Nekada najverniji američki saveznici u islamskom svetu našli su se nakon “oslobađanja” Iraka na velikom iskušenju: preti im se “demokratijom”, ali i sve učestalijim pozivima da se izjasne - na čijoj su strani? Zašto je Osama bin Laden pogazio nekadašnji tajni sporazum sa saudijskim dvorom?

      Muslimani, posebno Arapi, nalaze sve više razloga da se pitaju: šta je danas opasnije - biti prijatelj ili neprijatelj Amerike? Ili, da strahuju od slobode i demokratije kakva je na gusenicama američkih tenkova stigla u Irak, a sada se - kao univerzalni obrazac - već nudi i drugima u ovom regionu. Tradicionalno proamerički nastrojeni, a veoma konzervativni režimi, poput Saudijske Arabije ili Maroka, predstavljaju najbolji primer: prošle nedelje ove dve kraljevine uzdrmane su do temelja bombama koje su aktivirali teroristi-samoubice...
       Nakon serije eksplozija u luksuznoj stambenoj četvrti Rijada, nastanjenoj pretežno strancima, u kojoj je stradalo više od 90 ljudi, među kojima i više Amerikanaca, a još gotovo 200 ranjeno, američki predsednik Buš je bez dvoumljenja poručio da je Saudijska Arabija bila i ostala američki prijatelj. Što je, zapravo, bila indirektna poruka svima koji se sada (u Americi) sve češće pitaju - da li su Saudijci i dalje naši saveznici?
       - Amerika će sve učiniti da se pronađu i uhvate pripadnici terorističke mreže Al kaida, osumnjičene za ovaj napad. Njih će, kad-tad, stići američka pravda, rekao je Buš. Samo dan ili dva kasnije, američke tajne službe, CIA i FBI, saopštile su da pouzdano znaju da su bombaši-samoubice u Rijadu bili pripadnici Al kaide i da je 19 njihovih terorista, koji su - navodno - identifikovani, stiglo iz Irana.
       Saudijski dvor i ostali zvaničnici su na to reagovali uzdržano. “Može biti da je reč o pripadnicima neke od ćelija Al kaide, koje možda deluju i unutar Saudijske Arabije, ali mi za sada nemamo nikakvu potvrdu da su oni stigli iz Irana”, odgovorili su Saudijci.
       Amerikancima je zbog takvog oklevanja i neodlučnosti, očito, skočio pritisak. Svoje saudijske prijatelje odmah su optužili da nisu obraćali pažnju ni na mnoga prethodna upozorenja Vašingtona o prisustvu i planovima terorista u njihovoj zemlji.
       U svakom slučaju, Saudijci su se sada obreli u krajnje neugodnoj poziciji, između dve vatre. I, očigledno strahuju od mogućnosti da se plamen globalnog rata sa svetskim terorizmom, koji je Amerika zapodenula posle 11. septembra 2001. godine (15 tada identifikovanih terorista posedovalo je saudijske pasoše), prenese i na njihovu zapaljivu teritoriju. Jer, pod ogromnim peščanim prostranstvom Arabijskog poluostrva (čije su četiri petine unutar granica njihove zemlje) leže najveće svetske rezerve nafte, više od jedne četvrtine svih do sada otkrivenih rezervi na zemaljskoj kugli.
       Uostalom, ova po mnogo čemu jedinstvena i čudnovata zemlja već ionako živi u velikom strahu od mogućih posledica američkog ratnog pohoda na susedni Irak. Iako saudijski kralj Fahd bin Abd al-Aziz Al Saud nikada nije imao mnogo simpatija za svog bahatog suseda Sadama Huseina, rešenost njegovih američkih prijatelja da nakon obaranja Sadama u Iraku uspostave demokratiju po sopstvenom uzoru, njega je već stavila na veliko iskušenje. Naime, Kraljevina Saudijska Arabija je jedna od onih zemalja u kojima je unutrašnji poredak zasnovan na doslednom poštovanju izvornih islamskih tradicija, što praktično znači da su bezbožnički pojmovi poput “demokratije” i svega što uz to sleduje, tamo krajnje nepoželjni. U toj, barem na prvi pogled, bogatoj državi (čiji su podanici, mahom, siromašni i neobrazovani) nema ni parlamenta, ni političkih partija, niti bilo kakvih izbora. A vlast je nasledna i koncentrisana isključivo u rukama pripadnika brojne kraljevske porodice.
       Saudijske žene su, kao što drevno pravilo nalaže, veoma poštovane. I, valjda zbog toga, njihova lepota se - propisnom odećom - kao najveće blago strogo čuva samo za one koji su ovlašćeni da se njome naslađuju. Ženska deca nisu obavezna da pohađaju (šestogodišnju) osnovnu školu, niti da uče da čitaju i pišu, što je sloboda koju su mnogi brižni očevi svojim kćerima velikodušno priuštili, tako da je među Saudijcima daleko najveći broj nepismenih u čitavom arapskom svetu (više od polovine ženskog i oko 40 odsto muškog stanovništva). Mada se, istini za volju, muški pripadnici kraljevske porodice - prinuđeni da nose veliku odgovornost i teret državnih poslova - po pravilu školuju na prestižnim stranim univerzitetima.
