Policija je sasekla krila organizovanom kriminalu, ali put do njegovog novca je dug a ishod neizvestan. Odgovorom na jednostavno pitanje “gde su pare” biće završena priča o usponu i padu mafije u Srbiji

      Tokom operacije “Sablja”, uz podatke o rasvetljavanju ubistva premijera Zorana Đinđića, uhapšenim pripadnicima organizovanog kriminala, policija je detaljno saopštavala i podatke o basnoslovnim sumama novca koje su domaći mafijaši obrtali u ilegalnim i nezakonitim poslovima. Posle ukidanja vanrednog stanja mnogi zvaničnici su zaključili da je uništena državna mafija, pitanje gde je novac te mafije i dalje je bez odgovora. Političari sve više insistiraju na detaljnoj istrazi o tokovima novca organizovanog kriminala. Do sada nema zvaničnih podataka da li je u okviru akcije “Sablja” u skrovištima kriminalaca pronađen novac srpskih bosova, a Vlada Srbije nije saopštila da li je tražila i našla račune gde su kriminalni klanovi deponovali novac.
       Samo bogatstvo zemunskog i surčinskog klana procenjuje se na stotine miliona evra. Od prodaje heroina i kokaina, prema izveštajima policije, zarađivali su čak milion evra dnevno. Prema ranijim procenama, otmice, kojima su se u poslednje dve godine intenzivno bavili, donele su im 25 miliona maraka, a na račune im se slivao i novac od poslova koje su na ovaj ili onaj način uspešno legalizovali.
       Glavni izvor prihoda srpske mafije bila je prodaja droge, ali i otmice imućnih ljudi, krađe automobila, trgovina oružjem i belim robljem, naplate reketa i ucene... Mnogi gangovi kase su punili i kroz legalne poslove - građevinske firme, transportna preduzeća, restorane, kockarnice, benzinske pumpe, fudbalske klubove...
       Prve organizovane grupe kriminalaca, koje su se pojavile početkom devedesetih godina, nisu bile ni nalik sadašnjim gangovima koji su gotovo uništeni u policijskoj akciji “Sablja”. Tadašnji kriminalci novac su uglavnom zarađivali krađom automobila i njihovom preprodajom, ili otkupom vlasnika. U to vreme, među glavnim “poslovima” bila im je naplata reketa od većih privatnika.
       Iz ovog početnog perioda najviše novca je uzeo “surčinski klan”. Prvi ilegalno stečeni novac srpski mafijaši su ulagali u dragstore, prodavnice, kockarnice. Ovi lokali su im uglavnom služili kao paravani za prljave poslove i pranje novca.
       Prekretnicu čini serija ratova na Balkanu, u koje su neki “ratnici” odlazili s neznatnim proleterskim imetkom a vraćali se kao samouvereni bogati ljudi. Sigurnost i samouverenost su crpli iz vlasti iza sebe i opasne ratne ekipe oko sebe. Sistem je funkcionisao tako što je mafija odrađivala neki posao za određene političke strukture, a to joj je plaćano privilegijom da se bez krivičnog gonjenja bavi svojim poslovima.
       U pokušaju da se brzo prilagode planetarnom toku prljavog kapitala, deluju univerzalno. Iza maske nacionalpatriotizma, a po geografskim parametrima Lepe Brene (Od Vardara pa do Triglava) uspešno živi balkanska mafijaška internacionala. Među njima nema ni traga šovinističke mržnje.
       Jedan iskusni policajac kaže da albanska mafija suvereno kontroliše tržište opijatima. Bez droge ne bi bilo ni OVK. Slovenci i Hrvati trguju oružjem, Bosanci “rade” nešto i sa drogom i sa ratnim materijalom. Crnogorci se ne odriču krijumčarenja duvana i pića, dok se srpski mafijaši bave daleko ozbiljnijim stvarima. Najkrupniji imaju toliko novca da im je samo obična legalizacija, dakle “pranje” novca, jedina briga. Oni će najpre počistiti “sitnije ribice”, zavesti red u podzemlju i polako graditi imidž “uspešnih, preduzimljivih, hrabrih idola” (vidi tekst “Ne diraj u idole”, NIN br. 2732).
