saveznici u sukobu sa jedino mogućim partnerima?
       Postaviću dve teze koje ćete oboriti sa lakoćom i likovanjem. Srbija danas bira između farsične demokratije i stvarne tragedije. Razlog: antimiloševićevskim prvoborcima sopstveni opstanak u politici važniji je od opstanka Srbije. Dakle, kepeci DOS-a ucenjuju naciju tvrdeći kako su DS i DSS uzajamno zauvek isključujuće alternative. Ako su u pravu, naša budućnost je ne samo problematična već izvesno - apokaliptična.
       Druga teza, nema regularnosti u Srbiji, vladavine zakona, slobode medija, moćnog parlamenta, smanjenja organizovanog kriminala i korupcije, jer krupni kapital desetorice sponzora svih srpskih stranaka, uz nekoliko mafijaških porodica, ne želi liberalnu demokratiju. Tajkuni je čak ne dopuštaju - dok ne pokupuju profitni deo srpske privrede, ne legalizuju sebe i oteto, ne privatizuju sve srpske medije, ne ojačaju pred stranim kapitalom i ne podele interesne pašnjake u svim državnim institucijama.
       Tako će i svet uskoro imati problema s ovdašnjim vladarima iz mraka. Oni postaju vlasnici i ambiciozni gospodari svega u srpskoj privredi i svakoga u srpskoj politici. Izuzeci su retki i upadljivi kao dvogrba kamila. S druge strane, šta će učiniti energija propalih nada svih građana, izneverena i razmenjena za prosjački sitniš preživljavanja. Milioni Srba, ostavljeni bez ičega, a psihološki preparirani da prime sve, neće biti pristalice učtive politike. Sukob Koštunice i Đinđića, koji je od metodoloških razlika prerastao u strateški (nešto malo sam doprineo tome) zaorao je novu njivu za lažne proroke, istorijske fakire, reformatorske barabe, maloumnike, doušnike, makroe, tranzicijske razbojnike. Pogotovu što smo se, kao nacija i kao država, u ovih trideset meseci uverili da demokratija, specijalno ako to nije, ne donosi ništa dobro.
       Nije sporno da je drug Lenjin, u svom mauzoleju, živahniji i u boljem stanju nego balsamovani DOS u svojim palatama. Ono što tu privatnu organizaciju još drži na okupu više nisu ciljevi. To je strah od onoga šta jedni o drugima znaju i mogu da kažu budu li povučeni za, recimo, jezik. Vrh demokrata rado bi sebe lišio nekolicine lidera-vodokotlića. Oni jedino umeju da obilne rezultate teškog toaletnog “rada” transportuju od tačke A do kanalizacije. U praksi, ne usuđuju se da krenu ni na jednog. Nisu spremni da javnost čuje šta o njima znaju njihovi partneri. Takva unutrašnja blokada koalicije čini da ona svoj grupni identitet ne izvlači “iz sebe”, već ga i dalje određuje naspram drugih. Jednom protiv Miloševića, sada protiv Koštunice i Labusa. Naslednici Đinđića, dakle, mogu da vode srpske poslove samo pod uslovom da ne ugrožavaju feude strateški beznačajnih, ali politički antipatičnih vodokotlića. Demokrate ne mogu da urade ono što bi u jednom trenutku realni Đinđić uradio: lišio bi se balasta DOS-a zarad podele političkog uticaja sa Koštunicom. S druge strane, decimalne stranke nemoćno gledaju kako se sva moć odlučivanja svodi na Čedu, Bebu i Živkovića. Šta Srbiji onda vredi obračun sa kriminalom ako padne u političko ropstvo? Kakav paradoks: uzajamna paraliza kao garancija daljeg kretanja vladajuće koalicije.
       Ekstremistički Čeda, čuvajući vladu, radije ide na kupovinu petnaestak glasova socijalista i saradnju sa njima, nego što se upušta u normalnu komunikaciju sa Koštunicom i Labusom. Time parlament pretvara u hipermarket, medije u biltene, jedino moguće saveznike u kriminalce, ubice i falsifikatore pa u srpsku politiku glasno i svesno priziva nasilje. S kime će Roštiljdžija iz Niša i Čeda, posle sledećih izbora, da prave vladu? Sa radikalima? Ili će tražiti podršku od socijalista za svoju manjinsku vladu? A šta ako DSS bude individualno najjači i njihov predstavnik dobije mandat za pravljenje vlade? Hoće li se oni ovako ogađeni ustručavati više od pet minuta da pozovu Dačića i Tomu Nikolića? Šta je ovde nejasno. Nema normalne Srbije, nema stabilizacije institucija, nema nikakve nade za mirnu Srbiju bez pacifikacije odnosa u pomenutom trijumviratu Koštunica-đinđićevaci-Labus.
       Kepeci DOS-a, sujetniji, gluplji i pokvareniji nego što je to moguće slučajno, moraju napolje iz srpske politike. Četvorica među njima, čiju je političku pronicljivost i sposobnost rizično ignorisati, sami će naći saveznike i svoja mesta na političkoj berzi. Budući da demokratija u Srbiji nije neizbežna, pogotovu što budućnost u Srbiji ima tradicionalno mnogo neprijatelja - i Koštunica i đinđićevci i Labus svoj rezultat više ne mogu da traže u broju rana koje međusobno zadaju. Njihov je posao da zajedno pomere Srbiju ka Albaniji i Bugarskoj kao našoj dalekoj budućnosti. Ako pak njihova sujeta i lični interesi “ugase svetlo iznad ove zemlje”, pitanje je hoće li ikad više biti upaljeno. Goreće samo lomača za njih i za nas
      
       ALEKSANDAR TIJANIĆ