NAZIV: Osnova i priča (Ogledi o savremenoj srpskoj prozi)
AUTOR: Marko Nedić
IZDAVAČ: “Filip Višnjić”, Beograd 2002.

      U svoju novu, četvrtu po redu kritičko-esejističku knjigu Marko Nedić je složio šesnaest ogleda o stvaralaštvu markantnih predstavnika srpske proze druge polovine dvadesetog veka. Reč je, očigledno, o trajnoj kritičarovoj preokupaciji: savremena srpska proza, savremena u širem ali i u užem smislu, bila je predmet ispitivanja i u prethodnim njegovim knjigama (u trećoj, istina, delom). Sada Nedić kritički raščitava opuse i dela generacijski nesumnjivo različitih autora kakvi su, recimo, Džunić, D. Nikolić, Ugrinov i, s druge strane, Bratić, Petković, Pantić. I, na prvi pogled, poetički teško povezivih kakvi su Pavić i Beli Marković, Kiš i Radulović, Ž. Pavlović i G. Petrović. Ishodi ovih analiza vode, međutim, ka temeljnom stanovištu da su, ipak, posredi poetički kontinuiteti.
       Drži, naime, Nedić da je u srpskoj prozi dvadesetog veka uočljiv jedan “književnoevolutivni tok” u koji se, drugom polovinom veka, uključuju i modernizam i njegov aktuelni vid oličen u postmodernizmu. Najznačajnije obeležje ovog toka ili, nešto drugačije rečeno, “strukturalna konstanta srpske proze”, sasvim izvesno je poetički pluralizam. Najvećma se rečeni pluralizam ispoljava i kvalitativno potvrđuje ostvarivanjem unutrašnje ravnoteže tradicionalnih i inovativnih narativnih postupaka. To će reći - Nedićevo zalaganje u naknadno pisanom uvodnom tekstu je na tom smeru - da srpsku prozu druge polovine dvadesetog veka valja tumačiti mnogo jedinstvenije i bez generacijskih isključivosti. Sam Nedić upravo tako postupa: otvoreno prema raznim naraštajima pisaca i prema različitim poetičkim orijentacijama. Mada u naznakama, o tome svedoče nekoliki primeri koncepata Nedićevih ogleda.
       Analiza proze Pavla Ugrinova ponajpre se, na primer, koncentriše na piščev tematski i poetički zaokret (na makro i mikronarativnom planu)... U biti, tumačenje impozantnog Pavićevog stvaralačkog projekta se razvija iz kritičarovog uverenja da celokupno njegovo prozno delo proizlazi iz pojma palimpsesta (dabome, u širem smislu)... Živojin Pavlović je predstavljen kao realistički pisac koji se, kad mu je to potrebno, uspešno koristi iskustvima savremenih proznih postupaka... Jezički sloj kapitalnog dela Miroslava Josića Višnjića je, prema Nedićevom sudu, “osnovni nosilac estetskog i semantičkog jedinstva narativne strukture”... U romanu Radoslava Petkovića kritičar naglašava specifično postmoderno osećanje izmenjenog odnosa prema istoriji i istoričnosti, koliko i prema “strukturi modernog romanesknog rukopisa uopšte”... U fantastici kakvu Goran Petrović stvara efekti su otkriveni u “osnovnim slojevima narativne strukture”, a ne van nje.
       Analitički metod koji Marko Nedić praktikuje iz našeg pamćenja priziva nekadašnjeg učesnika tzv. novih kritičkih opredeljenja. Njegovu pažnju ovde zaokupljaju “strukturne dominante” proznog teksta i “strukturni odnosi” unutar njega, nivoi i slojevi književne, odnosno “narativne strukture”, pa i “narativne vizije”. Znatnijom merom, Nedićeva tumačenja su praktične realizacije načelnih stavova saopštenih u prethodnoj knjizi (Kritika novog stila, 1993). Dakako, onih stavova u kojima je zastupao kritiku koja nastoji da delo razmotri iz različitih perspektiva i na različitim nivoima ne bi li pronikla bitne odnose iz kojih proizlazi njegova višeznačnost i vrednost... Pri svemu, integralno sagledavanje i prosuđivanje učinaka ovakvog pristupa biće lakše posle obećanog objavljivanja druge knjige Nedićevih ogleda o savremenoj srpskoj prozi.
      
       BOGDAN A. POPOVIĆ