       Kontroverzni biznismeni, milione evra su zarađivali i od prodaje fudbalera. Poznato je da je više od 10 miliona evra na transferima igrača u inostranstvo zaradio Željko Ražnatović Arkan. Svoje igrače i klubove imali su i mnogi iz beogradskog podzemlja - Zoran Uskoković Skole, Radoslav Trlajić Bata Trlaja, Dušan Spasojević Šiptar... Upravo je protiv Arkanove supruge Svetlane Ražnatović i njene sestre Lidije Veličković policija podnela krivičnu prijavu zbog prodaje 15 fudbalera Fudbalskog kluba “Obilić” bez evidencije u knjigama (vidi okvir).
       Novac od ucena i reketa ulagan je i u građevinarstvo (Dušan Spasojević i njegov kum Mile Luković, Nebojša Stojković Stojke, lider rakovičkog klana). Najdalje je otišao Surčinac Ljubiša Buha Čume koji je, posle dizanja u vazduh osam njegovih mašina za asfaltiranje puteva, u medijima tvrdio da mu je svaka mašina sa punim zaposlenjem dnevno ostvarivala bruto prihod od 50 000 maraka. Čumetove mašine su skoro dve godine radile na putevima Srbije.
       Ovi poslovi su bili samo pokriće za “prljavi” novac iz sfere kriminala. Upravo sredinom devedesetih godina prošlog veka srpska mafija baca se na najprofitabilniji posao - trgovinu drogom. Nesumnjivo najveći srpski dileri bili su Surčinci koji novac iz prethodnog perioda ulažu u drogu. Formiraju se prvi kanali iz Južne Amerike, Bugarske, Turske i Albanije. Kasnije, posle “legalizacije” Ljubiše Buhe Čumeta, primat preuzima zemunska frakcija tog klana sa Dušanom Spasojevićem na čelu. Za samo nekoliko godina Zemunci su od kradljivaca automobila postali vodeći narkobosovi u Evropi i ubili više ljudi za tako kratko vreme nego ijedna kriminalna banda na svetu.
       Nastao na infrastrukturi ondašnje vlasti, sa logistikom vojnih i civilnih bezbednosnih službi i oružanom silom iza sebe (“crvene beretke”), zemunski klan je jedina grupa tipa mafije kod nas u kojoj se zna vođa, prva, druga, treća linija...
       Ulazeći i sam u taj “zagrljaj” kako bi sačuvao svoju moć, cenu je platio i Slobodan Milošević gubitkom vlasti, baš oni su ga ostavili na cedilu jer im više nije bio potreban. Niz promena u vrhu državne bezbednosti kasnije nije moglo da razbije ovu spregu sve do ubistva premijera Đinđića. Za nekima od njih, poput Milorada Lukovića Legije (nekadašnji komandant “crvenih beretki”) i Kosmajca (glavni bos droge), još se traga.
       Posle policijske akcije “Sablja” na scenu stupaju specijalni tužilac i pravosuđe, ali i državni organi koji bi morali da vrate bar deo “prljavog” novca u srpski budžet. Kao podloga za akciju vraćanja novca treba da posluži Zakon o konfiskaciji koji predviđa obavezno oduzimanje sve imovine stečene na poslovima organizovanog kriminala. Samo u operaciji “Čiste ruke” Italija je na osnovu ovakvog zakona od mafije oduzela imivinu vrednu stotine miliona dolara i tim sredstvima pomogla budžet i borbu protiv organizovanog kriminala.
       Kuće u vlasništvu, čije se površine mere hiljadama kvadrata (samo tržni centar i kuće Dušana Spasojevića procenjene su na dva i po miliona evra), vozne parkove u vrednosti od više miliona evra i drugu imovinu koja je “očigledna” neće biti teško oduzeti. Mnogo teži posao biće vraćanje novca koji je završio na računima u inostranstvu ili investiran na strana tržišta.
       Za Miodraga Vukovića iz Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, to je pravo vrzino kolo: “Početni trag je utvrđivanje iz kog krivičnog dela novac potiče, a onda sledi jezivo duga procedura jer jedna tranša novca može da prođe i 50 različitih transakcija. Svaka zemlja, pre svega, poštuje unutrašnje pravo bez obzira na deklarativna obećanja, a ta zakonodavstva su vrlo tvrda.” Vuković podseća na poznati slučaj novčanih uloga u švajcarskim bankama Jevreja stradalih u holokaustu, do kojih njihovi potomci još ne mogu da dođu.