       U javnim i političkim poslovima je, takođe, sve jasno i precizno postavljeno: kralj Fahd obavlja ujedno i dužnost premijera, njegov polubrat Abdalah bin Abd al-Aziz Al Saud nosi titulu njegovog “prvog zamenika” i princa prestlonaslednika, dok su gotovo svi ostali ministri i visoki državni zvaničnici članovi kraljevske familije. Milošću i dobrotom monarha, koji upravlja i sudi isključivo na osnovu pravila iz svete knjige (Korana), kao što su to činili i njegovi preci, ne samo oni iz vremena kada su se različita beduinska plemana slobodno kretala beskrajnom pustinjom, nego i nakon što ih je njegov deda, kralj Ibn Saud 1932. ujedinio u jedinstvenu kraljevinu pod današnjim imenom, ovoj zemlji je 1992. konačno podarena neka vrsta “osnovnog zakona”, izvedenog iz Korana, koju neko naziva i - ustavom.
       Zahvaljujući tradicionalnom prijateljstvu sa Amerikom, cementiranom još 1945. ličnim vezama kralja Abdulaziza bin Sauda sa Frenklinom Ruzveltom (kada je Ruzvelt nagovorio saudijskog kralja da objavi rat Nemačkoj samo nekoliko dana uoči kapitulacije i svrsta se u red sila pobednica i osnivača UN), koje je naročito dolazilo do izražaja tokom hladnog rata (saudijski vladari su oduvek mrzeli komuniste, kao bezbožnike), ova zemlja se smatrala vrlo bezbednom. Tome je posebno doprinela činjenica da je dvor u Rijadu, zahvaljujući velikom naftnom bogatstvu, mogao da troši ogromne sume novca za kupovinu američkog oružja (aviona, tenkova, raketa...), jer je za armiju (230 hiljada vojnika) izdvajano više od 13 odsto nacionalnog budžeta, odnosno dvadesetak milijardi dolara godišnje...
       Istina, svemu tome uprkos, bezbožnici i neprijatelji svih boja nikada ih nisu ostavljali na miru. Tako se dogodilo da je svojevremeno (1975) bio mučki ubijen čak i sam kralj Fejsal, koji je inače dugo bio u svađi sa okolnim arapskim vladarima (naročito sa liderom Egipta, Gamalom Abdelom Naserom) zbog njihovog (navodnog) šurovanja sa nevernicima... Posle zbacivanja (takođe prozapadno orijentisanog) persijskog šaha Reze Pahlavija i uspostavljanja Islamske republike u Iranu, imam Homeini je optužio vladajuću saudijsku dinastiju kao “korumpiranu kliku” koja je za prljavi američki novac “izdala islam”. Što su ovi, naravno, doživeli kao veliku nepravdu i uvredu, jer sebe - kao čuvare najvećih islamskih svetilišta, Meke (rodnog grada proroka Muhameda) i Medine (gde prorok počiva) - smatraju “vahabitima” ili protagonistima “najčistije” islamske vere. Stoga su, čini se, bili primorani da na iranski izazov odgovore tako što će potrošiti ogromne sume novca da širom vaskolikog islamskog sveta (od Indonezije do Bosne) grade medrese, džamije i ostale verske institucije iz kojih će se širiti “vahabitsko” učenje islama, a suzbijati iranska, antisaudijski nastrojena, propaganda...
       Nevolje su, međutim, naročito učestale tokom prvog zalivskog rata 1991, kada se Saudijska Arabija opet bezrezervno svrstala uz Ameriku, a protiv Sadama Huseina, i za tu priliku na svojoj teritoriji pružila utočište za nekoliko stotina hiljada američkih vojnika. Sadam je tada usmerio svoje rakete i na Saudijsku Arabiju i u velikoj američkoj bazi u gradu Daranu u toku jednog takvog raketnog napada (25. februara 1991) stradalo je čak 28 američkih i više (nepoznat broj) saudijskih vojnika.
       Tada su počeli da se ređaju i drugi napadi na Amerikance, kojima su Saudijci velikodušno ukazali svoje gostoprimstvo. Prvi automobil-bomba eksplodirao je u Saudijskoj Arabiji ispred komande Nacionalne garde još 1995, kada je ubijeno pet američkih vojnih savetnika, a ranjeno još 60 osoba. U tom slučaju su prvi put, po nepisanim pravilima koja bi valjda morali da poštuju svi teroristi koji drže do svog ugleda, odgovornost za napad preuzela četvorica Saudijaca, javno se deklarišući kao pripadnici organizacije Al kaida i sledbenici svog slavnog sunarodnika Osame bin Ladena. Ali, kako je reč o zemlji u kojoj se i božanska i zemaljska pravda dosledno poštuju i primenjuju, sva četvorica su uhvaćena, osuđena na smrt i godinu dana kasnije (javno, odsecanjem glave) pogubljena, kao što i dolikuje. Međutim, čini se da taj postupak nije delovao dovoljno pedagoški, pa je samo nekoliko dana kasnije odleteo u vazduh i jedan kamion (sa dve tone eksploziva) u neposrednoj blizini američke vojne baze u gradu Daranu, na istoku zemlje i tom prilikom 19 američkih vojnika usmrćeno je na licu mesta, a još 386 teže i lakše ranjeno. Vašington je i za ovaj napad osumnjičio Osamu bin Ladena, ali saudijski istražni organi to nisu mogli da potvrde, niti da uđu u trag krivcima...
