Pink je najveći izborni adut one struje demokrata namerne da zaigra na histeriju, unutrašnji strah Srba, populizam i demagogiju. Jasno je zbog čega; nacija samo kroz program Mitrovića može da se dresira da opstaje bez novca, da jede bez hrane i da živi bez života. Preko njega se propaganda lako unapređuje u teror

      Televizija Pink i dosovci koji ga sponzorišu, predstavljaju dve polovine jedne iste zadnjice. Uzajamno su neophodni da bi funkcionisali. Kakvu Srbiju onda sanjaju Roštiljdžija, Pampers i Konjušar, ako im je baš Pink neophodan za pravljenje takve Srbije? Ukoliko pomenuta demokratska trojka misli da normalnu zemlju podigne na temeljima ove televizije, u srpskoj istoriji biće obeleženi kao konzilijum doktora koji se protiv kancera borio gradeći groblja.
       Željko Mitrović u ovom slučaju nije nevin, ali nije krivac. Tom slabačku bez skeleta, unutrašnji lift i ovako ne dopire do poslednjeg sprata, odnosno glave. Ovaj medijski mogul u političkom smislu predstavlja samo obrednu žrtvu, projekat zrele faze slobizma. Njegova misija? Da podupire “infantilizam mase, autoritarizam vlasti, diktaturu vulgarnosti, trivijalnost koja napreduje, korumpira i uništava sve pred sobom”. Samo pod uslovom da i u ovom režimu svoje gledaoce neupitano izručuje političkim i finansijskim moćnicima, da uz pomoć dve Mis Pigi raspiruje medijski sadizam, da bez roptanja bude osnova industrije obmane, da preparira građane za demagoge, praznoverje i lakovernost, da bez dvoumljenja podupire patološke reformatore - samo pod tim uslovima Mitrović, koji je postao kapitalista u komunizmu, može da zadrži dva dvorca na Dedinju, dva bazena i pet kompanija. Sve što je napornim i poštenim radom, je l’ tako, stekao za pet godina.
       Kako god, on je samo posledica. Pipci krivice idu do političara koji su, nasleđujući slobizam, preuzeli sistemske i medijske mehanizme kojima su namerni, bez obzira na cenu, da vladaju Srbijom kao ubedljiva manjina. Takvi smatraju da dobra parola vredi jedan glas. Milion parola, milion glasova. Genijalno! Dakle, svi znamo da će Mitrović, čim ova vlast propadne, javno, iskreno i skrušeno reći sve što je o ljudima na vlasti mislio pre petog oktobra. Snimaće o njima specijalne emisije, izneće kako su ulazili u Pink kao u svoju stranku, koliko su se puta kupali u njegovim bazenima, šta su pili i koliko su odneli. Gde u krivičnom zakonu ili u zakonu o medijima ima paragrafa kojima se zabranjuje da čovek bude gnjecava gnjida?! Da bude kukavica? Da menja savest za sigurnost? Samo pod uslovom da Mitrović dobrovoljno ode sa medijske scene zajedno i istovremeno sa svojim sadašnjim političkim sponzorima (nije mu prvi put, bez suza se rastao i sa onima koji su mu sve dali i omogućili) samo pod tim uslovom, kažem, može se govoriti o njegovoj budućoj odgovornosti za sve što danas radi.
       Ovako, sa omčom oko njegovog vrata, Pink je najveći izborni adut one struje demokrata namerne da zaigra na histeriju, unutrašnji strah Srba, populizam i demagogiju. Jasno je zbog čega; nacija samo kroz program Mitrovića može da se dresira da opstaje bez novca, da jede bez hrane i da živi bez života. Preko njega se propaganda lako unapređuje u teror, Pink bez griže savesti nekažnjeno muči reputaciju političkih i privatnih protivnika a svirepima radosno serviraju žrtve koje drsko lažu da smo najbedniji, najkorumpiraniji i najapatičniji u Evropi. Samo preko njegovog novinarstva tipa “odgrizi, sažvaći i ispljuni” može Srbima da se preti ponovnim uvođenjem vanrednog stanja ako građani nastave sa neugodnim pitanjima, mediji neprihvatljivom brbljivošću, roditelji traženjem hrane za decu a kriminalci bezobraznim pozivanjem advokata.
       Kad je prof. Čedomir Čupić, pre godinu dana, u svojstvu člana Antikorupcijske komisije, tražio da se nelegalno zdanje Pinka sruši, Mitrović je preko televizijske frekvencije koju je dobio od srpske države, optužio univerzitetskog profesora za obilje stanova i para(?!). Pretpostavljam da je Pampers, koji, što kaže Goca Suša, voli da brlja po dosijeima (zbog toga će taj koji otvara sefove tajne policije uskoro na debelu robiju), nešto pobrkao. Ali, tadašnji premijer je rekao da ga sukob Čupića i Mitrovića podseća na “borbu vrabaca u prašini”?! Da li bi Mitrović tako hladno optužio profesora da s vrha nije dobio hatišerif i potpuni imunitet? Da li bi srpski vrh pretvorio Čupića u vrapca da već tada Pinku nije projektovana uloga “državnog” stožera reformske politike.
      
      
       Ove sedmice drski Čović namerno ometa Mitrovića dok ovaj, tako piše, vredno priprema hajku na njega. Za političku prognozu naše bliske budućnosti uopšte nije bitno koji je od njih dvojice u pravu. Zna Srbija. Univerzalna politička poruka jeste što Bojan Pajtić kaže kako se DOS neće opredeljivati između dve strane u sukobu. Dve strane?! Potpredsednik srpske vlade, šef Komisije za Kosovo, član Saveta za nacionalnu bezbednost, lider stranke, jedan od najozbiljnijih kandidata srpskog javnog mnjenja za budućeg premijera može da bude jedna strana u sukobu sa Pinkom samo ako su demokrate, kao guverneri DOS-a, namignule Mitroviću -”Jebi mu mater, mi smo iza tebe”. Zlobnici bi mogli da pomisle kako je istu vrstu uputstva dobila i policija, sudeći po tonu njihovog saopštenja.
       Dakle, za njihovu verziju predstojećih izbora, dvojici neformalnih vladara Srbije - Pampersu i njegovom sinovcu Konjušaru, više treba Mitrović, nego Čović. Potrebniji je Pink, nego celovit DOS. Više im vredi halucinogeno sredstvo, nego drugi čovek njihove vlade. Kakva lekcija Srbiji, kakav nauk statistima u Koaliciji, kakva pretnja i najava da će uz pomoć svenacionalne rasprostranjenosti Pinka narod u Srbiji uskoro biti nadglasan. Šta je tu kriv jadničak, umetnik preživljavanja, koji najdublje zađe u sebe dok kopa nos? On samo želi da svoju sirotinju na Dedinju sačuva za sledeću vlast.
      
       ALEKSANDAR TIJANIĆ