Svaka ozbiljna kultura svesna je vrednosti svoje medijske baštine. Osnivanje muzeja televizije nejbolji je način da se ta baština sačuva i unapredi

      Televizija se još doživljava kao mlad medij iako ona postoji već 67 godina a na ovim prostorima funkcioniše od 1958. godine. Pored toga što je najuticajniji medij, ona je uspela da ostvari sopstveni izražajni jezik i stvori dela trajne umetničke i istorijske vrednosti. Da bi se bolje sagledala specifičnost ovog medija, pokrenuta je inicijativa o osnivanju muzeja televizije. Začetnik ove ideje je Stanko Crnobrnja, televizijski režiser i profesor teorije masovnih komunikacija i TV estetike.
       “Kada sam 1988. godine tadašnjem Radničkom savetu TVB-a predložio osnivanje muzeja televizije, smatrao sam da se mora sprečiti svojevrsna virtuelna lomača koja se odvijala preko brisanja starih snimaka. Svaka ozbiljna kultura prepoznaje vrednost svoje medijske baštine i ja sam smatrao da je najbolji način da se ona sačuva - osnivanje ustanove koja će se njome baviti. Dobio sam verbalnu podršku i na tome se sve završilo”, kaže Stanko Crnobrnja.
       Tokom devedesetih godina bitku za osnivanje muzeja televizije vodile su Mira Otašević, dramaturg i dugogodišnji urednik dramskog programa u Televiziji Beograd, i Bojana Andrić, urednik Redakcije za istoriografiju u TVB-u. O tome šta bi trebalo da bude osnovni zadatak ovog muzeja, Mira Otašević kaže:
       “Pored čuvanja tehnologije uz pomoć koje nastaje televizijski program posebna pažnja bila bi posvećena starim televizijskim programima. Televizija je uspela da stvori specifičan jezik izražavanja koji je stvaran u decenijama koje su iza nas i taj razvoj može se pratiti kroz snimke starih programa. Osim toga, neki od starih programa imaju status klasičnih dela televizijskog stvaralaštva baš kao i klasična dela literature ili slikarstva.”
       Kao primer dela koja pripadaju klasičnom televizijskom stvaralaštvu ona navodi dečiju seriju “Neven” i putopisnu seriju “Karavan”.
       “Kovačevićev ‘Karavan’ apsolutno je prilagođen televiziji kao mediju. To nije putopisni film ili literarni esej sa ilustracijama, što se često dešava kada se snimaju ovakve emisije. Kovačević je prepoznao suštinu televizijskog izraza i u potpunosti ga iskoristio.”
       Kao specifične televizijske forme Mira Otašević navodi televizijsku dramu i seriju.
       “Amerikanci nikada nisu imali televizijsku dramu. Mi jesmo i gledaoci su nedavno odlučili da je najbolja drama koju je proizveo TVB “Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo”. Svaki gledalac može da navede bar nekoliko televizijskih serija u kojima je uživao”, objašnjava Mira Otašević.
       Pokretači ideje o osnivanju muzeja televizije kao osnovni razlog za osnivanje ove institucije navode ugroženost snimaka sa starim programima.
       Tehnološki standardi po kojima radi televizija menjaju se svake dve godine a trenutno je u toku tehnološka revolucija - prelazak sa analogne na digitalnu tehnologiju. Kao urednik u Redakciji za istoriografiju Bojana Andrić bavi se prebacivanjem snimaka sa zastarelih na savremene nosače slike i zvuka.
       “Veoma mnogo materijala koji se čuva u arhivi TVB-a snimljen je u zastarelim tehnologijama. Da bi se ti snimci reprodukovali, potrebne su mašine koje imaju preko 40 godina. Delova za njih više nema, tako da se ne bi moglo reći da te mašine rade uz pomoć štapa i kanapa već da štap i kanap nekim čudom reprodukuju te snimke. Osim toga, i same trake su već trošne tako da često postoji samo jedna šansa za prenos na novu tehnologiju jer će se traka posle te reprodukcije od starosti raspasti.”