       Antiamerički nastrojeni teroristi u Saudijskoj Arabiji su se posle te spektakularne akcije malo primirili, da bi tek nedavno - čini se - ponovo počeli da se bude i angažuju: krajem novembra prošle godine uočen je jedan muškarac kako podmeće požar u restoran iz lanca “Mek donalds” u gradu Kardžu, u kome su se obično okupljali američki vojnici iz jedne njihove obližnje vojne baze. Međutim, napadač je uspeo da pobegne. Zatim je 1. maja (iz automobila u pokretu) opet nepoznati muškarac pripucao na mornaričku bazu u gradu Džubailu i tom prilikom uspeo da rani jednog Amerikanca. Konačno, u prošli ponedeljak devet bombaša samoubica, raspoređenih u tri tima, izveli su i najnoviju spektakularnu akciju koja je daleko odjeknula...
       No, ne bi bilo sasvim pravo tvrditi da je ova zemlja, u koju se svake godine slegne više od dva miliona islamskih hodočasnika (hadžija) u svete gradove Meku i Medinu, različite nevolje doživljavala isključivo zbog svog bliskog savezništva sa Amerikom. Recimo, još 1987. godine, kada se poveća grupa šiita, hodočasnika iz Irana, u Meki sukobila (po nekim teološkim pitanjima) sa velikom grupom hadžija (sunita) nešto drugačije verske orijentacije, intervenisale su saudijske snage reda i tom prilikom ubijeno je više od 400 ljudi.
       Ipak, ključno poglavlje za razumevanje ove priče tiče se Avganistana, još iz vremena kada su se (1979) sovjetske trupe zaputile u ovu islamsku zemlju. Saudijci su u tome videli svoju šansu da se maksimalno angažuju u jednom svetom islamskom ratu protiv nevernika, na način koji će maksimalno promovisati njihovu “vahabitsku”, a suzbiti i neutralisati iransku liniju. Jer, tada je prvi put stvoreno čudovište, mobilisanjem radikalnih saudijskih islamista, predvođenih čovekom plemenite saudijske loze, Osamom bin Ladenom, koji će - uz američki blagoslov - biti upućeni da se u Avganistanu bore protiv Rusa. Zapravo, dvor u Rijadu je verovao da je tim potezom dvostruko dobio: obezbedio je mir u svojoj kući, jer je neobuzdane domaće radikale ekspedovao u inostranstvo, a pred ostalim islamskim svetom se pokazao kao brižan i solidaran... Ali, kad su borbe u Avganistanu privremeno utihnule, i kad je Osama bin Laden bio prinuđen da se (1998) skloni u Sudan, Saudijci nisu prihvatili sugestije američkih zvaničnika da svog nestašnog sunarodnika pozovu da se vrati kući i da ga tu - “neutrališu”. Naprotiv, šef tajne službe saudijskog dvora, princ Turki se - tvrde dobri znalci - sreo i sporazumeo sa Bin Ladenom da mu isplati 200 miliona dolara da se vrati u Avganistan, ili da ode gde god zna, samo da ostavi na miru saudijsku kraljevsku porodicu i da je nikad ne napada. Bin Laden se, zaista, držao te pogodbe: na saudijskoj teritoriji njegovi ljudi nikada nisu napadali kraljevsku porodicu, već samo Amerikance i Britance. Neki su, stoga, bilo skloni da veruju da je pogodba ujedno podrazumevala i obećanje saudijskog dvora da će mreža njegovih “humanitarnih organizacija”, zaduženih za finansiranje akcija Al kaide, moći i dalje nesmetano da funkcioniše na saudijskoj teritoriji, sve dok se Osama bude držao svog obećanja... Uostalom, odmah posle 11. septembra, u prvom avionu koji je iz Amerike poleteo za Rijad (privatnom avionu saudijskog ambasadora u Vašingtonu, princa Bandara) na brzinu je iz te zemlje evakuisano barem dvadesetak bližih i daljih rođaka Osame bin Ladena, koji su - za svaki slučaj - požurili da se vrate kući. Na sigurno.
       Odlučivši da u prošli ponedeljak Amerikancima svom silinom svojih bombaša-samoubica spektakularno uzvrate udarac, i to baš na saudijskoj teritoriji, Osama bin Laden i njegova Al kaida su, izgleda, i samom saudijskom dvoru uputili jasnu poruku da njihova nekadašnja pogodba više ne važi i da vladajuća saudijska dinastija sada mora jasno da se opredeli: na čijoj je strani? Tim pre što i Amerikanci od njih traže to isto: da se hitno opredele, jer posle “oslobađanja” Iraka više ništa nije isto kao pre....
      
       STEVAN NIKŠIĆ