Četiri mlade žene, članice Ruske komunističke radničke partije osuđene su za terorizam i podmetanje eksplozije. Štampa, međutim, traži jasnije dokaze

      U Moskvi, posle tajnog suđenja, rekordno dugog procesa (13 meseci!) i pritvora produženog čak na celu godinu (izdržanog u zapuštenoj i prenastanjenoj Butirki) - četiri mlade žene, članice Ruske komunističke radničke partije osuđene su prošle nedelje na srednjoročnu robiju, proglašene krivim za terorizam, podmetanje eksploziva i eksploziju u zgradi Službe bezbednosti Rusije (aprila 1999), srećom bez ljudskih žrtava.
       Bio je to već drugi prepad minama na neki objekat FSB u periodu od jedva pola godine, i stigavši na mesto zbivanja čim je o tome obavešten - Vladimir Putin, u to doba tek Jeljcinov šef Federalne službe bezbednosti, nagovestio je, ne samo da će krivci biti pronađeni i kažnjeni, nego je rekao i ko bi oni mogli biti. Čečeni, ili “radikalni levičari”.
       Odbačeni na periferiju nekog ozbiljnijeg društvenog uticaja, ovi drugi podsetili su Rusiju na sebe, javno preuzevši odgovornost za nekoliko podmetnutih eksplozija. Na groblju Vaganjskoje (1997), minirali su, na primer, kip Nikolaja Drugog, podignut u znak sećanja na rusku dinastiju i imperatora.
       Policija je počela ispitivanje privodeći veliki broj aktivista “prozvanih” grupa, a 23. februara 2000. uhapšeni su prvi osumnjičeni, malo neobično, dve ženske osobe - Nadežda Raks i Olga Nevska. Devet dana kasnije, pridružena im je Tatjana Njeharoševa, a onda, još mesec kasnije, uhapšena je i poslednja osumnjičena, Larisa Romanova - majka dvoje dece, povedena u zatvor zajedno s bebom u naručju.
       Ženska ruka izvršilaca nije jedino što je ovaj slučaj diverzije u zgradi ruske policije učinilo nesvakidašnjim. Učinilo ga je i samo suđenje. Ono se od drugih razlikovalo atmosferom, prilično nestvarnom za prilike zemlje u kojoj je “revolucionarnost” nešto davno i arhaično, a gde su razgovori o kriminalu, “velikom” novcu i brzom bogaćenju postali zamena vatrenim raspravama javnosti i intelektualaca o idealima ruskih istorijskih revolucija.
       Ključni kontrastni elemenat atmosfere pridodala je publika. “Tridesetak pretežno starijih osoba, okupljenih kod ulaza a potom, u trenutku izricanja presude, prisutnih u sudnici” - opisala je ruska štampa. Ulazeći u sudnicu, neki od njih “pozdravljali su optužene podizanjem pesnice stegnute uz slepoočnicu” i uzvicima: “Slava herojima” i “Sloboda mladim komunistima”!
       Na reverima, mnogi prisutni imali su bedževe s likom Josifa Staljina. Izvikivali su parole i poruke, uglavnom zahtevajući da se optužene žene smesta oslobode i osuđujući rusku policiju i sudiju.
       Raks i Romanova bile su smeštene u čelični kavez, uobičajeno mesto za optužene kada se sudi za krivična dela, još iz vremena Sovjeta. Odevene u majice i crne pantalone, delujući prkosno i stojeći uspravno, otpozdravljale su otud svojim partijskim drugovima, opisala je ruska štampa. Bez obzira na pritvor, kao i Nevska, do kraja nisu priznale da su krive. Van ograde, sedeći uz branioca, bila je samo Njeharoševa, osuđena nešto blaže zahvaljujući priznanju vinosti i saradnji s istragom.
       Nevska, držeći bebu u naručju, šetkala je pod paskom stražara u sudskom lobiju, oslobođena obaveze da prisustvuje čitanju obrazloženja. Očekujući da će iz suda biti sprovedena pravo u zatvor, imala je uz sebe veliki paket pelena o koji je “neko prikačio tri crvena karanfila”, opisale su jedne novine.