       Da bi banke uopšte razmatrale zahtev da se otuđi nečiji novac, potrebna je sudska presuda o nečijoj krivici. Do sada to nije učinjeno ni s novcem koji je opljačkao Miloševićev režim, a koji je, uprkos činjenici da je lociran na određenim računima, ostao van domašaja državnih organa. Svojevremeno su američki zvaničnici TV stanici NBC izjavili da su američke tajne službe sistematski pratile tajne račune, pranje novca i ostale oblike korupcije Miloševićevog režima i utvrdile da je opljačkano između nekoliko stotina miliona i četiri milijarde dolara.
       Prema tim podacima, najveći deo novca je prolazio kroz ekspozituru Beogradske banke na Kipru. Odatle je teže ući dalje u trag premda postoje jaki dokazi da je najveći deo išao kroz moskovsku banku poznatu kao VEXIM.
       Zbog Miloševićevog novca skoro je došlo do sukoba između Grčke i Haškog tribunala jer je glavni tužilac haškog suda Karla del Ponte optužila Atinu za pomoć koju je navodno pružala tadašnjem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću.
       A tek kolikoj količini novca ni uz pomoć stranih službi nije bilo moguće ući u trag.
       Ekonomisti i bankari pretpostavljaju da je novac zemunskog klana u kešu iznet iz zemlje i opran na standardnim lokacijama za tu namenu, Devičanskim ostrvima, Kipru, Kajmanskim ostrvima... Postoji 15 do 20 takvih oaza za pranje novca koje su svojevremeno osnovale američke multinacionalne kompanije kako bi izbegle plaćanje poreza. Ekonomski stručnjaci tvrde da su samo Rusi na tim lokacijama u poslednjih 12 godina oprali više od 500 milijardi dolara.
       Vuković upozorava na problem takozvanih of šor zona. Malo ko je, recimo, čuo za Mauru ili Venduze, gde su i neki naši ljudi imali račune. “Tamo se račun lako otvara, ali se teško dolazi do podataka, ne zato što njihove kakve-takve vlasti to ne žele, već zato što zaista ne znaju čiji su računi”, objašnjava Vuković. “Jednostavno, neko sa lažnim pasošem otvori račun i novac se sliva. Sa tog mesta ga razbaca na druge destinacije i račun, potom, gasi.”
       Koliko je ljudi kod nas i po koliko imalo pravih i lažnih pasoša videlo se u slučaju Marka Miloševića i najskorijem Milorada Lukovića Legije. Iz sličnosti ova dva primera policajci izvlače zaključak da će se u trag novca zemunskog klana ući kad se otkriju i tokovi Miloševićevog novca, od kojeg njegova porodica sada živi u Moskvi.
       I dok se mnogi pitaju gde je novac organizovanog kriminala i državne mafije Miloševićevog režima, ređaju se afere sa “legalnim” iznošenjem velikih količina novca na račune inostranih banaka. Tokom sankcija, zarađeni milioni su iznošeni u kešu, a sada je to moguće i direktnim uplatama na bankovne račune, koji na prvi pogled izgledaju potpuno legalno. Ovdašnji “biznismeni” su na osnovu lažnih uvoznih faktura legalizovali put za iznošenje miliona dolara iz zemlje, zarađenih svakakvim poslovima ili u velikoj sivoj ekonomiji. Samo primer Kipra, iz koga je prošle godine uvezeno robe za samo 13 miliona dolara, a za koju je plaćeno 537 miliona dolara, potvrđuje pljačku države.
       “Nelogično je da se za devet meseci plati oko 500 miliona dolara za uvezenu robu i usluge u vrednosti od 15 miliona dolara, i to iz zemalja za koje je poznato da imaju veliko broj of šor kompanija i da važe kao ‘poreski rajevi’”, konstatovao je Devizni sektor Narodne banke Srbije na osnovu zbirnih podataka za 43 države kojima je plaćena uvezena roba.