       Deo starih snimaka izgubljen je i zato što su zbog besparice stari snimci brisani da bi se napravilo mesta za nove. Svojevremeno je Miroslav Krleža kada je čuo da je zbog nedostatka trake izbrisan “TV Bukvar” u kome je Mira Stupica tumačila Kiku Bibić, rekao “Miro, pa oni su tebe ubili.” Bojana Andrić rekla je za NIN da je Krležin strah bio neosnovan i da je “TV Bukvar” sačuvan ali da je takva sudbina zadesila mnoge drame.
       Mira Otašević ističe da spasavanje televizijskog nasleđa ne sme biti jedina misija muzeja.
       “Muzej se ne sme svesti na puki arhiv. Njegova građa mora biti i stavljena u nov kontekst i prikazivana gledaocima koji će iz nje moći nešto da nauče o suštini televizije.”
       Kao onovni cilj muzeja ona navodi edukaciju mladih koji žele da se bave televizijskim stvaralaštvom.
       “Svi studenti akademije žele da se bave pozorištem ili filmom. Kada bi znali kakve su mogućnosti televizije, više je ne bi doživljavali kao nešto nižerazredno.”
       Gde bi trebalo da bude smešten muzej televizije i kako bi se finansirao? Ministarstvo kulture i medija obezbedilo je prostorije u kojima rade Mira Otašević i Bojana Andrić, koje posao na pripremi otvaranja muzeja rade volonterski.
       “Dok se ne donese akt o osnivanju muzeja, nemoguće je tražiti prostor i izvore finansiranja”, kaže Mira Otašević. Po mišljenju Bojane Andrić, pomoć bi mogla da stigne iz inostranstva.
       “Tokom 60-ih i 70-ih svako ko je nešto značio u svetu bio je u Beogradu i televizija je to snimala. Ti snimci su zanimljivi inostranstvu i ono će nam sigurno pomoći da ih sačuvamo jer je to deo i njihove kulture. Naš igrani program je deo naše baštine i mi ćemo sami morati da se za njega pobrinemo ali postoje inostrani fondovi koji pomažu takve projekte.”
       Pošto postoji najduže, TVB ima najveću i najznačajniju arhivu ali muzej neće biti okrenut samo njoj.
       “Mnogobrojne lokalne televizije pate od besparice i stoga presnimavaju stare snimke svojih programa. Televizija Beograd ima kvalifikovan kadar koji je sposoban da prepozna ono što je vredno u televizijskoj produkciji. U drugim televizijama često nije tako i oni ponekad nisu svesni da neki njihovi programi zaslužuju da budu sačuvani”, objašnjava Bojana Andrić.
       S obzirom na to da TVB poseduje najveći deo buduće arhivske građe i tehničkih uređaja koji bi trebalo da se nađu u postavci muzeja, stav nacionalne televizije prema ovom projektu je od presudnog značaja.
       O tome hoće li TVB sarađivati sa budućim muzejom, Aleksandar Crkvenjakov, generalni direktor ove kuće, kaže:
       “Naravno da ćemo sarađivati. Znate li kolika je naša arhiva? Kada bismo 24 časa dnevno prikazivali sve što posedujemo, imali bismo programa za sledećih 36 godina. I sve to što imamo, mora biti sačuvano jer niko od nas neće da preuzme odgovornost da nešto od toga propadne, pošto ono što trenutno deluje nevažno, sutra može biti veoma značajno. Mi se i sami trudimo da koliko možemo popravimo uslove u kojima se čuva naša arhiva jer živimo u stalnom strahu da ćemo je izgubiti. Ideja o muzeju je odlična ali ovaj problem je daleko složeniji i bilo bi poželjno da se još neko uključi u njegovo rešavanje.”
       U Ministarstvu kulture i medija NIN-u je rečeno da je u toku postupak u kome se ispituju mogućnosti za osnivanje muzeja televizije. Kada se ova procedura završi, predmet će se naći na pisaćem stolu Branislava Lečića, ministra kulture i medija, koji će doneti konačnu odluku jer po trenutnom zakonskom rešenju nove muzeje ne osniva ministarstvo već to čini ministar koji potpisuje odluku o njihovom osnivanju.
      
       VLADAN STOŠIĆ
      

Međunarodna obaveza Na Zasedanju UNESKO-a koje je 1980. godine održano u Beogradu doneta je preporuka o čuvanju filmske, televizijske i video-grafičke produkcije koja zbog svoje obrazovne, kulturne, umetničke, naučne i istorijske vrednosti čini integralni deo nacionalne i kulturne baštine.