       Kada je trebalo da joj se izrekne kazna, jedan stražar je izašao da bi pozvao i uveo osuđenu. Dete joj je i dalje bilo u naručju, ali na rukama su joj već bile lisice. Gurnuli su je u čelični kavez, što je uzrokovalo novo nezadovoljstvo prisutnih, izraženo povicima:”Sramota” i “Fašisti”! Međutim, pozvana je straža, i kada je u sudnici još odjeknulo: “Ubice”! - straža je, po nalogu sudije, ispraznila prostoriju.
       Do tog vremena, broj demonstranata okupljenih ispred ulaza u sud povećao se na oko sto, ali to je i poslednja pojedinost koja je dopunila sliku ovog “atentatorskog procesa”. Trinaest meseci suđenje je proticalo bez prisustva javnosti i uz obavezu učesnika da, dok proces traje, ne komentarišu njegova zbivanja. Ali, da završni čin suđenja nije praćen u štampi, moglo bi se reći da za suđenje i sudbinu optuženih i osuđenih u Rusiji nije bilo skoro nikakvog interesovanja.
       Ravnodušnost šire javnosti tumači se promenom raspoloženja ruske mase u odnosu na komuniste uopšte, a pogotovo “nove boljševike”. Kakve su ideje, ili okolnosti, mogle u takvom slučaju inspirisati ruske upravo osuđene atentatore?
       Ne računajući nešto mlađu Nevsku, ostale tri žene su približno istog uzrasta, na pragu navršene treće decenije - što znači, s mladošću, ključnom za formiranje nečije ličnosti, proživljenom u vreme SSSR. Čini se da je to ono osnovno, jer je njihovim vaspitanjem, sudar tih ličnosti s novom stvarnošću bio maltene “programski umemorisan”. Trebalo je da samo nastupi “trenutak”.
       Nastavnica engleskog Ukrajinka Nadežda Raks (29), dolazeći iz mesta Ravno, proslavljenog otporom ukrajinskih partizana nacistima, zaneto je u najranijoj mladosti čitala knjige o sovjetskim mladim herojima, Otadžbinskom ratu i Oktobarskoj revoluciji. U njenom slučaju, “trenutak” je usledio 1993. Uronila je u politiku spontano, šokirana Jeljcinovom rešenošću da protiv komunistički nastrojenog parlamenta interveniše tenkovima i granatira Beli dom.
       “Teško sam primila udar... I, naravno, ti događaji probudili su u meni bes i želju da nešto učinim, da se nekako borim, da pružim otpor”, navela je u jednom pismu pisanom iz zatvora (2001) i objavljenom na veb sajtu Komiteta za zaštitu političkih zatvorenika - boraca za socijalizam. Napisala je: “Nas je vreme odabralo - kao što je u doba Velikog otadžbinskog rata vreme odabralo naše dedove i babe, i mi smo dužni da se svojom raspoloživom snagom borimo protiv rđavog i antinarodnog režima buržoazije.”
       U trenutku koji opisuje, Raks je imala 19 godina - ima li idealnijeg doba života za odluku o ličnom nepristajanju na društvenu stvarnost, nadojenu romantikom revolucionara? Upisala je studije jezika, vredno je učila, diplomirala je i zaposlila se, stekla je ugled “profesionalne i neproblematične” u komunikaciji s drugim nastavnicima - i, paralelno, opijala je sebe predanom aktivnošću makar i neozvaničenog, ali ipak političkog ilegalca, “organizatora masa”. U Kalugi, gde je jedno vreme radila, organizovala je štrajk učitelja. Učestovala je u pokretima za zaštitu ljudskih prava.
       U slučaju Larise Romanove (29) prekretni događaj je bio protest zbog dodele zemljišta jednog parka građevinarima. Intervenisala je policija, i ona je u šestom mesecu trudnoće dobila udarac u glavu, od kojeg je izgubila svest.