       Grubom procenom, utvrđeno je da su fakture uvećane 20 odsto u proseku. Konstatovano je da sirovine, oprema, rezervni delovi ne trpe takvu kalkulaciju i da roba široke potrošnje, naročito luksuzna, koja je masovno uvožena, podnosi svaku cenu.
       Ako se tome dodaju “šećerna afera” i hapšenje nekih članova Čankove Lige socijaldemokrata zbog prebacivanja milion i 130 hiljada maraka u Budimpeštu, za navodnu kupovinu mineralnih đubriva, stiče se utisak da ni pojedinci bliski novoj vlasti nisu imuni na “lak” novac.
       Vanredno stanje je, prema Vukovićevim rečima, pokazalo da imamo slabo zakonodavstvo, naročito normativni okvir u kojem deluje policija. Na to upućuju i slabe institucije - sud, policija, javni servis (administracija). Drugim rečima, i dalje važi Balzakova tvrdnja da su “zakoni paučina kroz koju prolaze velike muve a u koju se hvataju male”. To je naročito važno u vreme kada je došlo do globalne integracije kriminala i kriminalnog tržišta u svetu. Američki “Tajm” je 1999. godine izračunao da će za dvadeset godina prihod od ilegalnog tržišta droge u svetu prevazići nacionalni bruto dohodak SAD. Ovaj prihod se i sada meri stotinama milijardi dolara.
       Za utehu sigurno nije podatak iz studije o organizovanom kriminalu u juigoistočnoj Evropi Instituta TRANSCKRIME i Trenta da je u mnogim zemljama stanje lošije nego kod od nas.
       Njima mafijaši nisu ubili premijera.
      
       SLOBODAN IKONIĆ
      

Transferi Policija je protiv Svetlane Veličković-Ražnatović podnela krivičnu prijavu zbog sumnje da je zloupotrebila službeni položaj, jer je prva žena Fudbalskog kluba Obilić iz Beograda prekoračila ovlašćenje tako što je prodajom 15 fudbalera pribavila korist od 22,5 miliona maraka i 480 hiljada dolara.        Ona je u zvaničnim knjigama kluba prikazivala da su igrači transferisani u inostrane klubove bez obeštećenja Obiliću, a prihod od tog posla prikazivala kao lično ulaganje u klub, i to u iznosu od pet i po miliona maraka. Deo od 1 090 000 maraka prikazala je kao ulaganje preduzeća “Vizantin” i “Ari”, a ostatak novca potrošila je na lične potrebe. Za ovo delo zakon predviđa kaznu do 15 godina zatvora.        Lidija Veličković je od 1. januara 2000. do kraja prošle godine, u nameri da pomogne starijoj sestri, otvorila račune u Popular banci na Kipru u Rajfezen banci u Segedinu, na koje je uplaćivan novac od prodaje igrača. Isti novac je zatim podizala i po sestrinom nalogu obavljala transfer novca na druge račune.        U MUP-u Beograd navodi se da je uvidom u dokumentaciju FK Obilić utvrđeno da klub nema evidentirane i prikazane ugovore o prodaji igrača inostranim klubovima, što je potvrđeno i u Fudbalskom savezu Srbije i Crne Gore. Direktor FK Obilić i republički poslanik Dragiša Binić kaže da, koliko je njemu poznato, otkad je on u klubu dve godine, nije bilo zloupotrebe oko prodaje igrača inostranim klubovima.        “Otkad sam u klubu, a u njemu sam dve godine, nisam upoznat da je bilo takvih zloupotreba ili bar ja nisam upoznat sa time. Bavio sam se isključivo sportskim aspektom kluba, a ne finansijama”, bio je kratak u svojoj izjavi Dragiša Binić.        Ovakvi transferi su uglavnom svojstveni za klubove u zemljama tranzicije. Prave se takozvani dupli ugovori. Jedan je namenjen za finansijsku policiju države, i on je obično propraćen rečenicom da igrač prelazi u drugi klub bez obeštećenja. Onaj drugi i stvarni opslužuje igrača i interesne strane dva kluba. Tako je, na primer, Nikola Lazetić iz Obilića transferisan u turski klub Fenerbahče za sumu od pet miliona dolara, bar su tako javnost obavestili novinari naših sportskih listova...               AL. M.