Kult vojske i vojne obaveze, nevidljivi teg militarizma u našoj svesti, jeste ono što nas čini neslobodnim i nekreativnim

      Jedna kratka vest u kojoj se citira jedan deo govora vojnog savetnika predsednika Srbije i Crne Gore, što se otprilike svodi na to da se ova zemlja, “ukoliko postoji politička volja”, za nekoliko meseci može potpuno demilitarizovati, zanimljivija mi je od svega drugog što se događa na političkoj sceni. Običnim jezikom rečeno to znači: dvadesetak hiljada obrazovanih, civilizovanih i pristojno plaćenih vojnika, savremeno naoružanje, odbrambena strategija, ukidanje vojne obaveze...
       U izjavi se, sasvim razumno, kaže da bi onda i druge zemlje u regionu bile prinuđene na demilitarizaciju. Nešto što nikada, baš nikada nije bilo moguće, sada zvuči tako lako i prirodno. Verovatno bi se mogli u nedogled nabrajati razlozi zbog kojih će ovaj proces biti neminovan, počev od ekonomskih razloga, do razloga Dejtonskog sporazuma i globalne svetske politike, ali nemam nameru da se bakćem takvim analizima. Mene interesuju odgovori na samo dva pitanja: postoji li zaista takva politička volja, i kako će ova lokalna sredina u kojoj živim, izgledati. Kako će se globalno i lokalno preplitati stvarajući jedan od mnogih glokalnih svetova na ovoj planeti, koji se trenutno zove Srbija i Crna Gora.
       Što se tiče političke volje, ne znam da li ona postoji, ali sam siguran da bi ona bila nešto najbolje i najvažnije što bi se “proizvođačima” političkih odluka moglo dogoditi. Vojska kao institucija je na ovom području uvek imala prostor i podsticaj da raste do nivoa monstruma sposobnog ili da se raspadne ili da čini zločine u ime diktatora čije bi vlasništvo u međuvremenu obično postala. Sada je vidim kao disciplinovanu strukturu potrebnu svakom društvu koja nijednog trenutka neće ratovati bez razloga, što znači da verovatno nikada i neće ratovati, i koja je, kao disciplinovani i hijerarhizovani segment društva, dragoceni poligon specifičnog obrazovanja, teorijskog i praktičnog istraživanja, kao i oblikovanja jednog kulurnog modela kompatibilnog vremenu u kojem živimo.
       A šta će biti sa nama, sa pojedincima koji živimo u ovoj zemlji okruženoj globalizovanim svetom? Pa, postali bismo demilitarizovani građani. Ne samo što više ne bismo razbijali flaše s rakijom po železničkim stanicama ispraćajući regrute kao da je smak sveta, i ne samo što ne bismo više mahali tenkovima koji odlaze u nedozvoljeni ratni pohod, već bismo dobili priliku da na svet i život gledamo slobodnije i raznovrsnije. Reč je o simboličnom rasterećenju koje demilitarizacija može doneti, o novom prostoru za kreativnost i traganje za sopstvenim identitetom, i, zašto da ne, o novom prostoru za procvat kulture slobode.
      
       Eto, pada mi na pamet ono što Mario Vargas Ljosa kaže u eseju “Kultura sloboda”: “Građani više nisu pod obavezom, kao u prošlosti i kao na još mnogim mestima i u sadašnjosti, da respektuju jedan identitet koji ih zatvara u koncentracioni logor iz koga nema bežanja - identitet koji im se nameće jezikom, nacijom, crkvom i običajima mesta gde su se rodili... Pokušaji da se jednom narodu nametne kulturni identitet ekvivalent su zaključavanja tog naroda u zatvor i uskraćivanja tim ljudima upravo one jedne slobode koja je od svih najdragocenija - a to je sloboda da biraju šta, ko i kako žele da budu... Kulture moraju živeti slobodno, u stalnom tiskanju i rvanju sa drugim kulturama. To ih renovira i podmlađuje, to im dopušta da evoluiraju i da se prilagođavaju neprestanom toku života.”
       To što Ljosa kaže razumem kao objašnjenje proste činjenice da je “kolektivni identitet” ideološka fikcija, i da jedino potpuno slobodna pojedinačna kreativnost čini ono što nazivamo kulturom jednog naroda ili jednog doba. Kult vojske i vojne obaveze, nevidljivi teg militarizma u našoj svesti, jeste ono što nas čini neslobodnim i nekreativnim. Zato mi se čini da ćemo tek kao demilitarizovani građani, oslobođeni tog balasta, moći u kulturi i umetnosti da stvaramo ono za šta smo zaista sposobni.
      
       DUŠAN VELIČKOVIĆ