       Posle toga Romanova je zapustila karijeru finansijskog stručnjaka, angažujući se u ruskim radikalnim pokretima, uključujući i anarhističke. U Krasnodaru, osuđena je na četiri godine zatvora, optužena za kovanje zavere i pripremu ubistva guvernera tog kraja, međutim viši sud ukinuo je presudu, a onda je obuhvaćena novom optužnicom.
       “Vlasti se nas boje. Vrše presiju, lome nas i mrze nas. Mi smo slabi i neorganizovani, ali mi, svoje živote, slobodu i ličnu dobrobit dajemo za revoluciju”, napisala je ova žena u članku publikovanom pre tri godine.
       Njeharoševa (29), kćer sovjetskog oficira je čak i udata za partijskog saborca, dok je Nevska (24), najmlađa u grupi osuđenih, počela kao aktivista “Čuvara duge”, pokreta za zaštitu životne sredine, a završila kao član RKRP, učlanivši se u zatvoru. Njihove lične ispovesti objavljene su na veb sajtu Komiteta za zaštitu političkih zatvorenika - boraca za socijalizam.
       Ali - da li su te, makar i tako nastrojene osobe zaista izvršile delo za koje su osuđene?
       Advokati optuženih nagovestili su žalbe, tvrdeći da tokom procesa nije dokazana krivica i da je presuda doneta isključivo na osnovu iskaza samo jednog svedoka (izvesnog Andreja Stvolinskog) i samo jednog priznanja - Njeharoševe. Stvolinski bivši televizijski reporter, oslobođen odgovornosti međutim blizak krugovima levičara, izjavio je istrazi da su žene “planirale miniranje”.
       Policija nije otkrila koje je druge dokaze eventualno podnela sudu, međutim, štampa koja se bavila suđenjem, spekuliše da je slučaj montiran. Piše se da je policija jednostavno želela da se pokaže ažurnom. Zašto bi inače suđenje bilo zatvoreno za javnost?
       “Da je proces bio otvoren za javnost, svi bi uočili koliko je jadno sve što je uzeto u obzir argumentovano i pitanje: ko je zaista podmetnuo bombe, postavilo bi se sasvim prirodno. Prvi dati odgovor glasio bi... sama FSB”, izjavio je Anatolij Krjučkov, advokat Nadežde Raks.
       Predstavnik Fondacije Glasnost, Sergej Grigorjanc, komentarisao je suđenje tobožnjom željom FSB da se nametne kao nezamenljiva društvena odbrana, te namerno podstiče strah od pobune u redovima ruske omladine.
       “Mladi moraju razumeti da je aktivnost u marginalnim organizacijama (osim propredsedničkog pokreta mladih) opasna”, citiran je Grigorijanc. “FSB računa s većinom desničarskih organizacija za zaštitu prava, znajući da one (zbog ovog) ni prstom neće mrdnuti. Ne moraju se bojati reakcije u javnosti zbog osude mladih žena. Potrebno je opravdati plate, a radikalni levičari s njihovom eksplicitnom retorikom lak su im plen, za montiranje slučajeva”, citiran je.
       “Zvučni spektakl i ništa više. Takvo poigravanje mogućno je jedino s marginalnim ljudima. Vlasti ih nikada ne bi tako tretirale da su one iz kampa Zjuganova”, složio se Aleksandar Tarasov, ekspert za rusku levicu, govoreći u emisiji ruske televizije Panorama.
       Nedavno, Tužilaštvo je doživelo fijasko u sličnom slučaju Eduarda Limonova, ne uspevši da dokaže tobože pripremano podizanje kazaških Rusa na ustanak.
       Da li su akteri ruskog “novog boljševizma” zaista društveno opasni, te su primereno i kažnjeni, ili vlasti jednostavno slede logiku da je i slab protivnik ipak protivnik, te da i varnica, ako se smesta ne gasi, može nekad da izazove požar?
      
       PETAR POPOVIĆ