Sjedinjene Države su Poljskoj poverile na upravu jednu od četiri okupacione zone u Iraku. Poljaci su iz toga zaključili da je njihova zemlja dobila status regionalne sile koja može da igra uticajniju ulogu u međunarodnim poslovima

      Kad su Amerikanci predložili Poljacima da preuzmu upravu nad jednom od četiri okupacione zone u Iraku, Varšava nije krila svoj ponos. Strani dopisnici su javili da je Varšava ponesena euforijom i da vlada uverenje da je Poljska ne samo dostojno nagrađena za svoju podršku američkom ratu u Iraku, nego i da je spektakularno stupila na svetsku scenu, kao sila koja je postala pouzdan partner jedinoj supersili i koja, zbog stečenog američkog poverenja, može čak da posreduje između podvojene Evrope i Sjedinjenih Država.
       Događaj se zapravo doživljava kao ostvarenje istorijskog sna Poljske: da je tretirana kao regionalna sila, što je oduvek želela da bude i što je pre desetak godina čak tražila od Ujedinjenih nacija, i da može da igra uticajniju ulogu u međunarodnim poslovima, shodno veličini svoje teritorije (312 685 kvadratnih kilometara), brojnosti svog stanovništva (39 miliona) i važnosti svog geostrateškog položaja u Evropi, posebno posle ulaska u NATO i uoči ulaska u Evropsku uniju.
       U Varšavi se ocenjuje da je ovakva pozicija Poljske veliki uspeh njene spoljne politike. I naravno, iza zanosa se skriva političko - bezbednosna računica o mogućoj dodatnoj koristi od kredibiliteta u Vašingtonu, ali i oprez da se ne povrede Berlin i Pariz, koji su dosta učinili da se Poljskoj olakša ulazak u Evropsku uniju.
       Zanimljiva su prevashodno dva aspekta ovog događaja: prvo, kakva je misija predodređena Poljskoj u američkim planovima za stvaranje takozvanih multinacionalnih stabilizacionih snaga u Iraku i, drugo, kakvu je ulogu Vašington namenio Poljskoj u podvojenoj Evropi - da bude američki trojanski konj, za šta je Varšava već optužena, ili da doprinese transatlantskom mirenju i tako pomogne Velikoj Britaniji u “uspostavljanju mostova” preko Atlantika.
       Poljska, koja je sa oko dve stotine vojnika simbolično učestvovala u iračkom ratu, planira da već u julu pošalje u Irak kontingent od 1 500 do 2 000 ljudi. Pod njenim nadzorom nalazila bi se jugozapadna okupaciona zona, između Basre i Bagdada, na prostoru od 80 000 kvadratnih kilometara. Za kontrolu te zone neophodan je, po proceni vojnih stručnjaka, korpus od deset hiljada ljudi. Zato se predviđa da se pod komandu poljskog generala stave trupe iz nekih savezničkih zemalja ili zemalja koje su voljne da učestvuju u uspostavljanju mira i stabilizacije u Iraku.
       Poljaci su u žurbi predložili učešće jednog zajedničkog poljsko - nemačko - danskog korpusa koji je sada stacioniran kod Šćećina, ali su ih Nemci polili hladnim tušem. Šef nemačke diplomatije Joška Fišer izjavio je da Nemačka nije u “koaliciji voljnih”, to jest među zemljama koje su podržale rat protiv Iraka.
       Održavanje reda u okupacionoj zoni pod poljskom upravom stajaće oko 90 miliona dolara godišnje. Poljaci taj novac nemaju, pa se očekuje da će 90 odsto izdataka pokriti Amerikanci. Poljska vlada je stavila do znanja da očekuje da multinacionalne mirovne i stabilizacione - odnosno okupacione - snage dobiju mandat od Saveta bezbednosti UN. Ako saglasnosti Saveta bezbednosti ne bude, poljske trupe će svejedno ići u Irak, pod uslovom da SAD finansiraju operaciju. Zauzvrat, Poljaci mogu da budu od koristi Amerikancima sa svojim starim vezama u Iraku. U toku sedamdesetih i osamdesetih godina u Iraku je radilo 40 000 Poljaka, među kojima je bilo dosta inženjera i stručnjaka za naoružanje, dok je u Poljskoj studiralo oko 20 000 Iračana.
       Što se tiče pretenzija Poljske da privoli neke evropske saveznike, u prvom redu Nemačku i Francusku, da takođe - u ime stabilizacije iračkih prilika i mirenja sa Amerikom - pošalju svoje trupe u Irak, i Pariz i Berlin su ostavili utisak da ne žele Poljake ni za posrednike ni za opunomoćenike. U nemačkoj štampi Poljska je okvalifikovana ne kao američki “trojanski konj”, nego kao “trojansko magare”, koje je “drsko” i “bezobrazno”, jer precenjuje svoje mogućnosti i ne ume da nađe sebi “pravo mesto” u evropskoj i međunarodnoj konstelaciji. Pariski “Mond” je prebacio Poljskoj “da pokušava da sedi na dve stolice” i da je “svoju bezbednost stavila pod američki kišobran, a svoju budućnost u Evropsku uniju”.
       U Vroclavu su se sastali Kvašnjevski, Širak i Šreder radi redovnih konsultacija unutar “vajmarskog trougla”. Pre sastanka predsednik Kvašnjevski je izjavio da je želja Poljske da posreduje između SAD, na jednoj, i Francuske i Nemačke, na drugoj strani, “u prevladavanju razlika” i “uspostavljanju atlantskog jedinstva”. Samit je okončan hladno: Širak i Šreder su zadržali svoje rezerve prema višenacionalnim stabilizacionim trupama u Iraku, a Kvašnjevski je bio podozriv prema ideji svojih sagovornika o samostalnom evropskom odbrambenom korpusu, ocenivši ga kao dupliranje ili kao slabljenje strukture NATO-a.
       Tri lidera su ipak učinila pozicije svojih zemalja jasnijim. Domaćin je ostao pod utiskom da je bio shvaćen da su Poljskoj važni dobri odnosi i sa Amerikom i sa Evropskom unijom, ali da Amerika mora da ima prevagu - pored ostalog i zbog nepostojanja zajedničkog evropskog stava. Gosti su se donekle utešili da poljska spoljna politika ne teži razdoru u Evropi - bar ne više od britanske, na koju počinje da liči.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